- Сама политика „завади па владај” има две димензије – хоризонталну и вертикалну. У првом случају, колонизатори цепкају локално становништво у засебне заједнице, обично по верској, расној или језичкој линији.
- Вертикална пројекција настаје тако што страна власт класно стратификује друштво и на тај начин одваја елиту од маса.
- Ове две методе су обично биле у синергији.
АУТОР: Дмитриј Медведев, Заменик Председника Савета Безбедности Руске Федерације
Немогуће је, заправо, избацити слово „я“ из речи „гомеопатическая“ (хомеопатска) и помислити да ће захваљујући томе апотека уместо руске постати украјинска.
Михаил Булгаков [1]
Партијско-државна посета Народној Републици Кини (11–12. децембар 2024. године), до које је дошло на позив Централног комитета Комунистичке партије Кине, још једном је потврдила изузетно висок ниво билатералних односа између Русије и Народне Републике Кине. Међу нама нема табу тема о којима не можемо разговарати. Током преговора са кинеским партнерима дотакли смо се и украјинског питања, сиријске кризе, као и питања супротстављања једностраним економским санкцијама, уведеним мимо Савета Безбедности УН.
У потпуности је јасно откуда овакво међусобно поверење. Руски и кинески народ везује пријатељство и добросуседски односи, који имају дугу историјску традицију. Године 2024. обележили смо 75. годишњицу успостављања дипломатских односа и оснивања Народне Републике Кине. Без обзира на корените промене које се дешавају у свету услед формирања мултиполарног поретка, постоје и константе које се временом не мењају. Русија и Кина и даље на својим плећима носе одговорност за садашњост и будућност света. Ми ћемо, као и раније, заједно вршити ову нелаку мисију, решавајући при томе проблеме везане за времена прошла, на које бих се нешто детаљније осврнуо.
„Завади па владај”: две димензије једне погубне политике
Западна цивилизација је увек настојала да наметне другима своју вољу. Као најефикаснији начин за то није бирала наношење директног војног пораза, што је заправо ретко и било могуће услед континуираног мањка европских материјалних и људских ресурса. Њена стратегија је била далеко једноставнија и сводила се на уништавање владајуће структуре у некој земљи, али туђим рукама. Западни свет се трудио да не допусти људима да се уједине како не би могли пружити отпор непријатељу, изазивајући ривалство и несугласице међу њима. Поставио је себи задатак од примарног значаја да створи или пак у своју корист искористи објективне етничке, језичке, културне, племенске или конфесионалне разлике.
Можемо се присетити низа случајева када су одређени друштвени слојеви или групе људи „прогутали” овај смртоносни мамац те тако дозволили да буду увучени у крваве и дуготрајне етносоцијалне и етноконфесионалне сукобе. Квинтесенцијом такве политике може се сматрати принцип divide et impera – „завади па владај”. Овај термин је ушао у употребу у Британији тек у 17. веку. Међутим, дати политички принцип био је веома поштован још у Римском царству, да би најраспрострањенији постао код колонијалних европских империја. Управо овај принцип је одиграо одлучујућу улогу када је у питању одрживост готово свих великих колонијалних система и неизоставни је део њиховог делања. И до дана данашњег представља основни начин имплементације западњачког начина управљања.
Историја познаје многе примере циљаног подстицања или интензивирања међуетничких сукоба. Ниједна метропола није била заинтересована за напредак територија које су биле зависне од ње. Далеко лакше је било међусобно свађати народе па потом цртати вештачке границе на политичким мапама света, делећи тако, на врло болан начин, читаве етничке групе. Ово се уклапа у комбинацију коју је на прелазу из 19. у 20. век. описао истакнути немачки социолог Георг Зимел. Према његовим речима, „трећи елемент намерно изазива сукоб како би задобио доминантну позицију, док две сукобљене стране у толикој мери чине једна другу слабом да ниједна од њих није у стању да се супротстави супериорности главног интересента” [2].
Сама политика „завади па владај” има две димензије – хоризонталну и вертикалну. У првом случају, колонизатори цепкају локално становништво у засебне заједнице, обично по верској, расној или језичкој линији. Вертикална пројекција настаје тако што страна власт класно стратификује друштво и на тај начин одваја елиту од маса. Ове две методе су обично биле у синергији.
Један од кључних начина за имплементацију тог „завади” било је циљано узгајање верских и етничких несугласица у колонијама. Уједињене нације и данас се баве решавањем њихових најакутнијих последица.
Примера ради, значајно „постигнуће“ лондонске империјалне политике било је стварање и даље јачање антагонизма између хиндуиста и муслимана. Тако су британски колонизатори за обављање пољских радова довозили у Бурму јефтину радну снагу из муслиманског Бенгала. Овај процес се посебно интензивирао након отварања Суецког канала 1869. године, када је у Европи порасла потражња за залихама пиринча, а колонизована Бурма се претворила у „житницу пиринча” [3]. То је довело до формирања муслиманске бенгалске заједнице у Бурми, одвојене од будистичке бурманске већине. Њени припадници („Рохинџе”) компактно су настањивали области на северу државе Ракајн (Аракан) и развиле посебан идентитет, заснован на радикализму. Међусобно неповерење и борба за ограничене ресурсе (право на поседовање земље) аутохтоног становништва са потомцима радника миграната довели су до крвавих догађаја 1942–1943. године, који су у британској историографији познати под називом „масакр у Аракану”. Њихова последица је погибија на десетине хиљада људи [4]. Након тога међуетнички верски и друштвени антагонизам је само јачао, што је резултирало масовним исељавањем Рохинџи у суседне земље 2017. године, што се сматра највећим расељавањем народа у југоисточној Азији од кризе у Индокини 1970-их [5].
