У Србији је објављена монографија протојереја А. Романчука о митрополиту литванском и виљнуском Јосифу (Семашку).
АУТОР: Кирил ШЕВЧЕНКО
У августу 2025. године, у главном граду Србије, Београду, објављена је монографија познатог белоруског црквеног историчара, председника Синодалне историјске комисије Белоруске православне цркве, протојереја, кандидата теологије А. Романчука о животу и делу митрополита литванског и виљнуског Јосифа (Семашка). Књига А. Романчука објављена је уз подршку Београдског института за политичке студије под насловом „Подвиг светитеља. Митрополита литванског Јосифа (Семашка)“ [1].
Кључну улогу у превођењу књиге белоруског црквеног историчара на српски језик и у њеној припреми за објављивање одиграли су руководилац Института за политичке студије, професор, доктор социологије З. Милошевић и магистар филологије, докторант, научни сарадник Института Д. Лазаревич, који је написао и опширни поговор монографији А. Романчука, убедљиво показујући њен значај и релевантност у савременој Србији и на Балкану у целини.
***
Прво поглавље књиге А. Романчука посвећено је детињству, васпитању, образовању и почетку црквене службе будућег митрополита Јосифа. Друго поглавље детаљно говори о сложеном процесу припреме црквеног уједињења. Треће поглавље свеобухватно анализира Полоцки црквени сабор из 1839. године, који је, окончавши Брестску црквену унију, васкрсао православље у историјским земљама Беле Руси, као и колосалне по свом значају етноконфесионалне и социокултурне последице Полоцког црквеног сабора. Коначно, последње поглавље рада анализира активности митрополита Семашка у последњем периоду његовог живота 1860-их, када је једна од главних области његовог рада била борба против Пољског устанка 1863-1864. и пољског револуционарног покрета у белоруско-литванским губернијама Руског царства.
У опширном предговору монографије А. Романчука, митрополит Мински и Заславски Венијамин, патријаршијски егзарх све Беле Руси, изразио је искрену радост због објављивања у братској Србији књиге посвећене митрополиту Семашку, истичући да је ова црквена личност заслужено ушла у историју Руске Православне Цркве под почасним именом епископа ујединитеља. Како је митрополит Венијамин посебно приметио у свом предговору, дело епископа Јосифа наставља да утиче на савремену епоху, будући да се плодови његовог вишеструког труда осећају у црквеном и јавном животу низа савремених источноевропских држава, укључујући Белорусију, Русију, Украјину, Пољску и Литванију.
У свом предговору, поглавар Белоруске православне цркве посветио је велику пажњу релевантности личности и стваралачком наслеђу митрополита Семашка. Према речима митрополита Венијамина, „личност митрополита Јосифа (Семашка) је симбол православног и националног јединства. Оно што је он постигао не губи на својој актуальности ни данас. Напротив, то је од посебног значаја, будући да се сада чине нови покушаји канонског цепљења Руске цркве, покушаји јачања и проширења позиција унијатства у Источној Европи, што доводи до сукоба између браће по крви, пример чега је Украјина… Данас морамо запамтити да је лако раздвојити се, али много теже превазићи поделу. Главни закључак из упознавања наслеђа митрополита Јосифа јесте да спасење лежи у јединству и љубави у Христу“ (Романчук 2025: 7) [2].
У свом обраћању српским читаоцима, аутор књиге, познати белоруски црквени историчар протојереј А. Романчук, скренуо је посебну пажњу на јединственост и потцењену личност митрополита Семашка, који, будући једна од најзначајнијих личности у конфесионалној историји Белорусије, ипак остаје мало познат чак и међу широким круговима православних верника, а да не говоримо о ширим јавним круговима. „Рођен у унијатству, васпитан у духу пољске културе и образован у католичкој теолошкој традицији“, наглашава протојереј А. Романчук, „митрополит Јосиф је посветио свој живот васкрсењу православља у нашој земљи упркос вековној доминацији латинизма. Његове услуге Цркви и народу су немерљиве. Управо је он био главни покретач повратка у православље милион и по белоруских и украјинских унијата 1839. године…“ (Романчук 2025: 11) [3].
