Да ли ми владамо телефоном, или он влада нама? У свету где дигиталне поруке и бескрајне информације привлаче пажњу, мислимо да носимо свет, а заправо губимо себе – и оне око нас. Само када саберемо и очистимо своју душу, наше присуство постаје истинска сила која обнавља и нас и ближње које смо изгубили у виртуелном свету.
Свет је у нашим џеповима. Вести, друштвене мреже, бескрајни фидови – све се преплиће и тражи нашу пажњу. Обична домаћица, радник, пензионер, тинејџер – сви смо понекад залутали у виртуелни свет, мислећи да „носимо свет у својим рукама“. Али шта се дешава са нашим животом, молитвом, присуством? Исто питање, само у другом контексту, мучило је и једног подвижника…
Једном давно живео је подвижник који је осећао дубоку љубав према целом свету. Његово срце није знало границе: молио се за све људе, за све градове, за све земље. Сваке ноћи проводио је у молитви, молећи за мир, здравље и спасење читавог човечанства. Али, како године пролазе, он је осећао да, упркос свим напорима, његова душа није успевала да пронађе мир.
Једне ноћи, док је стајао на молитви, појави му се глас Божји: „Не брини се ти за цео свет, јер свет је у Мојим рукама. Твоја брига нека буде твоја душа и твоје спасење. Ако се ти спасеш и твоје срце буде чисто, тада ће твоје спасење донети корист и другим људима, јер у спасењу једног праведника благодат се шири на многе.“
Подвижник је био збуњен. Како то – да не треба да се моли за целу човечанство? Он је мислио да је његова дужност да се први жртвује за свет. Али, глас је био јасан. У тишини своје ћелије, он је почео да разуме: ако се његова душа очисти и сабере, онда ће та молитва и мир у њему постати благослов за друге. Његова љубав, сада сабрана и правилно усмерена, није више била растргнута на милионе праваца, већ концентрисана и истинска.
Ово учење није било само за подвижника. Оно је преносиво на све људе: ако човек покушава да носи терет целог света, уместо да се његова љубав остварује, она постаје оптерећење, а душа се истроши. Али ако се човек моли за себе, чува своју душу и ближње поред себе, онда његова унутрашња светлост допире и даље него што би могао замислити.
Слично учење налазимо у искуствима светих подвижника као што су Серафим Саровски или Силуан Атонски. Они су поучавали да унутрашњи мир, молитва и љубав према Богу и ближњима делују као тихи поток који осветљава цео свет. Човек који свој живот сабира и чисти у себи, већ самим својим постојањем олакшава терет другима. Не ради се о себичности, већ о мудром усмеравању љубави и пажње.
А шта се дешава када се ова иста идеја примени на наш савремени живот?
Данас многи од нас живе у времену када је свет стално у џепу – у телефону. Не ради се само о тинејџерима. Обична домаћица, радник, пензионер – сви смо ми подложни истој замци. Замислите сцену: домаћица је завршила ручак, али уместо да се одмори, узима телефон „само на пет минута“ али, остаје јој у рукама до краја дана; дописује се са непознатим „пријатељима“, скролује друштвене мреже, гледа видео-снимке, чита вести… Прва мисao није молитва, већ питање: „Шта има ново на фиду?“ Сате проводи у виртуелном свету, а време које је могло бити испуњено разговором са децом, мужем, молитвом или једноставним присуством у сопственом дому – нестаје.
Овде се види савремени парадокс: ми мислимо да „носимо свет“ исто као подвижник, али уместо молитве и љубави, скролујемо и клићемо. Уместо да сабирамо себе и своје ближње, растргнути смо на информације, туђе животе и вести које нас преплављују. Свакодневно, без икаквог посебног труда, наше срце и пажња се расипају.
Зависност од телефона и интернета није само навика – то је стварна психичка и духовна препрека. Човек постаје залутали гледалац, оптерећен светским трагедијама које не може да промени, док сопствени живот, али и живот ближњих, пролази поред њега. Ипак, решење није у апстрактној борби против технологије, већ у враћању контроле над својим временом и пажњом.
Ко је онда „ближњи“ који треба да се спаси?
Обични људи око нас. Можда је то комшија који има проблем, супруг или супруга, пријатељ који тражи разговор. Управо у тим тренуцима треба да будемо присутни – стварно присутни, не виртуелно.
Малим корацима можемо да променимо свој однос према дигиталном свету:
-Ујутру, прво молитва или тихи тренутак, па тек онда телефон.
-Током разговора са људима, телефон се ставља са стране.
-Ако радимо на интернету, правимо паузе да би душа одморила.
-Користимо „светионике“ – време без телефона, време са ближњима, време за молитву.
Када човек овако управља својим животом, он поново постаје као подвижник: не носи терет целог света, али својом унутрашњом стабилношћу и присуством утиче позитивно на оне око себе. Подвижник показује да концентрисана и исправно усмерена љубав има моћ да допре далеко. На исти начин, наше присуство, пажња и љубав према ближњима у стварном животу делују далеко више него бескрајно праћење вести и туђих живота на телефону.
Први корак ка повратку себи јесте свест. Запитајмо се: „Да ли сам ја тај који користи телефон, или телефон користи мене?“ Често се само навикнемо да проверимо фид „само на минут“, а минут се претвори у сат. Мислимо да „држимо свет у својим рукама“, а у ствари пажња и енергија одлазе у бескрајан виртуелни простор. А живот? Он пролази поред нас, тихо и непримећено. Једноставни, свакодневни кораци могу дати огроман ефекат:
- Телефон као помоћник, не господар – искључити обавештења, ограничити време на апликацијама, поставити паузе у дану када екран не сме да се додирне.
- Мала „молитвена оаза“ – ујутру неколико тренутака тихог размишљања или молитве, чак и пет минута, довољно је да се унутрашњи мир осети и да се дан започне без хаоса информација.
- Присутност са ближњима – током оброка, разговора или шетње, телефон остаје са стране. Живи контакт је непроцењив.
- Избор садржаја – нека дигитални свет буде алатка, а не бекство. Користите га за духовну литературу, добру музику, едукативне материјале.
Сетимо се приче о подвижнику. Он није носио терет света – али његова молитва, његова сабраност и љубав према ближњем деловала је као невидљиви благослов. Данас је интернет наша стварност, а начин на који трошимо своје време и пажњу постаје наша молитва. Ако их расипамо на бескрајне вести и бесмислене дискусије, глас Божји остаје тиши. Али ако управљамо својим даном, чак и обичан човек може постати место где се мир и љубав Божја огледају.
Интернет и телефони нису сами по себи зло. Они су мост – али мост који се мора користити пажљиво. Ако човек изгуби меру, он губи самог себе. Али када успостави границе, он може и даље бити присутан у свету, чувајући свој унутрашњи мир. Управо тај баланс – пажња према себи, молитва, љубав према ближњима и умереност у дигиталном свету – враћа нас на пут живог живота, на који нас је учио Божији савет подвижнику.
На крају, све се своди на једну једноставну истину: не можемо спасити цео свет сами, али можемо себе спасавати, и својим животом, присуством и љубављу, учинити свет бољим. Баш као што је Бог рекао подвижнику – када човек сабира своје срце и чува душу, његова молитва и љубав делују много даље него што може да замисли.
За Фондацију Пријатељ Божији: Наташа Смоловић