Исти „етнички дар” од Велике Британије добили су и Кипрани. Британија се „поштено” била потрудила не би ли продубила вековну нетрпељивост између Грка и Турака који живе на острву.
Још једна омиљена „забава” западних цивилизација било је ширење митова о супериорности неких народа у односу на друге. Користећи стереотип о неједнакости арапског и кабилског народа, француски колонисти су у Алжиру вешто користили несугласице до којих је између тих народа долазило. Конфликти су избијали због предрасуда (које је Париз подстицао) да су Кабили, наводно, склонији од Арапа утапању у „француску цивилизацију”.
Искуство Тајвана: лингвистика као оружје милитантног сепаратизма
Данас Англосаксонци имају припремљене шеме за поделу свих оних који се не слажу са њиховом политиком агресивног уплитања у унутрашње ствари држава широм света.
Тако, поред неконтролисаног упумпавања оружја у Тајван, намерно „жмуре” на настојања тајванске администрације да „декинезује” и „тајванизује” острво спровођењем политике култивисања тзв. „тајванског идентитета” („тајванска самосвест”), тј. самоидентификације његових становника као некаквих „Тајванаца” а не Кинеза, и то Тајванаца који немају никакве везе са својим коренима. У колективну свест становника острва намерно се инфилтрира идеја да се, као резултат дугих историјских процеса (током којих се острво у целини или парцијално налазило под влашћу различитих сила: староседелачких племена, Шпанаца, Холанђана, различитих гусара и Јапанаца), формирала нова нација, која се разликује од већинске кинеске етничке групе – Хан Кинеза [6]. Политичка квинтесенција оваквог потеза јесте низ резонантних изјава Тајпеја као шту су: „До данас сви они који су владали Тајваном јесу страни режими“ и „Претворимо Тајван у нову Средишњу равницу!” [7]. Оваквим идеолошким ставовима прилагођавају се различити „тајваноцентрични“ научни концепти, као што је концепт „тајванске нације”, настао почетком 2000-их, и његове варијације у облику теорије „тајванске нације по крви“, „тајванске нације по култури”, „политичко-економске тајванске нације”, „нације која се препорађа”, а такође и „заједничке судбине” [8]. Аутори ових вештачких теорија настоје да колективну свест Тајванаца изместе изван граница традиционалног „кинеског“ и наметну им неку врсту „некинескости“ као новог национално-грађанског идентитета. Истовремено, кинеску културу представљају као тек једну од многих култура на острву и која, наводно, не чини срж тајванског културног идентитета [9].
За њихово спровођење користе се алати као што су: манипулативна сепарација језика, неговање локалног национализма и промоција западњачког поимања вредности и њихових идеолошких ставова који немају ничег заједничког са кинеском традиционалном националном културом. У ту сврху, присталице сепаратизма на острву, подстрекивани од стране америчких сенатора, конгресмена, као и пензионисаних званичника који су под контролом бројних прекоокеанских невладиних организација, ревносно бране тезу да је постојање „националног идентитета” довољан и једини основ за формирање нације и постојање државе [10].
Како би посејали што погубније семе раздора, стратешки непријатељи дају све од себе не би ли измислили што више непостојећих разлика. Озбиљну пажњу посвећују механизмима лингвистичког конфликта, покушајима да се „жива душа народа” преиначи у оно што њима одговара. Вашингтон, Лондон и Брисел су врло добро свесни да језик није само, како је рекао истакнути совјетски лингвиста Сергеј Ожегов, „главно средство комуникације, инструмент за размену мисли и међусобно разумевање људи у друштву”. Језик је важно средство за континуитет вековних традиција, које чине снажну везу између генерација, као и посебна социокултурна компонента и маркер политичких преференција. Управо зато Запад задаје идеолошки ударац језику као елементу грађанске солидарности. Циљеви су очигледни: споља изазвати кризу самоидентитета и губитак историјског сећања, поткопати вредносне смернице својствене нашим цивилизацијама – правду, доброту, милосрђе, саосећање, љубав. И оно најважније – заменити их сурогатом неолибералне агенде.
У основи свега овога је тежња да се униште хиљадугодишњи алгоритми начина живота људи. Како би вештачки промовисали идеју тзв. „тајванског језика“, западне силе се грчевито хватају за разлике у писању хијероглифа, мање неподударности између појединих лексема те за карактеристике јужног дијалекта Мин. Тајвански сепаратисти покушавају да преувеличају значај мањих разлика у односу на званичан језик који се користи у целој Кини (укључујући Тајван), који се у Републици Кини звао „гуоју“ (државни језик) и који је у Народној Републици Кини 1955. преименован у „путунхуа” (обичан језик).
Индикативно је то што су острвске власти, како би оправдале своје поступке, принуђене да језик ставе у службу политике. Пренаглашавање разлика између локалних и континенталних језичких карактеристика од стране садашњих тајванских власти перципира се као део напора да се створи „тајвански идентитет“. У пракси се подстиче објављивање књига у којима се посебно потенцирају мање фонетске разлике између кинеског језика са двеју страна Тајванског мореуза. А у школским и факултетским образовним програмима посебно се истиче (наравно, са политичким потконтекстом) различитост гуоју варијанте у односу на континентални кинески, као и њена наводна супериорност.