Протојереј А. Романчук значај Полоцког црквеног сабора, који је иницирао и успешно одржао митрополит Семашко, а који је довео до поновног уједињења белоруских унијата са Руском православном црквом, види пре свега у чињеници да „с једне стране, поновно уједињење унијата са православнима представља једно од најзначајнијих мисионарских достигнућа Руске цркве у историји. С друге стране, зауставио је процес денационализације Белоруса, који су, кроз унију, прешли у пољски католицизам и претворили се у црквене Пољаке“ (Романчук 2025: 11) [4]. Полоцки сабор је тако спасао Белорусе од наизглед неизбежне полонизације, чији су инструменти били унија и Римокатоличка црква.
***
Веома садржајан, дубок и емотиван поговор монографији протојереја А. Романчука дали су српски издавачи књиге – познати српски научник, доктор социологије, професор З. Милошевић и магистар филологије, докторант Д. Лазаревич, који су посебну пажњу посветили значају ове теме за српску јавност и Српску православну цркву.
По праведном мишљењу професора З. Милошевића, монографија о митрополиту Семашку може се оценити као научни подвиг њеног аутора, будући да раније није било сличних научних радова на тако резонантну и изузетно релевантну тему. У међувремену, тема црквеног уједињења и посебно његовог превазилажења је од изузетног значаја, будући да је, по фигуративном изразу професора З. Милошевића, „уједињење отворена рана православних. Уједињење није било рана само за православне Русе; то је заједничка рана свих православних народа“ (Романчук 2025: 171) [5].
Како професор Милошевић са жаљењем примећује, православни народи не посвећују дужну пажњу проучавању феномена уније као инструмента антисловенске политике Римокатоличке цркве. У међувремену, ова тема се провлачи као црвена нит кроз целу историју православних словенских народа. Тако је, као резултат наметања уније и током дугогодишњег агресивног католичког прозелитизма на Балкану, раније српска и православна Далмација била подвргнута хрватизацији и изгубила свој првобитни конфесионални и етнокултурни изглед. Слични процеси су се одвијали у низу региона историјске Западне и Југозападне Русије, о чему је писао познати галицијско-руски црквени лик и просветитељ о. И. Наумович (Наумович 1889) [6].
Преносећи радњу књиге А. Романчука на Балкан, професор З. Милошевић прикладно и афористички примећује да ако се у овој монографији „Пољаци и Руси“ замене са „Хрвати и Срби“, онда ће све бити готово потпуно исто – међутим, са једним значајним изузетком. Тај изузетак је митрополит Јосиф (Семашко). Како професор З. Милошевић у вези с тим примећује, не без жаљења, „Срби нису имали такву личност као што је митрополит Јосиф (Семашко), који би могао да врати уједињене и покатоличене Србе из Хрватске назад у Србију и у православље“ (Романчук 2025: 171) [7].
Узимајући у обзир трагично историјско искуство православних словенских народа Балкана, професор З. Милошевић долази до основаног закључка да је црквена унија коју је Рим стално наметао, у суштини, била једна од варијетета индиректног геноцида, будући да је уз њену помоћ Римокатоличка црква „променила идентитет православаца који су прихватили унију“ (Милошевић 2025: 87)[8].
Констатујући јединственост и колосални историјски значај личности митрополита Јосифа (Семашка), професор З. Милошевић скреће пажњу на његову готово потпуну непознатост у широкој српској јавности. Српског научника изненађује и чињеница да „Руска православна црква до данас није уврстила митрополита Семашка у црквени календар као светитеља“ (Романчук 2025: 171)[9].
Настављајући и илуструјући мисли професора З. Милошевића, Дајана Лазаревић примећује да ће сваки истраживач заинтересован за личност митрополита Семашка у Србији бити разочаран – у Народној библиотеци Србије у Београду постоје само две научне збирке које је приредио З. Милошевић, а посвећене Семашку. Такав феномен за Србију, где је питање противљења унији и католичком прозелитизму увек било изузетно актуелно, делује ненормално.
