- Сналажљиви и свестрани људи западном друштвено-политичком систему нису потребни. Ни као чиновници-извршиоци, а поготово не као бирачи који одлучују о судбини политичара.
- Савремени градски човек углавном нема прилику да покаже интелигенцију, и неко може чак радити на универзитету као академик, а ипак не бити посебно интелигентан.
- Као што видимо, чак и на универзитетском нивоу више нису потребна знања и научна достигнућа – довољно је припадати одређеној мањини. При томе се ниво интелигенције или когнитивних способности уопште не узима у обзир
АУТОР: Алексеј Белов
Недавно је министар правде Француске, Жерал Дарманен, предложио прилично екстравагантно решење проблема уличне трговине дрогом – укидање готовине.
„Значајан део превара, свакодневног криминала, па чак и криминалних мрежа, и даље је повезан са готовином. Више пута сам говорио онима који ме питају како ћемо зауставити ширење дроге у нашим крајевима: довољна је једноставна мера – укидање готовине – која ће спречити настанак места за продају дроге. Наравно, дроге и њихова дистрибуција ће, несумњиво, увек постојати. Али чим новац постане пратиљив… финансијска шема постаје сложенија, првенствено за потрошача и продавца.“
Ево вам типичног примера једноставног решења за веома сложен проблем. Решење које сигурно неће функционисати, али које толико воли садашња европска политичка елита.
Нажалост, проблем недостатка когнитивних способности мозга — једноставније речено, потенцијала, памети и талента за обављање положаја који заузимају — постао је пошаст савремених европских политичара и чиновника.
Навикнути да размишљају у шемама и шаблонима, они чак ни не покушавају да се дубље упусте у проблем, да га разумеју, већ одмах „секу у корену“, следећи пут најмањег отпора.
Понашају се као роботи, рекли бисмо некада, пре појаве неуронских мрежа, које су често и сналажљивије од многих људи.
Али сналажљиви и свестрани људи западном друштвено-политичком систему нису потребни. Ни као чиновници-извршиоци, а поготово не као бирачи који одлучују о судбини политичара.
Мислите да претерујем? Нипошто. Недавно је у Немачкој, тачније у Доњој Саксонији, предложено да се из школског програма избаци „лепо писање“, тј. рукопис, и замени часовима куцања на тастатури. Кажу — застарела и од реалности отргнута пракса.
Како пише лист BILD, са овом иницијативом је наступио председник Покрајинског школског савета, Маттео Фајнда, у име савета ученика, аргументујући предлог потребом да се више пажње посвети дигиталним вештинама: куцању и коришћењу таблета.
„Ако посматрамо писање као алат, онда и учење писању треба да буде такво да свако може да пише ефикасно и са задовољством“, изјавили су представници ученика.
У одговору су локални наставници покушали стидљиво да приговоре. Како је рекао председник синдиката наставника Штефан Штормер, „са педагошке тачке гледишта постоје јаки разлози за учење рукописне калиграфије“ (писање руком развија и моторику и когнитивне функције), а и уредан и леп рукопис ипак је подједнако важан као и способност коришћења дигиталних уређаја.
И ту долазимо до најзанимљивијег дела. Ствар је у томе да је господин Штормер потпуно у праву – учење писања руком је апсолутно неопходно за развој човекових менталних способности, као и читање, говор и фина моторика.
Својеvремено су научници утврдили да се мозак човека развија отприлике до 20. године живота, и ако се у том периоду не уложи максимум – касније је скоро немогуће надокнадити. То значи да је школско образовање основа без које човек касније не може да се развија у потпуности.
„Они који пишу руком и читају оно што је написано руком, а не одштампано, боље размишљају, макар мало, јер је то мало сложенији задатак, па самим тим се активира више неурона“, објаснио је овај проблем познати руски антрополог Станислав Дробишевски.
Према његовим речима, савремени градски човек углавном нема прилику да покаже интелигенцију, и неко може чак радити на универзитету као академик, а ипак не бити посебно интелигентан.
„Он уме да решава неки свој уски задатак, али да мисли ван оквира – можда и не уме, а интелигенција је управо способност да се решавају различити задаци“, наглашава научник.
И ту смо дошли до суштине. Управо способност да се мисли неконвенционално, да се приступа ван система, да се задаци решавају на нетипичан начин – све то подстиче навика писања текстова руком – представља, рецимо, елементе непожељне самодовољности, што је у супротности са савременим западним приступом образовању кадрова.
Иницијатива се кажњава – ова максима се грађанима Европе усађује од најранијег детињства, а да не би ни помислили да се томе успротиве, или још боље – да уопште не размишљају, постепено се престају учити писању, размишљању, анализи и на крају – самосталном мишљењу.
Зашто? Па једноставно – лакше је тако њима управљати, контролисати их и на крају – потчинити. А управо је потчињавање појединца кроз разбијање друштва главни циљ савремене либералне агенде која се активно спроводи у земљама под контролом глобалиста.
Ево шта је о томе рекао социолог Виктор Вахштајн, говорећи о политици DEI (diversity, equity, inclusion), чије је агресивно наметање од стране власти довело до раста десничарских осећања на Западу:
„DEI – политика разноврсности, равноправности и инклузије, која диктира правила запошљавања и данас постаје главна тачка културног рата. Јер десница у томе види обрнуту дискриминацију, односно суштински одбацивање меритократије и увођење квота: расних, етничких, верских и слично… То је кршење универзализма. То значи да вам научни часопис објави чланак не зато што имате добре резултате, већ зато што припадате „исправној“ мањини. Управо за то се сада с разлогом критикују часописи Харварда.“
Као што видимо, чак и на универзитетском нивоу више нису потребна знања и научна достигнућа – довољно је припадати одређеној мањини. При томе се ниво интелигенције или когнитивних способности уопште не узима у обзир.
А ако је већ тако, чему онда све то? Чему учити да се пише руком кад постоје таблети и лаптопови? Штавише, с данашњим технолошким напретком чак ни само умеће писања више није неопходно. Вештачка интелигенција препознаје ваш глас и претвара га у текст.
А то што се на тај начин претварате у бесплатну апликацију за уређаје, постајете мали зупчаник у систему, способан само за „једноставна решења“, па то је за неке чак и пожељно.
Тако је онима који управљају – само лакше.
ИЗВОР: https://www.fondsk.ru/news/2025/05/24/prostye-resheniya-o-metodichnom-ogluplenii-evropeycev.html