Краљ Никола Први Петровић и његов унук краљ Александар Карађорђевић, обојица су желели да буду ослободиоци и ујединитељи свеколиког Српства; на крају је то био унук (фото: in4s.net)
Године 1867. Никола I Петровић Његош (1841–1921), млади књаз Црногорски, упутио је прекор Марку Миљанову и другим црногорским војводама и главарима, замеривши им да у нахијама у којима столују власт заправо држе Турци и потурице. Као одговор на књажев прекор, војвода Марко Миљанов Поповић (1833–1901) шаље „отровну“ жаоку где вели: „А какав си нам Ти, свијетли српски књаже, кад ти, ено, Турци онамо у Пећ, онамо у Ђаковицу, онамо у Призрен, онамо у Скопље, онамо у Прилеп!?“
Повређен и страшно љут, Књаз Никола се уочи Видовдана те 1867. године повлачи у самоћу, и после извесног времена враћа са стиховима родољубиве химне
ОНАМО `НАМО ЗА БРДА ОНА!
Онамо, ‘намо, за брда она,/ Говоре да је разорен двор/
Мојега цара; онамо, веле,/ Био је, негда, јуначки збор.
Онамо, ‘намо, да виђу Призрен!/ Та то је моје – дома ћу доћ’!/
Старина, мила, тамо ме зове,/ Ту морам, једном, оружан поћ’. (…)
Онамо, ‘намо, за брда она,/ Милошев, кажу, пребива гроб!/
Онамо покој добићу души/ Кад Србин више не буде роб!
АУТОР: Драган Р. Млађеновић
По читању песме, црногорски главари и војводе су сузних очију укрстили сабље са књазом Николом и заклели се на борбу против Турака ради ослобођења Старе Србије, древне српске земље. (Извор: https://www.bastabalkana.com/2014/01/kako-je-nastala-pjesma-onamo-namo-knjaz-nikola/)
Књаз Никола I је био члан Уједињене омладине српске током њеног постојања (1866–71). Након што је организација забрањена у Кнежевини Србији и Аустроугарској, књаз Никола, Марко Миљанов, Симо Поповић, Машо Врбица и Васо Пелагић су на Цетињу 1871. основали Дружину за ослобођење и уједињење српско. Ова Дружина је на тајном састанку на Цетињу те 1871. године усагласила и донела статут „За ослобођење и уједињење српско“.
Сан и намера владара Николе Првог Петровића (књаз од 1860, и краљ од 1910) је од почетка био да се прослави као ослободилац у ујединитељ васколиког Српства. Но, историја има своје замисли и токове и немогуће је усмеравати.
Након Мајског преврата 1903. и промене династије, Обреновићи се гасе, а на историјску позорницу ступа Карађорђев унук краљ Петар Први (1844–1921) који долази из Париза као нови владар Краљевине Србије. Краљ Петар је био и зет књаза Николе и отац књажевих унука, па је владар Црне Горе покушао да ове родбинске везе искористи за своје амбиције и постане краљ уједињених српских држава које би се звале –Краљевина Србија и Црна Гора.
Раздобље од 1878. (после Берлинског конгреса на коме је Црној Гори призната пуна самосталност), до Балканских ратова 1912–13 је време сразмерног примирја. Године 1910. књаз Никола је постао краљ, а две године касније ступа у савез са осталим православним монархијама – Србијом, Грчком и Бугарском, ради заједничке борбе за ослобођење од Отоманског царства Старе и Јужне Србије и за пуну самосталност.
Година 1913. у којој се одиграо Други балкански рат, који, као и Први, треба да реши такозвано Источно питање, Црна Гора знатно проширује своје границе и на север и на југ. Северне границе Црне Горе краљ Никола проширује на рачун Отоманског царства припојивши већи део старе Херцеговине, а јужни, приморски појас, који је дотле под окупацијом држала Аустроугарска, краљ Никола ослобађа, проширује и излази на море.
