Колона у којој су корачали векови
- Оно што је отето, увек може бити враћено. До тада, не смемо заборавити. Требамо памтити и причати. Да би нове, боље генерације знале шта је њихово и шта је свето.
Непрегледна колона коју је чинило 250.000 Срба кренула је тих врелих августовских дана. Прогнани са свог вековног огњишта, понели су само најосновније и сећања. Реке прогнаних слиле су се у једну колону која је као бујица кренула у боље. Иза њих пустош, злочини, страдање. Испред њих непознаница, страх и неизвесност. Била је то колона у којој су корачали векови.
Врелих августовских дана ваздух су парали плач деце, звук трактора, аутомобила, запрежних возила у колони Срба који су у злочиначкој акцији хрватске војске и полиције „Олуја“ морали да напусте вековна огњишта.
Прича сваког прогнаног Крајишника у „Олуји“ је прича сваког од њих. Многе су већ испричане, али је више оних које нису и које ће се тек причати. Кад би сваки дан један прогнани причао своју причу, причали би наредних седам векова. А док се прича, завет живи. Републике Српске Крајине никада се неће одрећи.
Здружена акција хрватске војске и полиције, кодног назива „Олуја“ почела је 4. августа 1995, рано ујутру, уз одобрење тадашњег врха Хрватске, жестоким ударима на север Далмације, Лику, Кордун, Банију, иако је простор тадашње Републике Српске Крајине био под заштитом Уједињених нација.
Наредног дана хрватска војска је ушла у готово напуштен Книн и истакла хрватску заставу, док су колоне избеглица преко српских територија у БиХ кренуле ка Србији.
„Бог је хтео да тај народ буде сачуван од покоља који се спремао. Тај народ је носио крст страдања и патње“, прича свештеник из Новог Града Немања Видић.
Сећање на непрегледну колону људи протераних из својих домова који су у августу 1995. године ишли, а да ни сами нису знали куда и данас је живо код овог новског пароха.
Гледао је колону, јер је црквена кућа поред путу, а њихову патњу није могао да заборави.
„Стала је једна породица пореклом из Ђелесака. Кад је стао рат, пошто сам завршио богословију у манстиру Крка, имао сам жељу да обиђем манастир. У повратку сам свратио, они су се вратили кући и тај сусрет је био јако емотиван“, навео је свештеник.
Видић је рекао да је било тешко гледати људе који су оставили своја огњишта и кренули у непознато, а нису знали ни да ли ће стићи.
„Тешко је то било и да није у ратним дешавањима, а камоли онако под гранатирањем. Страшно је било гледати децу која ће провести детињство где нису ни замишљала, старе и испаћене који ће бити сахрањени далеко од места где су провели живот. Оставили су све, а био је то вредан и богат народ“, присетио је Видић.
Србима из Хрватске тих августвовских дана одузето је све. Многи су изгубили најмилије, остали без домова. А свима је одузет један део живота, отргнуто корење. Оно што није реализовано у усташкој творевини НДХ, десило се тих дана 1995. године. Хрватска је очишћена од Срба.
„Био сам у најбољим годинама. Имао сам 27 година. Али… На трактору смо били мајка, отац, брат, тетка и ономад смо живели у тој колони као и данас што живимо. Ми смо успели понети неких ствари, па и слика, али доста је земљака који нису успели ни лична документа. Не може се то једноставно описати. Ту дечицу што плачу, погледе мајки док их хране, старије људе који се једва крећу, а иду… ту неку муку. Ух… Али видели смо и осетили љубав нашег народа кроз Републику Српску и Србију. То нам је давало наду за даљи опстанак“, прича за Глас Српске Ненад Абрамовић.
Други дом и нови живот пронашли су у Републици Српској и Србији. Почели су све испочетка.
– Одузета нам је љубав, младост, успомене, шуме, гробови, ливаде. Тешко је увек, посебно у августу, месецу страдања, али смо, ипак, као људи од ината и прави Крајишници, смогли снаге за нови почетак. И Богу хвала, 30 година после, велики број земљака, пријатеља се снашао. Стасавају већ треће генерације потомака и сви градимо наше домове у Српској и Србији, причајући о огњиштима, нашој Крајини. Потомци морају да знају истину о нашем страдању, али све мање народа је спремно да о томе јавно прича. Неки још имају своје интересе у Хрватској, а тамошња реторика се заоштрила. Људи се, просто, боје – казао је он.
Хрвати су пустошили све. А као по навици, поучени својим прецима из 1941. на удару су се нашле и светиње. Свештеник Ненад Видић је испричао и како га је позвао владика горњокарловачки Никанор и замолио да дође у Двор и помогне у спасавању светиња.
„Када смо дошли на мост на Уни, замолио ме да станем. Изашао је из аутомобила, клекнуо на колена, пољубио је тло и рекао да се вероватно неће вратити“, навео је Видић.
Знају и Хрвати чија је то земља. Јер сваки камен о томе говори. Зато им данас сметају и српски гробови и споменици. Оно мало цркава, манастира, црквишта што нису уништили, данас продају и претварају у пабове. А где је страдање, ту је и васкрсење. Где је мучеништво, ту је и спасење.
Оно што је отето, увек може бити враћено. До тада, не смемо заборавити. Требамо памтити и причати. Да би нове, боље генерације знале шта је њихово и шта је свето.
Александар Стојановић
ИЗВОР: https://kompasinfo.rs/secanje-na-egzodus-oluja-je-otela-zemlju-ali-je-rodjen-zavet/