Са становишта објективне логике историјских, културних и језичких процеса, разлике између тајванског и континенталног кинеског могу се у одређеној мери упоредити са разликама између дијалеката немачког језика. Мало би се људи – од научника до лаика –усудило да тврди како не постоје бундесдојч, аустријска (јужнонемачка) и швајцарска варијанте немачког језика. Међутим, све оне су део континуума, заједничког за Немачку, Аустрију и Швајцарску, чији је „златни стандард“ немачки књижевни језик – хохдојч. Исто тако, у савременој лингвистици крајње ретко се говори о релативној независности британског и америчког енглеског. Одвојени развој током векова, који је резултирао формирањем низа фонетских, правописних и граматичких особина, не представља препреку за међусобну комуникацију и разумевање становника ових двеју земаља.
Национални фонд за демократију (НФД, чија активност је у Русији препозната као непожељна), игра посебно деструктивну улогу када је реч о кочењу развоја Кине, потежући питања Тајвана, Хонг Конга <…> како би изазвао раскол и конфронтације унутар Народне Републике Кине [11]. Ова сумњива организација, коју често називају „другом Цијом”, већ дуго се, по налогу америчког Конгреса, бави субверзивним когнитивним операцијама широм света.
После 1945. године острвске власти су активно почеле прибегавати присилној „дејапанизацији“ и „кинезацији“ (уводећи у употребу гуоју уместо тајјуа) у сфери језичке политике, а од 2000. покушавају, иако без већег успеха, да спроведу курс обрнуте замене званичног гуојуа „тајванским језиком“ (тајјуом). Све то болно подсећа на језичку политику у Украјини разноразних кравчука, кучми, јушченка и порошенка после 1991. године. Поменути НФД је у периоду од 2007. до 2015. године издвојио више од 30 милиона долара за подршку украјинских невладиних организација и промовисање „грађанског друштва”, а током Евромајдана 2013–2014. финансирао је „Институт за масовне комуникације“ у циљу ширења лажних наратива и потрошио десетине милиона долара потпирујући етничке тензије у Украјини путем друштвених мрежа Facebook, X (бивши Twitter) и Instagram [12].
Пекинг, пак, не треба никоме ништа да доказује. Путунхуа је заједнички језик за све грађане Народне Републике Кине, моћан извор мудрости и надахнућа. Језик модерне, прогресивне и просперитетне Кине.
Некаква „оригинална” језичка традиција Тајвана није једино за шта су се ухватили западни неоколонизатори. Ни питање историјског памћења није остало занемарено. Супротно званичној историографији Народне Републике Кине, према којој је Тајван историјски једна од области провинције Фуђен, а од 1887. године – одвојена провинција државе Ћинг (што указује на то да Тајван припада „једној Кини“) [13], тајвански „стручњаци“ империју Ћинг стављају у исти кош са другим страним силама које су као колонизатори владали острвом. Наравно, они се руководе добро провереним англосаксонским обрасцима фалсификовања историје.
Држећи се истоветних пристрасних ставова, присталице независног Тајвана пренаглашавају позитивне стране економске модернизације острва у време када је оно било под јапанском влашћу, супротстављајући их деловању кинеских власти током првих деценија након завршетка рата, при томе игноришући мишљења политичких снага умерених у свом односу према Народној Републици Кини, које указују на негативне стране колонизаторске владавине острвом током јапанске окупације (1895-1945.) [14].
У истом духу, администрација Лај Чинг Теа спроводи своју линију фалсификовања Резолуције Генералне Скупштине УН број 2758 из 1971. године, према којој је Влада Народне Републике Кине призната као једини правни представник Кине у УН уместо тзв. „Републике Кине” Чанг Кај Шека. Међутим, заговорници сепаратизма истичу да резолуција не помиње нити острво, нити његов политички статус, те стога не може бити основ за редукцију међународног правног субјективитета Тајвана, који, како они мисле, има право да тражи столицу у УН и другим међувладиним структурама. А у будућности и да постане део западне „демократске породице”.
Курс Тајпеја, као и обично, наилази на разумевање и подршку англосаксонских држава, које прилично лукаво приступају тумачењу принципа „једне Кине”. С једне стране, они признају искључиво право владе Народне Републике Кине да заступа државу у УН. С друге стране, они подстичу напоре Тајпеја да добије право учешћа у раду међувладиних организација као што су СЗО и ИКАО. Најновији пример је једногласно усвајање од стране парламента Канаде, који ревносно усклађује своје приступе са савезницима у оквиру међупарламентарне алијансе поводом Кине (коју чине парламентарци „колективног Запада” наклоњени Тајвану), провокативне резолуције у новембру 2024. године којом се Тајван позива на учешће у специјализованим агенцијама УН и другим међународним организацијама.
Слични кривоверни и тенденциозни маневри поприлично су чести, попут ни на чему утемељених прохтева Украјине да Русији одузме место у Савету Безбедности УН. Ваља се, међутим, присетити међународноправних консеквенци Другог светског рата. Питање повратка кинеских територија које је Јапан био окупирао, међу њима и Тајвана, решено је и фиксирано у низу међународноправних аката, укључујући и Потсдамску декларацију из 1945. године. Након свог формирања 1. октобра 1949. године, Народна Република Кина је стекла суверена права над читавом међународно признатом територијом земље, укључујући и Тајван. Дакле, питање коме припада острво није могло бити предмет поменуте резолуције број 2758. Осим тога, дати документ је учврстио принцип „једне Кине”.
