О среброљубљу и покајању цариника Закхеја

Овај човек је желео да види Исуса. Чуо је за Њега, било му је занимљиво да види овог Учитеља и да разговара с Њим. И пошто је био човек ниског раста није могао да се пробије кроз гомилу људи и попео се на смокву како би видео Христа. Господ, Који је био окружен другим људима, пролазећи туда обратио је пажњу управо на њега, зато што је због ревности и жеље да разговара са Сином Божијим овај човек на неки начин доспео чак у смешан положај, јер се попео на дрво. И Господ му је рекао: „Закхеје, сиђи, данас треба да дођем у твој дом.“ И он, као што каже јеванђелиста Лука, овај зли и похлепан човек врло ниског раста којег су мрзели многи људи, гостољубиво је примио Христа. Примио Га је у кућу, почастио Га је оним што је имао и кад су други људи почели да осуђују Христа због тога што се обрео у гостима код тако грешног човека, а управо то су говорили – „грешан човек“ – Закхеј је устао и рекао да је у искреном осећању покајања обећао Господу да ће поправити свој живот и да ће постати потпуно другачији човек. Изговорио је врло једноставне ствари, њему врло блиске, језиком којим је, највероватније, навикао да разговара са својим подређенима и са становницима овога града мерећи све материјалним добрима. Једноставно је рекао да ће пола свог имања дати сиромашнима, а ако је некоме нешто закинуо, вратиће четвороструко.

Среброљубље је веома страшна страст, грех за који се чини да није толико очигледан и да се не примећује одмах, али је он корен сваког зла. И Јуда је пао управо због свог среброљубља и он, који је био Христов ученик, постао је ученик и роб ђавола. Сами видимо да је ова болест као рак обузела све наше друштво, чак и у хришћанским земљама. Русија у том смислу не представља изузетак. Ако погледамо шта се дешава у свим православним земљама, посебно у Грчкој или, на пример, Србији и Бугарској… све је исто. Уместо да извршавају послушања чиновници се баве тиме да траже начин за то како да стекну огромно богатство захваљујући својој дужности. И ових људи, нажалост, има у свим сферама: људима је поверено да бране земљу, а они краду. Људима је поверено да траже оне који краду, а они краду.

И заиста, понекад се чини да је ова болест неизлечива.

Среброљупци се више ничега не боје, односно немају ни савести, ни страха, као наркомани. Наркоман у одређеној фази своје болести може, на пример, да дође у манастир код познаника и да каже: „Умрла ми је мајка, сад ми је потребан новац,“ и браћа могу да му кажу: „Јасно, тако стоје ствари,“ а у ствари се ништа слично није десило… Испоставља се да се човек више ничега не стиди и да се ничега не боји. Тако су ови људи болесни, као наркомани. Више ничега се не боје, знају да колико сутра могу бити ухапшени, а свеједно то раде. То је страшна болест која мучи наше друштво и којој су, нажалост, склони и православни хришћани, и они људи који граде храмове, виђају се са свештеницима и епископима и који чак врло искрено помажу, али их ова болест не напушта и они се често касније нађу у затвору.

Светитељ Јован Златоусти у чијем тропару се каже: „Ниси тражио среброљубље и благо света“ је пострадао управо због тога што је много говорио о среброљубљу. Неки су чак почели да га оптужују говорећи: „Зашто све време грдиш богаташе? Остави их на миру, нису то тако лоши људи.“ Чак се може рећи да је свима њима много кварио расположење зато што је много говорио о погубности богатства. О среброљубљу светитељ Јован Злаотусти каже: „Среброљубац ни о чему не жели ни да слуша, ни да говори, осим о добити и камати на добит, о бестидној користи, о одвратним трговачким установама, о пословима који доликују робу, а не слободном човеку; он лаје на све као пас, све мрзи, од свих се одвраћа, против свакога ратује без икаквог разлога, устаје на сиромашне, завиди богатима и ни са ким се не дружи.“ Постоји још један важан моменат: „Ако има жену, децу и пријатеље и ако из свега тога не може да извуче корист, сматра их још горим непријатељима од стварних непријатеља.“

Светитељ Јован Златоусти каже да среброљубац лаје на све. Из тога се може донети закључак да псовање, које је у буквалном смислу као епидемија обузело наш ум и наш језик, није директно повезано само с блудом, развратом, пијанством и потпуно безумним и вулгарним разонодама, које се сад на нас обрушавају иза сваког ћошка, што се каже, вребају на све стране, и који су за нас постали норма, већ је повезано и са среброљубљем.

