- Акција одвајања Срба као „малих Руса“ од правих, великих Руса, започета је још у 18. веку. У својој капиталној студији „Римска курија и јужнословенске земље од 15. до 18. века“, српски историчар Јован Радонић пише о аустријској царици Марији Терезији (владала од 1740–80) и њеном односу према српским поданицима: „Неискрена и подмукла, царица се показивала према Србима као велик њихов пријатељ, али у дубини душе лежала је страховита мржња на ове, према њезином мишљењу, варварске шизматике. Јула 26. 1776. године писала је она папи Пију VI како се свом снагом труди да спроведе унију међу Србима.“
- Била је то, дакле, стална и исцрпљујућа борба за очување српског националног и православног бића и идентитета. Ко није издржао, „продао би веру за вечеру“ (покатоличио би се), па се затим похрватио.
АУТОР: Драган Р. Млађеновић
Велики корак у одвајању и цепању српско–руских културолошких и свих других веза и односа представља победа Вука Ст. Караџића (Тршић, 1787 – Беч, 1864) у реформи српског језика, правописа и писма. Вукова реформа је заправо двострука победа геополитике царске Виене на подручју језика. Увођењем „грубог и себарски недоумевајућег језика“, како је говорио учени Вуков наставник, архимандрит шишатовачки и владика горњокарловачки Лукијан Мушицки (1777–1837), статус српског национа се срозава, јер се приказује као сељачки народ без историје, културе и старе књижевности. Истовремено, Вукова реформа за рачун Kа-унд-Kа монархије укида славено–сербски језик и писмо, а самим тим и језичке, културне и све друге везе православних Срба („малих Руса“) са њиховим заштитницима, правим и великим православним Русима.
Као вишенационална држава Аустрија је међу поданицима имала значајан број словенског становништва које је у већем делу било православне вероисповести и стога наклоњено својој браћи у суседним државама. Како би спречило мешање у своје унутрашње ствари и уједно ослабило своје словенске суседе, Аустријско царство је започело са цепањем постојећих словенских језика и идентитета како би од њих створила нове, које би супротставило онима из којих су настали и уједно ослабило словенске народе њиховим дељењем на мање ентитете. Оваква политика ће на крају довести до стварања низа под-ентитета и језика међу којима су у 19. веку настали украјински и хрватски, а у 20. и 21. бошњачки, македонски, црногорски итд.
Први дисонантни глас у хвалоспевном хору који је у ХХ столећу крајње некритично хвалио и славио Вука, храбро је у својој студији „За и против Вука“ (Матица српска – Нови Сад, 1967), упутио наш књижевни горостас Меша Селимовић (1910–82). У тој књизи Селимовић је показао да Вукова реформа српског језика и писма после победе у такозваном „Рату за српски језик“ није ишла сасвим глатко како се то у уџбеницима и сличним публикацијама приказивало. Селимовићева студија износи читав низ личности које су директно опонирале Вуку препознавши „латинску превару“, и покушале да упозоре да иза народњачке Вукове реформе стоји опака ватиканско–бечка прозелитска намера и акција која има двоструки циљ – преверавање (Вук је говорио „шокчење“) православних Срба и, посредно, цепање свих веза и одвајање Срба од православне Русије.
У једном писму које је упутио лично тадашњем аустријском канцелару, моћном принцу Клементу фон Метерниху (Fürst Klemens von Metternich, 1773–1859), Вуков ментор и кум Јернеј Копитар (1780–1844), описује своје методе и објашњава смисао реформе српског језика и писма у коме се служи Вуком као „корисним идиотом“:
„Српска Православна Црква, чувањем старог језика Светог Саве, жели да сачува језичку разлику између православних и римокатоличких Словена, те би стога, више него икад, Беч морао подржати реформу Вука Караџића, јер се њоме та разлика поништава, а главна препрека ка превођењу Срба у католичанство биће заувек уклоњена. ОВИМ ЋЕ НАМ СРБИ, ВРЕМЕНОМ, САМИ ОД СЕБЕ ПАСТИ У РУКЕ“.
О (не)разумевању које колективни Запад показује за Србе и Русе пише др Слободан Антонић, професор Философског факултета у Београду, у својој студији „Два заветна народа – Срби и Руси“: „Запад, најчешће због сопствене ароганције, примењује поједностављене моделе разумевања и деловања, што по правилу значи стварање и одржавање стереотипа који су у највећем броју случајева погрешни; и када поштено уложи напор да разуме Србе и Русе, Запад као главни извор сазнања о Србима и Русима првенствено користи оно што чује од отуђеног, прозападног дела српске и руске елите; то се Западу, наравно, допада, али то је баш погрешно.“
Била је то, дакле, стална и исцрпљујућа борба за очување српског националног и православног бића и идентитета, са потајном жељом и надом да ће велика Русија – кад и ако затреба – стати у одбрану и заштиту братског српског народа који вековима трпи најезду оних који хоће да га поробе и душу му узму.