Англосаксонци су себи поставили дугорочан и конкретан политички циљ – да свеобухватно преформатирају „острвски идентитет“, што ће омогућити да се прекрши принцип „једне Кине”, прогласи независност Тајвана по косовском сценарију и подрије статус кво у Тајванском мореузу, а у будућности да се формира зависна од САД база у Источној Азији. То је у потпуности у складу с тежњама Вашингтона да Азијско-Пацифички регион приближи НАТО-у, док би државе сукобиле једна с другом.
Британци и Американци прибегавају принципу „завади па владај“ и у случају Хонг Конга, који се поново ујединио са Кином 1997. године, након што је више од века и по зависио од Велике Британије. Вештачки створене „смернице за Хонг Конг” представљају буквално копију „тајванског питања”. То укључује несувислу причу о „хонгконшком (не-Хан) идентитету“ [15] и еклатантно наметање тезе да становници Хонг Конга морају ићи „посебним путем“, односно да буду послушници англосаксонске елите. У ту сврху финансирају се различити пројекти који имају за циљ дестабилизацију Хонг Конга (нарочито је 2020. године поменути Национални фонд за демократију издвојио 310 хиљада америчких долара у ове сврхе) [16]. Такође добијају подршку „правилна” истраживања дежурних научника који свесрдно доприносе неоколонијалистичким амбицијама Лондона и Вашингтона, као и све друге акције које имају за циљ подривање јединства кинеске нације [17].
У историји 20. века постоје и други примери када су спољне силе покушавале да прекодирају национални идентитет зарад својих геополитичких циљева. Јапански освајачи су интенционално покушали да искорене језик Хан у марионетској држави Манџукуо. Истовремено су наметали манџурски језик, који се тада готово и није користио. Ови лингвистички експерименти имали су врло јасан политички циљ – да униште целосно ткиво идеолошких и вредносних оријентира заједничких свим Кинезима те тако становништво у потпуности отргну од његових корена. Тачку на ову нехуману праксу 1945. године ставили су Црвена Армија и кинески патриоти из Комунистичке партије Кине.
Украјина: нови експерименти Запада у социјалној вивисекцији
Данас на сличан начин окупатори (овог пута са Запада) „на живо секу” у Украјини: покушавају да униште руски језик, избришу заједничке странице славне прошлости из историјског памћења и створе „Ивана без корена”. Украјина је аналог марионетског ентитета Манџукуоа, који је била обликовала јапанска војна администрација 30-их година 20. века. Међутим, Јапанска империја је створила Манџукуо уз помоћ својих оружаних снага. Данашњи Кијев, пак, издржавају земље „колективног Запада“, које га, осим што напумпавају оружјем, контролишу уз помоћ политичких технологија „меке моћи”. У ту сврху створена је читава мрежа невладиних организација коју контролишу америчке и европске обавештајне службе.
Западне силе делују против нас служећи се истим перфидним принципом „завади па владај”. Њихов естаблишмент и украјински идеолози упорно покушавају да на Украјини примене „тајванска“, „хонгконшка“ и друга искуства (укључујући Манџукуо). Њихов задатак је да докажу како су Руси и Украјинци апсолутно и максимално далеки једни другима. Да раздвоје Украјину од Русије, посеју семе раздора и створе етничке поделе.
Они, без иоле сустезања, помажу кијевској хунти у ширењу идеје о наводној уникатности. На овом пољу свесрдно се труде, споља гледано, пристојни истраживачки и аналитички центри, као и респектабилне медијске куће са обе стране Атлантика, укључујући Лондонску школу економије и политичких наука, Вилсон центар, „Вашингтон пост“, „Политико“ итд. Украјински научни институт на Харварду, основан у САД још 1973. године, такође је агилан кад је реч о продукцији лажних вести. Сви они већ дуги низ година намерно шире евроатлантске пропагандне клишее тако што штампају чланке и извештаје са истим, неинвентивним насловима: „Провера чињеничне тачности верзије украјинске историје коју презентује Кремљ” [18], „Украјина и Русија нису иста држава” [19], „Украјинци и Руси нису један народ” итд. [20] [21].
Реалност је таква да западни „стручњаци“ и сервилни следбеници Сороша из разних украјинских невладиних организација не могу победити у дебати на тему историјске истине. Па ипак, они тврдоглаво уводе читав скуп баналних идеја у свест јавности и тако дискусију преусмеравају у погрешном правцу. С једне стране, ове јаде од теоретичара признају духовну блискост народа Русије и Украјине, њихову припадност једном културном простору (sic!). С друге стране, сматрају да се наши идеолошки оријентири тобоже радикално разликују. Позивајући се на чињеницу да су бројне територије више векова [22] биле под влашћу Пољске [23] и Литваније [24] (а потом од 1569. године – Пољско-Литванске уније) [25], они настоје да код православног становништва ових земаља „научно” утемеље концепт постепеног развоја свог идентитета (наравно, „слободног”), суштински различитог од идентитета источнословенског становништва (наравно, „ропског”). Питање језика тумачи се ништа мање тенденциозно: у време док су те земље биле у саставу Пољско-Литванске уније, украјински језик се на њима развијао, наводно, релативно самостално у односу на руски.
Да ли је то тако? Полазити од безусловне разлике између народа, које живе у Русији и Украјини, те проглашавати све њене становнике за Украјинце, веома је погрешно. Сама реч „Украјинци” до средине 19. века није имала данашње етничко значење, већ је била, како се каже, житељско име – указивала је на место порекла или пребивалишта особе. Објашњење је сасвим једноставно: на територији савремене „Незалежне” није било независних држава ни током стварања модерног система националних држава непосредно после Вестфалског мира 1648. године, ни у 19. веку, када су се у Европи појавиле нове независне државе: Грчка, Белгија, Луксембург, Италија, Немачка, Бугарска. Перцепција генезе Украјине кроз класичну призму „држава једнако нација” је бесмислена. Историја Украјине је неодвојива од историје догађаја на њеним територијама, а које су у различито време улазиле у саставе различитих земаља. Исто тако, исправније би било говорити не о културно-етничкој дихотомији „Украјинци – Руси“, већ опозицији „oкрајинизовани Руси – Руси“.
