Постоји једно благо које не може изгорети, бити украдено или одузето. То непролазно благо није ни злато ни слава, већ ризница која остаје и када све друго изгубимо у часу смрти. Јер само је душа оно што нико не може да нам одузме.
Благо оном ко је схватио да је душа једина имовина његова. (Владика Николај, Охридски пролог)
У времену када човек готово да нема времена да погледа у небо, када трчи за стварима које ће сутра избледети, тешко је зауставити се и поставити најважније питање: шта је, заправо, моје? Где је моје истинско, неотуђиво богатство? Истинита мудрост, коју нам Црква вековима преноси, а коју је Владика Николај кристално јасно изрекао, даје нам једини одговор: „Благо оном ко је схватио, да је душа једина имовина његова.“
Ова реченица није само духовна поука, него тихи, али радикалан позив да преиспитамо живот. Да се зауставимо, дубоко удахнемо и погледамо у оно што никада неће пропасти.
Светско мерило и Христово питање о вредности
Свет мери вредност човека по ономе што има. Вредиш онолико колико поседујеш: по квадратима, по броју пратилаца, по аутомобилу који возиш. А кад све то једног дана нестане – шта остаје? Шта остаје кад се сруше зидови, изгубе новци, кад се име заборави?
Овде нас Христос буди својим питањем: „Јер каква је корист човјеку ако сав свијет задобије, а души својој науди? Или какав ће откуп дати човјек за душу своју?“ (Мт. 16, 26)
Те речи одзвањају као најдубља истина о човеку. Задобијање света значи имати све спољашње, али нанети штету души – то је губитак самог себе. Душа је једина валута која има вредност у вечности, једино благо које можемо понети са собом кад све друго остане иза нас. Све што имамо, осим душе, позајмљено је.
Пролазност материјалног и ризница душе
Имовина пропада, тело стари, слава бледи, знање застарева. Живот грађен на тим пролазним стварима личи на кућу саграђену на песку: „И сваки који слуша ове ријечи моје а не извршује их, уподобиће се човјеку лудоме који сазида кућу своју на пијеску.“ (Мт. 7, 26) Довољно је једно невреме – једна болест, један губитак – и све што смо зидали годинама може да се сруши.
Али душа је нешто друго. Она је неуништиво благо, које не може изгорети у пожару, бити украдено или одузето. Она је оно што остаје кад све прође. Само је ми можемо изгубити, ако је сами заборавимо, ако је продамо за ситне земаљске добити. Зато је Владика Николај назива „имовином“ – не зато што је наша по праву, него зато што нам је поверена на чување. Она је жива ризница у којој се среће човек са Богом.
Свети Серафим Саровски је говорио да је циљ живота „стицати Духа Светога“. То је једина инвестиција која никад не пропада. Дух Свети освећује душу, даје јој тежину вечности, претвара је у нешто што сија и кад све друго угаси. У том светлу, бити богат не значи имати много, него бити испуњен Богом.
Духовна борба и обогаћење благодаћу
Имати душу не значи само постојати – значи радити на њој, чувати је, чистити је, бдити над њом. Душа је као башта која не може да процвета без труда. Ако је занемаримо, зарасти ће у коров. Ако је заливамо молитвом, покајањем и љубављу, она ће постати место мира. Свети Максим Исповедник каже: „Онај који не пази на душу, као да је већ предао у руке непријатеља.“
Све што је добро у души – љубав, милост, трпљење, истина – није плод наших напора, већ Божје благодати. Душа је створена да буде огледало које одражава Бога, небо у малом у коме се Он огледа кад је чисто и светло. Зато се душа не богати златом, него молитвом. Не расте похвалама, него покајањем. Не умножава се чувањем, већ даривањем. Свака реч добра, свака суза искреног кајања, свака молитва – то су духовне инвестиције које не пропадају.
„Не знате ли да је тијело ваше храм Духа Светога који је у вама, кога имате од Бога, и нисте своји?“ (1. Кор. 6, 19) Када се душа обогати благодаћу, она освећује и тело, чинећи га храмом. Човек који је схватио вредност своје душе постаје тихи носач Божјег присуства у свету. Не тражи више да свет обогати њега, него да он обогати свет.
Смрт као тренутак откривања праве имовине
Смрт је тренутак када све лажне вредности падају. У том часу ништа се не носи осим онога што је стечено у души: вера, дела, љубав. Свети Јован Златоусти каже: „Смрт не узима ништа осим онога што је већ било празно.“ Ако је душа празна од Бога, смрт то само разоткрије. Ако је испуњена благодаћу, та пуноћа постаје њена вечна својина. Смрт није крај, него тренутак када се види шта смо заиста поседовали.
Разумети да је душа једина имовина није теолошка формула, већ животни заокрет. Онај ко то схвати почиње да живи смирено, захвално и слободно. Не плаши се губитака, јер зна да оно најдрагоценије не може изгубити. Он у свему препознаје Божје присуство – и у болу, и у радости, и у тишини.
Свети Антоније Велики је рекао: „Познај себе – и познаћеш Бога.“ Познање душе, њене дубине и вредности, први је корак ка познању Бога. То је највеће богатство, благо које ничија рука не може одузети.
Нека нам зато мисао Владике Николаја буде путоказ: да своје време и снагу улажемо у једино што заиста поседујемо – у душу. Јер благо оном ко је схватио да све може изгубити, а да ипак ништа не изгуби, ако сачува душу своју – ту једину имовину која путује с нама и кад све друго остане иза нас.
За Фондацију Пријатељ Божији: Небојша Даниловић