Скадар
У децембру 1912. године краљ Никола са својом војском опседа стару српску престоницу Скадар. У време опсаде, на Бадње вече 24. децембра 1912. владар соколи своју војску следећим речима:
„Ја се поносим с вама, витезови моји, јер сам опојен вјером да сте кадри бити још величанственији у могућим искушењима такне ли се ко ваших права и оспори ли ни сјести на огњишта ваших дједова и мојих предшаственика Немањића, Гребљановића, Бранковића, Балшића и Црнојевића. Сјести на њихов пријеклад, окупити се око њихових гробова – то је и наша дужност и наше неоспорно право. За то изгинути било би нам слатко“.
Из овог дела говора краља Николе црногорској војсци око Скадра изговореног на Бадње вече 24.12.1912, јасно је да је владар био убеђен о племенитости своје лозе коју изводи од Немањића, Гребељановића, Бранковића, Балшића и Црнојевића. Иако у својим говорима то никад није наглашавао, краљ Никола је с друге стране сматрао да су Карађорђевићи скоројевићи, јер потичу од сељака и свињарског трговца. Зато је краљева амбиција да он буде ослободилац и ујединитељ српских земаља и васколиког Српства бар у његовим очима имала чврсту подлогу.
Опсада је успела, војска краља Николе почетком 1913. улази и ослобађа Скадар од Турака, али је врло брзо морала да га напусти на захтев Аустроугарске и других европских сила. Скадар су силници доделили фантом држави Албанији коју су тада основали. Отимањем Скадра и оснивањем Албаније (коју су њени грађани добили без проливене капи крви, зноја и суза), Аустроугарска и друге силе су намерно смањивале територије православних земаља Црне Горе, Србије и Грчке. Било је то силно разочарење за све православне државе Балкана и закувавање предстојећег Великог рата.
Велики рат
А Велики рат је започео већ следеће 1914. понижавајућим ултиматумом Аустроугарске владе Србији уручен 23. јула 1914, само 25 дана након Сарајевског атентата. Посланик Владимир барон фон Гизл је 23. јула 1914. у 18 часова уручио ултимативну ноту заступнику српског председника владе Лазару Пачуу, министру финансија. Одговор је тражен, како је изрично стајало у документу, у року од 48 часова. Британски министар спољних послова Едвард Греј је оценио да је то био „најужаснији документ који је једна држава икада уручила некој другој држави“.
У Петрограду је руски министар спољних послова Сергеј Сазонов, док му је амбасадор Аустро-Угарске саопштавао садржај ултиматума, стављао овакве опаске: „Знам шта хоћете. Хоћете рат са Србијом!… Ви у Европу подмећете пожар… Хоћете рат и спаљујете мостове за собом… Види се колико сте мирољубиви пошто Европу бацате у огањ.“ Влада у Београду је коментар сажела у једној реченици: „Не остаје ништа друго него да се гине.“ (др Андреј Митровић „Србија у Првом светском рату“, Српска књижевна задруга, Београд, 1984)
И заиста, Србији и Србима није остало ништа друго него да гину.
Најзначајнија битка између Аустроугарске окупаторске и одбрамбене војске Краљевине Србије вођена је већ у новембру и децембру 1914. на развученом фронту од преко 200 km, на простору долине реке Колубаре, и по брдовитим обронцима планина Сувобор и Маљен. Окончана је успешном противофанзивом коју су извеле снаге Прве армије под командом генијалног стратега генерала Живојина Мишића (село Струганик код Мионице, 1855 – Београд, 1921), против неупоредиво бројније и боље опремљене аустроугарске војске, у тренутку када је цео свет очекивао вести о капитулацији Краљевине Србије. Битка је у својим фазама била рововског типа. После победе српске војске у Колубарско–сувоборској бици на српском фронту до јесени 1915. завладало је затишје. По окончању битке посредну помоћ нашем непријатељу доноси и сурова епидемија тифуса, која ће се као пожар раширити почетком 1915.