Једнако је несувисла и идеологема о некој „Старој Русији-Украјини“ која је у оптицај ушла почетком 20. века на иницијативу русофоба Михаила Грушевског и његових истомишљеника, шовиниста и ксенофоба Владимира Антоновича, Дмитрија Дорошенка и Николаја Михновског. Њима је у то време било неопходно да „политичко украјинство” представе као континуитет древне руске државе – пројекта који се развијао у западној Украјини под будним оком Аустрије. Циљ је био да се историја „Незалежне” представи као што древнија, присвоји прошлост Русије, формира посебан антируски идентитет. Овај симулакрум не би био могућ без учешћа заинтересованих спољашњих сила. Једини баштиник наслеђа древне руске државе јесте Русија, а Руси и Украјинци нису просто братски народи – они су један народ.
Питање језика није ништа мање важно. Баш као у случају Тајвана и локалних лингвистичких експеримената на линији „путунхуа” – „гуоју” – „тајју”, наши неистомишљеници не уздижу првенствено лепоту и мелодичност украјинског језика, већ његову различитост у односу на руски, намерно кидајући ткиво вековних традиција. Прави малоруски дијалекат, који је настао на основу црквенословенске књижевности, све до 18. века је био веома сличан руском језику (у оно време то није био данашњи савремени књижевни језик). Сачувани су многи малоруски и галицијски историјски извори тог времена, међу њима наредбе за Козаке из Запорошке војске, Лавовски летопис итд. Њихов језик је веома сличан језику докумената из времена династије Романов – царева Михаила Фјодоровича и Алексеја Михајловича. Још је очигледнија испразност теорије о данашњој „мови” са „полтавским дијалектом” Тараса Шевченка као основом [26]. Ништа мање није погрешно ни мишљење да се прави украјински језик, који постоји „негде тамо“ у западној Украјини, мора битно разликовати од руског.
Да ли су Малоруси били дискриминисани у Рускoј империји? Свакако да нису. У Русији су становници Малорусије били неодвојиви део титуларне нације, руског народа [27]. Степен њихове интегрисаности у живот империје је био веома висок. Са правне тачке гледишта, у политичком, културном и верском смислу, њихов положај и статус нису били ништа лошији од положаја Великоруса. Да су имали све могућности за самореализацију као професионалци и изграде каријере, потврђују примери чувених државника: Алексеја Разумовског, Кирила Разумовског, Виктора Кочубеја, Александра Безбородко, фелдмаршала и генерала: Ивана Гудовича и његових синова, Кирила Гудовича и Андреја Гудовича, Михаила Драгомирова, Ивана Паскевича (у Отаџбинском рату 1812. године 29% официра руске војске били су родом из украјинских губернија) [28], те културних делатника и научника: Ивана Карпенко-Карог, Николаја Костомарова, Марка Кропивницког, Панаса Саксаганског, Михаила Шчепкина.
За свих 300 година постојања у саставу руске државе, Малорусија-Украјина није била ни колонија, ни „поробљена народност” [29]. Осим тога, за различите етничке групе којe су живелe на територији Руске империје, а којe су ималe јасан национални идентитет у односу на титуларну етничку групу, називи попут „руски Немци”, „руски Пољаци”, „руски Швеђани”, „руски Јевреји”, „руски Грузијци” били су општеприхваћени. Док синтагма „руски Украјинци“ објективно звучи као апсурд.
Можете ли да замислите ово у Пољско-Литванској унији или Аустроугарској? Тамо је, напротив, руско становништво – у најширем смислу те речи – увек било циљано дискриминисана мањина. Галиција и Волинија данас су упориште окореле русофобије, која се везује за Бандеру, Мелника, Шухевича, као и бакљаде у част Хитлерових послушника. Међутим, ови крајеви нису увек били такви. У периоду када су били у саставу Аустрије (од 1867 – Аустроугарске), након поделе Пољско-Литванске уније крајем 18. века, постојао је снажан русофилски покрет галицијско-руских (русинских) јавних личности (Адолф Добрјански-Сачуров, Александар Духнович, Денис Зубрицки и други). Они су били посвећени идеји постизања сверуског јединства и максималног здруживања напора са Москвом зарад формирања пансловенског света. Беч, који је у почетку тежио да спречи раст руског утицаја у Галицији и Волинији, средином 19. века, постепено схвата да би могао искористити украјинске политичке струје у том региону за борбу против галицијских русофила по принципу divide et impera. Без помоћи аустријске администрације, украјинскофилска група у Галицији и Волинији није никако не би била кадра да се супротстави промосковским снагама.
Истовремено, припремајући се за Први светски рат, Беч одлучује да што пре легализује идеју пољског етнографа Франтишека Духинског о несловенском – угро-финском – пореклу руског народа (која до дана данашњег живи у главама руководства „Незалежне”). Циљ је раширење вируса независности и укросепаратизма по граничним руским губернијама како би се испровоцирало одвајање тих региона од Русије. Двор Франца Јозефа се надао да ће као резултат победе оне постати зона аустроугарског утицаја. Да ли би се ове области претвориле у сателит Беча или би добиле неку врсту проширене аутономије, није било важно. Главни задатак украјинских националиста је био да се улије страх проруски оријентисаној странци у региону, а идеја о разлици између Малоруса и Великоруса прошири што даље на исток, наносећи тиме максималну штету Русији.
