Последњи интервју сарадника Дигиталног форензичког центра, Марка Бановића, објављен у дневном листу Побједа, представља још један примјер како се под плаштом „аналитичког приступа“ скрива груба политичка и идеолошка острашћеност. Уместо да понуди свеобухватан увид у историјске токове и савремене друштвене процесе, Бановић прибјегава отворено антисрпској реторици, настојећи да делегитимише како Српску православну цркву, тако и све српске институције, ставове и традицију у Црној Гори.
Он, између осталог, тврди да „СПЦ има кључну улогу у затирању антифашистичког насљеђа у Црној Гори“, што је изјава која не само да демонстрира површност, већ и свесно пренебрегава историјске чињенице и друштвени контекст. Иза овакве тврдње крије се тенденција да се сваки вид идентитетске повезаности са Србијом и српским народом представи као опасност по црногорску државност, те да се црква, као један од ријетких преосталих стубова тог идентитета, прогласи центром „малигног утицаја“.
Стварање непријатеља као политичка стратегија
Уместо да отвори простор за дијалог о сложеној прошлости, Бановић у интервјуу гради слику стварности у којој су српске институције носиоци зла, а сви који их подржавају или поштују, учесници неке шире хибридне операције. Ту се не завршава, већ иде корак даље: „Примарни спонзор ових наратива је Србија, али и Русија“, наводи он, јасно сугеришући да је сваки израз српске културне, вјерске или историјске самосвијести у Црној Гори — продужена рука страних империјалних интереса.
Овакво поједностављивање реалности не само да је аналитички неозбиљно, већ је и друштвено опасно. Преко оваквог модела, Бановић и слични наративи медијских и НВО кругова настоје да обесмисле постојање било каквог српског елемента у Црној Гори, па чак и уколико је он заснован на личном идентитету, историјској чињеници или културној традицији.
„Антифашизам“ као идеолошки монопол
Један од кључних проблема који се провлачи кроз интервју јесте покушај да се антифашизам монополизује — и то искључиво у оквирима некадашње комунистичке идеологије. Бановић каже да „Српска православна црква рехабилитује четнички покрет и креира мост између српског национализма и руског империјалног дискурса“, при томе потпуно занемарујући чињеницу да савремена СПЦ није идеолошка институција, већ вјерска, чија улога није да води историјске полемике већ да очува духовну и културну традицију.
Када се СПЦ оптужује за „ревизионизам“, а њена улога у очувању сјећања на страдале проглашава за „непријатељску делатност“, онда то више нема везе са антифашизмом — већ са цензуром и репресијом. Бановићев приступ, иако у форми интервјуа, више личи на оптужницу, него на анализу, и по свему судећи има за циљ да из јавног простора потисне било који вид „непожељног“ историјског сјећања.
Гушење плурализма под плаштом демократије
„Националистичке структуре покушавају делегитимизовати саму црногорску државност“, упозорава Бановић, притом наглашавајући да у демократским друштвима управо постојање различитих тумачења прошлости и идентитета чини темељ плурализма. Он не дозвољава могућност да неко у Црној Гори може бити и Србин, и православан, и грађанин те државе – без да тиме аутоматски буде сврстан у табор „непријатеља државе“.
Када је заступање историјских чињеница, оданост духовним и културним коренима или пак медијска слобода тумачено као „претња државности“, онда је јасно да је у питању пројекат идеолошког инжењеринга, а не борба за истину. Парадоксално, у интервјуу се упозорава како „историја не сме бити сјећање, већ наука“, док се управо сваки покушај научног преиспитивања званичне верзије прошлости проглашава за „ревизионизам“ или „дезинформацију“.
Када се критика претвори у прогон
Бановићев интервју не стоји сам у простору – он је дио ширег наратива који се годинама формира у круговима блиским проатлантским структурама, а који има за циљ да се српски идентитет, култура и вјера у Црној Гори маргинализују или асимилују. Институције попут Дигиталног форензичког центра у том процесу играју улогу политичко-информационих инструмената, а не објективних чувара истине. Они који се усуде да другачије тумаче историју, или се не слажу са доминантним дискурсом, често бивају таргетирани као „проруски“, „антидржавни“ или „фашистички“.
Управо то чини овај интервју опасним: он није само примјер лоше анализе, већ симптом дубљег процеса идеолошке нетолеранције која се скрива иза борбе против наводног екстремизма. Уколико се настави са оваквим праксама медијског прогањања и јавног дисквалификовања читавих заједница, последице по друштвену кохезију у Црној Гори могу бити далекосежне.
ИЗВОР: ИН4С