ПАВЛЕ ЂУРИШИЋ ИЗ РОДА ВАСОЈЕВИЋА

Хрватски комунистички самодржац Тито и његови следбеници су све учинили да се припадницима покрета Драже Михајловића, те „прве легендарне гериле против Адолфа Хитлера у Другом светском рату“, тако пољски историчар Јануш Пијекалкиевич, утисне жиг срама, кукавичлука, издаје, злочина.

То време, како изгледа, у Црној Гори још увек није прошло.

АУТОР: Владимир Умељић

Београдска „Политика“ јавља 07.08.2025:

„Док државни апарати Црне Горе хитају у акцију поводом подизања споменика војводи Павлу Ђуришићу у селу Горње Заостро, истовремено годинама ћуте на постојање обележја сарадницима окупатора и доказаним злочинцима – попут Јусуфа Челића у Вусању или немачких СС војника на аеродрому у Голубовцима.

Министарство културе је, по налогу из Подгорице, хитно упутило инспекцију у Берaне, наводно због „непоштовања процедура“ приликом постављања споменика на приватном имању породице Добрашиновић, у близини Цркве Свете Петке. Истовремено, Основно државно тужилаштво у Беранама отвара предмет по члану 411а Кривичног законика – што представља претњу кривичним гоњењем сваком ко уопште помене српску историјску личност која се не уклапа у нове наративе.“

Ко је био Павле Ђуришић, који је „већ у другој половини јула 1941. протерао италијанске окупационе трупе у градове и фактички преузео контролу над скоро читавом овом територијом“¹?

Шта о њему говоре несрпски, превасходно нацистички историјски извори?

Капетан прве класе Југословенске краљевске војске и четнички војвода под командом генерала Драже Михајловића, борио се до своје смрти у тридесетпетој години живота за свој народ, за краља и отаџбину.

После раскола између четничког покрета отпора и Титове комунистичке гериле, противницима су припадали и (претежно српски) партизани. То је наравно било довољно да га послератна југословенска историографија инкриминише као „издајника и нацистичког слугу“.

Чудно је да нацисти 1943. заробљавају тог свог „слугу“ и шаљу га у логор чак у Пољској. Он, међутим, успева да побегне из логора, враћа се у Црну Гору и поново преузима команду над четницима.²

Нацисти га карактеришу на следећи начин: „Снажна личност вође, частољубив и жедан славе, брутална воља за уништавањем непријатеља (…)“³

Потучени немачки Вермахт се 1944.повлачи испред надируће совјетске Црвене армије и, поред осталог, преузима обавезу да обезбеди слободан пролаз за све антикомунистичке борбене јединице, па и за Ђуришићеве четнике, преко још увек номиналне хрватске државне територије.⁴

Са војводом Ђуришићем се налазе малобројне четничке јединице, али и Митрополит црногорско-приморски Јоаникије са више свештеника, као и мноштво стараца, жена и деце, који нису желели да сачекају долазак Титових трупа.

На територији тадашње геноцидне хрватске државе долази до неминовног сусрета са јаким усташким војним јединицама, које међутим знају за гаранцију немачког Вермахта и дају шта више сигурносне гаранције и са своје стране.

Војвода, са својим пратиоцима, бива од стране усташких официра позван на вечеру и једина два преживела четника, којима је успело бекство, описују изненадно препадање и разоружавање, мучење и клање свих присутних Срба. Војвода Ђуришић је после мучења жив убачен у усијану пећ и спаљен.⁵

Један акт бруталног, неуког и примитивног подражавања римокатоличке инквизиције.

Будући да су усташе овим погазиле и реч усташког тутора, нацистичке војске, немачки министар иностраних послова Рибентроп захтева од свог посланика у Загребу да уложи оштар протест Павелићу:

„Влада Рајха не би више могла да овакво понашање дотичних усташа означи као војничке активности, већкао недисциплиноване и самовољне радње злочиначких елемената (…)“⁶

Мишљење чак и окорелих нациста о својим усташким штићеницима илуструје и садржај (и тон) извештаја, који нацистички гаулајтер Рајнер шаље после једног разговора с Павелићем 20. децембра 1944. у Берлин:

„Он (Павелић, прим. аутора) шаље следећих дана своју супругу у Немачку, што би требало да послужи као доказ његове лојалности. Не сме се, међутим, заборавити да је код дивљих народа одувек било уобичајено да дају своје жене као таоце и да их потом остављају на цедилу (…)“⁷

Горе већ цитирани чланак из „Политике“ јавља даље:

„Ако је Павле Ђуришић „ратни злочинац“, како то бестидно понављају функционери из редова мањинских партија, онда у којој категорији историјске „славе“ стоје Јусуф Челић – командант муслиманске милиције који је учествовао у покољу над 500 жена и деце у Велици – и СС војници Луфтвафе на аеродрому Голубовци, којима је 2016. уз асистенцију немачке амбасаде подигнуто елегантно гробље са крстом и именима?

Најгласнији у оркестрираној кампањи против српског памћења био је министар и лидер Бошњачке странке Ервин Ибрахимовић. У драматичном обраћању на мрежи „X“ поручио је:

„У грађанској Црној Гори нема, не смије и неће бити мјеста величању ратних злочинаца попут Павла Ђуришића.“

Павле Ђуришић из рода Васојевића, дакле, провео је последње године живота у борби, при чему су се шта више о њему и његови нацистички непријатељи изражавали с (невољним) поштовањем, доживео мученичку смрт од руке припадника „дивљег народа“ и – посмртни прогон данас у његовој Црној Гори.

Да ли је тамо кажњиво и ако се каже – слава му!