Није случајно што су августа 1914. године, уз финансијску подршку Министарства иностраних послова Аустроугарске, националистички политемигранти у Лавову (а после ослобођења града од стране руских трупа – у Бечу) почели да делују у оквиру тзв. Савеза за ослобођење Украјине, који је обављао ситне задатке за обавештајне службе Централних сила. Практичне користи од тога је било мало, али аустријска средства су омогућила „храњење” острашћених русофоба и социјал-дарвиниста који су сањали о отцепљењу Украјине од Русије, као што су Дмитриј Донцов, Јулиан Меленевски, Николаj Железњак. Ово је директна историјска референца на окупљања разних „Смердјакових“ под окриљем такозваних „форума слободних народа пост-Русије“ (које је Врховни суд Руске Федерације прогласио за терористичку организацију), као и на псеудодемократске протесте у Хонг Конгу 2019. године. Свуда су исти добро познати „покровитељи“ – ЦИА, М6, БНД. Њихове методе изазивања раскола међу својим противницима вековима се не мењају.
Аустријски терор током Првог светског рата постао је права ноћна мора за галицијско-руско становништво. Репресије су укључивале смртне казне, које су изрицали војни судови, покољи које су вршили украјински националисти на подстицај бечке администрације, као и депортације у удаљена подручја Аустроугарске. Велики део проруско оријентисаног становништва, хапшеног због својих ставова, био је депортован у озлоглашене концентрационе логоре Терезин и Талерхоф. Током Другог светског рата сличну судбину доживљава и словенско и јеврејско становништво на територијама СССР-а, Пољске и Чехословачке.
Док су Холокауст и геноцид над народима Совјетског Савеза званично признати и осуђени са међународноправне и историјске тачке гледишта, етноцид галицијско-руског становништва још увек није. Међутим, ни данас то није касно учинити. То би било праведно зарад сећања на невине жртве аустријског терора. Неке од њих, на пример, свештеника Максима Горлицког, погубљеног 1914. године, Украјинска Православна Црква Московске Патријаршије је канонизовала као свештеномученика. Сепаратистички национализам и његови духовни наследници не би смели да се осећају као недодирљиви. Ни на фронту, ни у тишини библиотека и архива, ни на псеудонаучним скуповима које организују свакојаки „светски конгреси Украјинаца“, који врве од потомака колаборациониста и нацистичких ратних злочинаца.
Русија и Кина: искуство враћања територија матици
Руси и Украјинци се могу упоредити са Хан Кинезима, који насељавају различите регионе и провинције Кине. На територији данашње Кине, током различитих историјских епоха, укључујући период Зараћених држава од 5. века пре нове ере па до 221. године пре нове ере када је цар Ћин Ши Хуанг ујединио Кину, као и период Пет династија и десет краљевстава у 10. веку, постојале су засебне државе (понекад их је било и на десетине) које су између себе водиле крваве ратове. Између осталог, и под спољним утицајем. Период уједињења територија за време династије Сунг у 10–12. веку, обележен је невероватним напретком у свим сферама живота. То је била права револуција тог времена, која је одредила судбину Азије све до 17. века. Све периоде у историји Кине тамошњи историчари виде као нераскидив процес постојања једне јединствене кинеске нације, која је тек игром случаја понекад кроз историју настањивала више полунезависних државних творевина.
На веома сличан начин руска историографија приступа схватању националне историје – на почетку имамо кнежевине као део староруске државе, потом период феудалне расцепканости, а затим процес уједињења Русије у централизовану државу на челу са Москвом. Управо ове фазе су замајац целокупног цивилизацијског развоја наше земље све до наших дана.
И за Русију и за Кину такав историјски континуитет, вишевековна јединствена етнонационална линија, служи као непресушни извор богатства културног наслеђа и традиције, што значајно доприноси формирању друштвеног идентитета сваке земље.
Индикативно је да је украјинско и тајванско питање, упркос њиховој потпуно различитој природи, за западњаке једно те исто [30]. Ово још једном доказује да дата питања представљају вештачки конструкт, створен уз учешће страних деструктивних сила, пре свега САД и Европске уније. Међутим, све авантуре, које немају никакве везе са стварношћу, пре или касније завршавају се војним неуспехом, а побуњене територије се поново уједињују са матицом.
Поновно уједињење наших територија са својом матицом, територија које су изгубљене као резултат политичких неслагања приликом историјских катаклизми током касних 1980-их и раних 1990-их, ни у ком случају није већи „преступ” од „аншлуса” Источне Немачке од стране Савезне Републике Немачке 1990. године. Тада су нас уверавали да поновно уједињење немачке нације логичан историјски процес. Међутим, заправо никаквог „уједињења” Немачке није било. Нити је био одржан референдум, нити је донет заједнички устав, нити створена заједничка војска или валута. Источну Немачку је суседна држава просто прогутала. Да ли је ико тада осудио овај случај иредентизма у супротности са принципом неповредивости граница садржаним у Завршном акту из Хелсинкија из 1975. године? Не, свет је то дочекао са аплаузом. Међутим, питање да ли су они сами желели ово уједињење или су били изманипулисани и принуђени да га „желе” и данас је отворено. Разлика између економске реалности, менталитета, па чак и језика источних и западних Немаца за 45 година од завршетка Другог светског рата готово је већа од разлика између Кинеза и житеља Тајвана или пак житеља Смоленске области и Поднепровља. Ипак, та разлика никоме није сметала по принципу „тако нам одговара”.