Међутим, Д. Лазаревић изражава наду да ће се, захваљујући активностима митрополита Минског и Заславског Венијамина и захваљујући научним радовима протојереја А. Романчука и других белоруских научника, белоруско-српски научни и црквени односи успешно и динамично развијати. Према речима Д. Лазаревић, доказ искреног интересовања митрополита Венијамина за Србију јесте отварање, на његову иницијативу, 25. јануара 2020. године, кућне цркве Светог Саве Српског у граду Борисову (Романчук 2025: 173)[10].
Недавно објављена у Србији значајна монографија протојереја А. Романчука о митрополиту Семашку није само убедљив доказ успешног развоја црквених и научних веза између Србије и Републике Белорусије, већ и живописан пример важности и релевантности међусобног историјског искуства у борби за православне вредности и за канонско јединство Православне Цркве у изузетно тешким условима садашње епохе. Истраживање А. Романчука, које је изузетно важно и тражено у савременој Белорусији, Русији и Украјини, свакако ће изазвати широко интересовање православне и научне заједнице Балкана, која, захваљујући овој монографији, има прилику да проучава богато и вишеструко искуство деловања митрополита Семашка.
Даље проучавање и свеобухватна популаризација личности и јединственог стваралачког наслеђа митрополита литванског и виљнуског Јосифа (Семашка) требало би природно да постану нова важна и перспективна област сарадње између Србије, Белорусије и Русије у корист наших православних словенских народа и држава.
ЛИТЕРАТУРА
Милошевич З. Геноцид как инструмент геополитики // Геноцид славянских народов в ХХ веке. Сборник материалов международной научной конференции 26-27 мая 2025 г. в Институте политических исследований в Белграде. Редакторы З. Милошевич, Д. Лазаревич. Белград: Институт политических исследований, 2025.
Наумович И. Пятидесятилетие (1839-1889) воссоединения с православной церковью западно-русских униатов. Исторический очерк. Санкт-Петербург: В Синодальной типографии, 1889.
Романчук А. Подвиг светитеља. Митрополит Литвански Јосиф (Семашко). Београд: Институт за политичке студиje, 2025.
Романчук А. Правительственная политика Российской империи в отношении униатов в последней четверти XVIII – первой трети XIX в.// Вызовы Православию. От митрополита Семашко до наших дней. Материалы международной научной конференции XVII Чтения памяти митрополита Литовского и Виленского Иосифа (Семашко, 1798-1868) 5-7 декабря 2024 г. в Жировичском монастыре. Белград-Жировичи-Минск, 2025.
[1] Романчук А. Подвиг светитеља. Митрополит Литвански Јосиф (Семашко). Београд: Институт за политичке студиje, 2025.
[2] Романчук А. Подвиг светитеља. Митрополит Литвански Јосиф (Семашко). Београд: Институт за политичке студиje, 2025. С. 7.
[3] Там же. С. 11.
[4] Там же.
[5] Там же. С. 171.
[6] Наумович И. Пятидесятилетие (1839-1889) воссоединения с православной церковью западно-русских униатов. Исторический очерк. Санкт-Петербург: В Синодальной типографии, 1889.
[7] Романчук А. Подвиг светитеља. Митрополит Литвански Јосиф (Семашко). Београд: Институт за политичке студиje, 2025. С. 171.
[8] Милошевич З. Геноцид как инструмент геополитики // Геноцид славянских народов в ХХ веке. Сборник материалов международной научной конференции 26-27 мая 2025 г. в Институте политических исследований в Белграде. Редакторы З. Милошевич, Д. Лазаревич. Белград: Институт политических исследований, 2025. С. 87.
[9] Романчук А. Подвиг светитеља. Митрополит Литвански Јосиф (Семашко). Београд: Институт за политичке студиje, 2025. С. 171.
[10] Там же. С. 173.