И заиста, кад човек разговара с људима који имају везе с неким великим сферама, корпорацијама и пословима види и сазнаје да се тамо стално, наравно не свуда, али је то случај на превеликом броју места, чују само псовке. Долази шеф и почиње да псује своје потчињене, подређени псују своје подређене, затим се на тај начин расправљају, а после тога на разним јавним местима у канцеларијама чиновика. А затим чиновници мирне душе гледају како се снимају филмови у којима се псује и како се приказују на телевизији и све то гледају наша деца… И наизглед, све је у реду, у томе нема ничег страшног…

Тако су страшне последице ове болести, а то је само једна од последица. И потпуно је сумануто ако човек мисли да нико неће настрадати ако нешто данас украдеш. Свети Јован Златоусти говори управо о томе да овај грех уништава читаве народе, зато што не може да се деси да негде нешто украдеш и да нико не пострада. Не, украо си и убио си! У том тренутку си убио врло много људи: убио си старце који су остали без помоћи, убио си војнике који немају чиме да се боре, убио с читаву генерацију деце која нема где да се школује и убио си мајке које немају где да рађају ову децу и да се лече и тако даље. Зато човек који је у свом животу учинио овај грех треба данас, управо данас, да погледа с каквим покајањем се Христу обратио овај мали човек Закхеј, који је живео пре више од две хиљаде година. Није почео да говори никакве лепе речи, а можда их није ни знао. Његов језик је једноставан, груб и прилично конкретан. Просто је рекао: „Половину свог имања ћу дати сиромашнима.“

Можемо сад да замислимо како човек који постаје хришћанин, који је веома богат, а поставља се мноштво питања како је стекао богатство, каже: „Половину имања ћу дати сиромашнима! Имам пет милијарди, две и по милијарде ћу дати сиромашнима, болеснима, убогима, избеглицама, несрећним напуштеним људима, страдалницима и онима који им помажу, просто ћу дати половину свега што имам. И ако сам некога увредио, вратићу му четвороструко.“ Односно, ако вам је, на пример, закинуо сто хиљада рубаља, враћа вам четристо. Ко од људи који сад имају за шта да се покају може тако брзо и спонтано да каже нешто слично? Вероватно таквих има мало и ови људи којих има међу нама исто то знају. Устројство човека је такво, нажалост, да увек дајемо мање него што можемо да дамо. Ако нас сад неко замоли да му дамо мали износ тако да не мора да нам врати, ми ћемо дати мало мање и од овог малог износа и помислићемо: „Па добро, ваљда ће му бити довољно, није да му ништа нисам дао.“ Чак није важно да ли си човек који има милијарде долара или имаш вишак нечега, имаш нешто што ти у принципу није потребно. Спремност да се тога ослободимо јесте оно што можемо да научимо од цариника Закхеја. Господ је рекао да је овај човек – Аврамов син, син праведника. По крви је био Јудејац који је вређао исте као што је он, људе блиске по крви и по вери, богатио се од њих и цео град га је мрзео. Вероватно, као ни они људи о којима пише Јован Златоусти, није имао правих пријатеља. Имао је само оне који су му се улагивали и додворавали, али такви људи човека касније могу лако издати. Они га мрзе.

Ево, такав грешан човек је показао своју љубав, наравно, прво према Христу. Без обзира на било какво јавно мњење, попео се на дрво само да би видео Христа. Вероватно се надао да ће можда разговарати с Њим. После тога Га је примио радујући се. А било је људи као, на пример, у причи с гадаринским ђавоиманима, који су излазили и говорили: „Господе, немој свраћати у наш град, не треба,“ зато што су због Христа остали без неких материјалних добара. А Закхеј Га је примио радујући се. И устао је и рекао шта ће учинити и учинио је. И Господ је рекао: „Ово је Аврамов син. Он је оживео, васкрсао је, био је изгубљен и нашао се.“

Није тако много остало до почетка Великог поста. Заправо, Јеванђеље о царинику Закхеју већ наговештава почетак ових дана. Међутим, није главно да само душу очистимо исповешћу и молитвом, већ да делатно исправимо свој живот. И ако неко на савести има неке горке дугове, треба да учини све како би с поправио, како би се, пре свега, одужио пред Господом.

У једној књизи „О дужностима црквених презвитера“ има једна занмљива опаска да кад презвитер, свештеник, не помаже материјално од средстава која има, чак и ако су мала, он краде. Тако оштро и строго су људи из прошлости схватали однос према материјалнм добрима. Човек који има средства и који их не дели с другима, краде од Господа. А шта рећи о људима који имају врло много средстава и који не само да на тајанствен начин краду од Господа, а да ни сами нису тога свесни, већ још директно краду од свог ближњег?

Увек имајмо на уму овај страшни грех, ову болест, да се не би дотакла нашег срца, да не заборавимо на то како наизглед мали уступци савести могу довести до великог краха као што се то десило с Јудом. И трудимо се да се свако на свом месту угледа на овог човека – цариника Закхеја, који је половину имања поделио сиромашнима и који је онима које је увредио вратио четвороструко, те је постао истински син и ученик Господа нашег Исуса Христа, што и свима нама желим. Амин.