У том контексту, вреди напоменути да се Руси не разликују од људи који живе на територији Украјине ништа више него што се становници Великопољског војводства разликују од становника Померанског војводства Пољске, него што се становници Северне Рајне-Вестфалије разликују од становника Тирингије. Истовремено, између становништва Шлезвиг-Холштајна и Баварске у Немачкој, Нормандије и Окситаније у Француској, а да не говоримо о Баскији и Каталонији у Шпанији, Енглеској и Северној Ирској у Великој Британији, постоје далеко озбиљније лингвистичке, етнокултурне разлике, као и разлике у начину живота, него између становника Псковске и Харковске области.
Неколико важних закључака
Оно што је наведено горе нам омогућава да извучемо одређене закључке о саодносу националног идентитета и политичког избора. Ови закључци су очигледни.
Класични принцип „divide et impera”, који примењују западни цивилизатори, изазива несагледиве патње и невоље у целом свету, служи као извор бројних етничких и социокултурних сукоба, као и тоталне економске неједнакости. Тако је било раније у историји, а тако је и данас.
Данас се распиривање међунационалне или међурасне мржње своди на конструисање националног псеудоидентитета неке етничке групе како би се она одвојила од државотворног народа. Тако се Вашингтон и његови сателити поступају према Русији и Кини, као и према многим другим земљама. Тајван чини органски и саставни део јединственог кинеског простора, то је административна јединица Народне Републике Кине. Покушаји да се конструише тајванска државност, нација или језик, подстакнути из иностранства, вештачки су и, на крају крајева, неодрживи.
Украјина је данас пред избором – да буде уз Русију или да потпуно нестане са мапе света. При томе, од Украјинаца се не тражи да жртвују „ни душу ни тiло” за своју слободу. Треба само да смире охолост „другости“, одустану од негирања идеје заједничке рускости те протерају демоне политичког украјинства. Наш задатак је да помогнемо становницима Малорусије и Новорусије да изграде Украјину без мрака „украјинства”, да освестимо људима чињеницу да је Русија незаменљива за Украјину, и у културном, и у лингвистичком, и у политичком погледу. Уколико такозвана Украјина настави да прати агресивни русофобични курс, она ће заувек нестати са мапе света, као што је својевремено нестао марионетски ентитет Манџукуо, вештачки створен од стране милитаристичког Јапана у својству прокси-силе у Кини.
У Галицији и Волинији – данашњем центру политичког украјинства – својевремено су постојале моћне проруски оријентисане друштвене снаге. Током Првог светског рата дате територије су биле подвргнуте геноциду. У контексту русофобије која је данас приметна на овим просторима, неопходно је непристрасно сагледати историјске догађаје почетка 20. века.
Руси и Украјинци су један народ. Покушаји да нас поделе, са историјске тачке гледишта, апсолутно су неодрживи и злочиначки. Разни виговски, мазепе, скоропадски и бандере у различито време су разбили своје главе о зид руског јединства. Тако ће бити и сада.
Чланак је објављен у часопису „Међународни живот” (interaffairs.ru)
___________________
[1] М.А.Булгаков. Собрание сочинений в 10 томах. Т. 1. – М.: Голос, 1995. – 464 с., стр.302
[2] Simmel, G. (1950) The Sociology of Georg Simmel, (translated, edited and with an introduction by Kurth H. Wolf), Glencoe, Illinois: The Free Press. p.163
[3] А.А.Симония. Массовый исход бенгальцев рохинджа из Мьянмы: Кто виноват и что делать? //Юго-Восточная Азия: Актуальные проблемы развития, 2017, №36, стр.125
[4] К.А.Ефремова. Кризис вокруг рохинджа: национальные, региональные и глобальные аспекты//Юго-Восточная Азия: Актуальные проблемы развития. Том 1, №1(38), 2018
[5] А.А.Симония. К пятой годовщине массового исхода рохинджей из Мьянмы // РАН, ИНИОН, Институт востоковедения// Россия и мусульманский мир. 2022-4(326), стр.96
[6] А.Д.Дикарев, А.В.Лукин. «Тайваньская нация»: от мифа к реальности? // Сравнительная политика. 2021. Т.21. № 1, стр. 123
[7] В.Ц.Головачев. «Остров имянем Фромоза». Этнополитическая история Тайваня XVII-XXI вв., Институт востоковедения РАН, Москва, 2024, стр.208
[8] В.Ц.Головачев. «Остров имянем Фромоза». Этнополитическая история Тайваня XVII-XXI вв., Институт востоковедения РАН, Москва, 2024, стр.211
[9] В.Ц.Головачев. «Остров имянем Фромоза». Этнополитическая история Тайваня XVII-XXI вв., Институт востоковедения РАН, Москва, 2024, стр.224-225
[10] А.С.Каимова. Проблемы интерпретации понятия «тайваньская идентичность» // Вестник Московского университета. Серия 13. Востоковедение. 2013. № 2, стр.32
[11] Амбасадор Кине у Русији Џанг Хануи је објавио у руском дневном листу „Аргументи и факти” чланак под називом „Да ли је Национална фондација за демократију САД демократска?”. 02.10.2024. URL: https://ru.china-embassy.gov.cn/rus/sghd/202410/t20241001_11501824.htm?ysclid=m3orlrbqbe232108590