Колико је за краља Николу Други балкански рат 1913. био пун великих успеха, толико је ратна 1916. година за њена била судбински несрећна, јер је после капитулације Црне Горе храбро побегао склонивши се у Француску и самим тим се дисквалификовао за могућност и ласкаву титулу ослободиоца српских земаља и витешког ујединитеља свеколиког Српства.
Приликом оснивања нове државе, Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, на крају Великог рата 01. децембра 1918, титулу ослободиоца и витешког ујединитеља је, с правом понео унук краља Николе Александар Први Карађорђевић (1888–1934), син Николине кћери Зорке и српског краља Петра Првог. Био је то потпуни морални пораз краља Николе, јер се он до краја потајно надао да ће, као потомак најстаријих и најугледнијих српских династија, постати „витешки ослободилац и ујединитељ“. Регент Александар Први је ову титулу заслужио, јер је са Српском војском у зиму 1915–16, прошао најтеже искушење – Албанску голготу, а 1917. са остацима своје невероватно храбре војске извео славни пробој Солунског фронта који је одлучио победника Великог рата.
Краљевина СХС и СФРЈ
Оснивање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (Краљевине СХС) је посебна прича. Регент Александар и председник владе Никола Пашић (1845–1926) су оснивањем ове фантомске федерације начинили управо ону судбинску грешку коју су српски непријатељи прижељкивали: угасили су и у нову федерацију утопили обе српске независне краљевине – Србију и Црну Гору – које су плаћене рекама српске крви, и уједно пружили могућност пуне рехабилитације Хрватској и Словенији чији су се народи у Великом рату борили на губитничкој страни. Било је то прво уједињавање жртве са џелатом.
Развој догађања у Европи и свету је после двадесетак година довео до Другог светског рата и још једне прилике да српски народ сасвим нестане. Троугао зла (Рим– Берлин–Лондон) је основао НДХ, кланицу за млевење српског меса.
Комуно–усташе
Преломни тренутак „социјалистичке“ револуције се догодио у јесен 1944. када је усташка фаланга проценила да ће хитлеровска коалиција изгубити рат. Тада је осамдесет тисућа усташа (80.000!!!) брже–боље пресвукло своје униформе и обукло комуно–партизанске. Те усташе су у октобру 1944, трчећи за совјетским тенковима, чиниле језгро Титине партизанске пешадије приликом окупације Београда и Србије. По сведочењу Душана Биланџића (1924–2015), младог комунистичког историчара и учесника ових догађаја, друг маршал из Кумровца је у једном од својих првих говора у „ослобођеном“ Београду истакао да се „ми морамо у Србији понашати као окупатори“.
Комуно–усташе су после рата на челу са Је Бе Титом (1892–1980), патетично вољеним маршалом и доживотним председником СФР Југославије, дали пун допринос сатирању Српства и Српске Православне Цркве, као и цепању и черупању српског етничког корпуса формирањем три нова „народа“: македонског и црногорског (1945) и Муслиманског (1971). Сва три новокомпонована народа су истовремено (без капи проливене крви, зноја и суза) добила и своје „националне“ државе. ФНР и СФР Југославија је била друго уједињавање победника у рату и жртве у миру, са губитником у рату и џелатом у рату и миру.
Последња прилика за сатирање и затирање Српског рода био је грађански рат (1991–95) у коме се у потоцима крви распала братско–јединствена СФР Југославија. На крају рата, тачније 04. коловоза/августа 1995. истакао се велики комуно–усташки србождер гос-н Срањо Туђинец/Туђман, који је, с благословом тзв. „међународне заједнице“, у тзв. акцији „Олуја“ „одувао“ из Српске Крајине више од 250 тисућа Срба који су на тој српској земљи живели од памтивека.
Завршни акорд је дао тзв. НАТО–пакт бомбардовањем Србије и Црне Горе 78 дана и ноћи у пролеће 1999. године.
Утехе ради – сам Бог је спасао остатак Српског рода.
Хвала благом Богу, Човекољупцу и Србољупцу!