- Снага руске историје и руске етике лежи у њиховој дубини – у признању да је свака служба владару, отаџбини, породици, претпостављенима, фирмама, предузећима или заједничкој ствари могућа само Христа ради.
- Кад је то случај „Христа ради“, то увек изненађује сваки рационални западни ум, и оно што је требало да се распадне десет пута и пропадне двадесет пута, некако се буди.
- Као што је рекао фелдмаршал Миних у 18. веку: Русијом директно управља њен Господ Бог, јер је потпуно немогуће објаснити како она иначе још увек постоји.
АУТОР: Павел Шелин
Рекли смо да противници Русије имају своје етичке системе, и да су они радикално другачији од нашег, православног. На ту чињеницу треба гледати мирно и непристрасно, као што ентомолог гледа на лептире. Они су такви, они тако виде свет, они тако мисле – то су они и тако ће се понашати. Питање је, на основу тога, какву ћете одлуку донети ви, полазећи од свог етичког система.
Враћајући се на наш етички систем, констатујемо да је он потенцијално најјачи, јер – „снага је у истини“. Псалми кажу: „Неће се спасти цар због многе војне силе, и исполин се неће спасти мношвом снаге своје.“
Конзервативац се стално нада да ће спасити свој дом мноштвом тврђава, обичаја и декрета о традиционалним вредностима. Али никаква културна обука, никакви курсеви духовног развоја никада неће никога спасити уколико нису поткрепљени исповедањем крајње истине.
У Русији, посебно, немогуће је служити било коме – суверену и отаџбини, властима – због њих самих, чак и због самоодржања народа, јер ће то очекивање увек бити обмануто суровим суочавањем са стварношћу великог несавршенства конкретно грешних људи и конкретних система. Суочавање са том несавршеношћу, усред идеалистичког импулса, најчешће рађа жељу да се унутрашњи рад замени спољашњом подршком, али то на крају доводи до бесмислене и немилосрдне руске побуне. Као што је то формулисало руско племство: „Убити суверена је, наравно, лоше, али је дозвољено – ради добробити Отаџбине.“
Снага руске историје и руске етике лежи у њиховој дубини – у признању да је свака служба владару, отаџбини, породици, претпостављенима, фирмама, предузећима или заједничкој ствари могућа само Христа ради. Кад је то случај „Христа ради“, то увек изненађује сваки рационални западни ум, и оно што је требало да се распадне десет пута и пропадне двадесет пута, некако се буди.
Као што је рекао фелдмаршал Миних у 18. веку: Русијом директно управља њен Господ Бог, јер је потпуно немогуће објаснити како она иначе још увек постоји.
***
Међутим, решење за кризу модерности није уобичајени грађански конзервативизам, који жели да свему врати некадашњи сјај. Немамо ништа, али хајде бар да створимо форму, и то ће некако функционисати. Али погледајмо принцип из руских бајки – тамо постоје две врсте воде: жива вода и мртва вода.
Све ове грађанске наредбе су саме по себи лепе, али су мртва вода. Мртва вода је добра за лепљење тела, давање неке форме, можда привремено зарастање рана. Али она не даје живот. Прави живот се може наћи само у потпуној искрености, у овом одлучујућем скоку вере.
Модернизам нам је дао искључиво хронолошку перцепцију времена, перцепцију постојања. Сад морамо научити да поново гледамо на свет кроз призму вечности. Кроз призму вечности настају парадоксалне ствари: „напред ка херојима“, напред ка нашим светима, напред ка Светим Оцима, напред у руску традицију, иако је написана пре 800 година.
То није помак уназад, већ помак напред, јер преузимајући ову традицију ви сагледавате њен пуни обим, трагедију, узрочно-последичне везе целокупног огромног историјског искуства.
Све ово односи се не само на Русију, већ вероватно на целу Троједину Свету Рус. Ова слика вечности је природна за наше земље. Али који ресурси и могућности постоје за њено обнављање?
Да будем отворен, главни разлог зашто се налазимо у овој позицији јесте управо тај фарисејски став и раскол између речи и дела. Мора се схватити следеће: ако је сама Русија постулирала свој основни принцип спољне политике као жељу за Западом, то јест постизање договора са Западом, конвергенцију и пријатељство са тзв. партнерима, веома је нејасно зашто то да не ураде и други.
Дакле, ако либерализам тријумфује у Русији, зашто се онда уједињавати са Русијом кад можете ићи на првобитни извор либералних вредности? У том смислу, протест руског окружења је веома парадоксалан. Што више Русија постаје искрено оличење православних вредности о којима смо раније говорили, то она стиче више права и оправдања за окупљање управо тих земаља.
Јер, ако погледамо историјско искуство, уједињење руских земаља је увек текло паралелно са духовним. Немогуће је политички ујединити земље, а духовно остати исти као противник. Не можете рећи: хајде да добијемо материјалне повластице од Запада, док се претварамо да смо исти као они. Знаменити цевоводи до Немачке за продају гаса усред великог историјског сукоба у суштини су најбољи пример. Тако продајете своју суштину у замену за форму. Што више Русија као држава и као друштво избацује ово из себе, то је ближи и већи простор који може да окупи и задржи.
(Телеграм канал П. Шелина; превео Ж. Никчевић)