[12] The National Endowment for Democracy: What It Is and What It Does // Ministry of Foreign Affairs of The People’s Republic of China. 09.08.2024. URL: https://www.fmprc.gov.cn/eng/xw/wjbxw/202408/t20240809_11468618.html
[13] А.С.Каимова, И.Е.Денисов. Статус Тайваня и эволюция тайваньской идентичности // Сравнительная политика. 2022. Т.13. № 1-2, стр.123
[14] В.А.Перминова. Историческая память на Тайване и ее влияние на отношения Токио и Тайбэя при президенте Ма Инцзю (2008–2016 гг.) // Японские исследования. 2020. № 3. С. 107-122, стр. 119
[15] Almost nobody in Hong Kong under 30 identifies as “Chinese” // The Economist. 26.08.2019. URL: https://www.economist.com/graphic-detail/2019/08/26/almost-nobody-in-hong-kong-under-30-identifies-as-chinese
[16] The National Endowment for Democracy: What It Is and What It Does // Ministry of Foreign Affairs of The People’s Republic of China. 09.08.2024. URL: https://www.fmprc.gov.cn/eng/xw/wjbxw/202408/t20240809_11468618.html
[17] Matthew Daly. House backs 3 bills to support protests in Hong Kong // Associated Press News. 16.10.2019. URL: https://apnews.com/article/4d6d913d37ef44e4ad83dd4f32c14cf7
[18] Björn Alexander Düben. “There is no Ukraine”: Fact-Checking the Kremlin’s Version of Ukrainian History // The LSE International History Blog. 01.07.2020. URL: https://www.washingtonpost.com/politics/2022/02/10/putin-likes-talk-about-russians-ukrainians-one-people-heres-deeper-history/
[19] Serhy Yekelchyk. Sorry, Mr. Putin. Ukraine and Russia are Not the Same Country // Politico. 02.06.2022. URL: https://www.politico.com/news/magazine/2022/02/06/ukraine-russia-not-same-country-putin-ussr-00005461
[20] Nancy Popson. Ukrainian National Identity: The “Other Ukraine”. URL: https://www.wilsoncenter.org/publication/ukrainian-national-identity-the-other-ukraine
[21] Jeffrey Mankoff. Putin likes to talk about Russians and Ukrainians as ‘one people.’ Here’s the deeper history // The Washington Post. 10.02.2022. URL: https://www.washingtonpost.com/politics/2022/02/10/putin-likes-talk-about-russians-ukrainians-one-people-heres-deeper-history/
[22] Пољски краљ Казимир III je 1340. године, после смрти последњег утицајног галичко-волинског кнеза Јурија Болеслава II, својој постојећој титули додао и титулу „кнез Русије” (М.С.Григорьев и др. История Украины: монография. – М.: Международные отношения, 2022. – 648 с., стр.219)
[23] Као резултат освајања Црвене (Галичке) Русије од стране пољског краља Казимира Великог и доласка Владислава II Јагелоа на престо дошло је до склапања савеза са Пољацима под заједничком врховном влашћу. (П.А.Кулиш. Отпаденiе Малороссiи отъ Польши (1340-1654). Томъ первый. Москва, Университетская типографiя, Страстн.бульв., 1888 г., стр.4)
[24] У периоду од 1349. до 1352. године Казимир III је успео да освоји Галичку Русију. Волинију је била запосела Литванија. Тада између Пољске и Литваније започиње дуга борба за галичко-волинску територију. Борбе за Волинију су се завршиле тек 1366. године. Осим Холма и Белза, који су били припојени Пољској, цела Волинија је тад припала Литванији (История Польши в 3 томах. Т. 1. / Редкол.: В.Д.Королюк, И.С.Миллер, П.Н.Третьяков. – М.: Издательство Академии наук СССР, 1954. – 584 с., стр. 105)
[25] После друге поделе Пољско-Литванске уније, до које је дошло 1793. године, Русији су припале Белорусија и Украјина са десне стране Дњепра, а после треће поделе (1795) – западни део Волиније. При томе, Русија није заузела ниједну од етнографских пољских територија. У суштини, поделе Пољско-Литванске уније су довеле до поновног уједињења већине украјинских земаља у оквиру Руске империје, што је објективно одговарало интересима украјинског народа (История Польши в 3 томах. Т. 1. / Редкол.: В.Д.Королюк, И.С.Миллер, П.Н.Третьяков. – М.: Издательство Академии наук СССР, 1954. – 584 с., стр. 10341, стр.354)
[26] Низ истраживача сматра аутора редака «Москалі чужі люди, тяжко з ними жити, немає з ким поплакати, ні поговорити» (Шевченко Т.Г. Повне зібрання творів у 12-и томах. – К.: Наукова думка, 2003 р., т. 6, стр. 300-301) за украјинског националисту и ксенофоба (С.С.Беляков. Тарас Шевченко как украинский националист // Вопросы национализма 2014 № 2 (18), стр. 102)
[27] М.С.Григорьев и др. История Украины: монография. – М. : Международные отношения, 2022. – 648 с., стр.219
[28] А.А.Смирнов. Призыв державы. // Родина – Федеральный выпуск. – 2019. – № 4 (419).
[29] Н.И.Ульянов. Происхождение украинского сепаратизма. Нью-Йорк, 1966, – 286 с., стр.3
[30] Afghanistan 2001-2021: Evaluating the Withdrawal and U.S. Policies – Part I. Hearing before the Committee on Foreign Affairs. House of Representatives. One hundred seventeenth Congress. Second session. September 13, 2021. Serial no. 117–73. p.56