Прошлост и садашњост православно – римокатоличких односа
АУТОР: Владимир Димитријевић
Нови папа римски, Леон Четрнаести, узео је име по папи Леону Тринаестом, десној руци папе Пија Деветог, који је на Првом ватиканском концилу прогласио догмат о незаблудивости римског понтифекса око питања вере. Поред тога што је створио модерну социјалну доктрину римокатолоцизма, по којој је познат, папа Леон Тринаести је позивао православне на унију са Римом, и својом посланицом „Orientalium Dignitas“ подржао све унијате потчињене Ватикану као суштински битне за папски трон. Оштро (и православно ) одговорио му је цариградски патријарх Антим 1895. Садашњи папа носи православни крст који је руски цар Павле Први делио свештеницима као одликовање (и примио под своју заштиту папи одане Малтешке витезове кад су прогнани са Малте, због чега је добио титулу Великог командора).
ПАПА СЕ ОБРАЋА УНИЈАТИМА Нови папа се 14. маја 2025. обратио представницима свих унијатских групација, и, између осталог, рекао: „Желим да поновим уверење папе Фрање да источне Цркве треба ‘неговати и поштовати због јединствених духовних и мудросних предања која чувају и због онога што имају да нам кажу о хришћанском животу, саборности и литургији. Мислимо на ране Оце, на Саборе, на монаштво… неизмерна блага за Цркву’ (…) Желим да поменем и папу Леона Тринаестог, првог папу који је посветио посебан документ достојанству ваших Цркава, надахнут пре свега чињеницом да је, по његовим речима ‘дело откупљења рода људског почело на Истоку’ (уп. апостолско писмо Orientalium Dignitas, 30. новембар 1894). Заиста, имате ‘јединствену и привилеговану улогу првобитног места настанка Цркве’ ( Свети Иван Павао Други, Orientale Lumen, 5). Знаменито је и то што се у неколико ваших литургија – које сада свечано славите у Риму, у складу са својим традицијама – и даље користи језик самог Господа Исуса. Папа Леон Тринаести је са жаром молио да ‘легитимна разноликост источне литургије и канона буде на велику част и корист Цркве’“.
Папа Леон је, у континуитету са претходником, најавио наставак сусрета са патријархом цариградским Вартоломејем поводом јубиларног славља – петнаест векова Првог васељенског сабора у Никеји.
ВАТИКАН И ПРЕГОВОРИ РУСИЈЕ И УКРАЈИНЕ Ватикан је понудио и да буде простор за мировне преговоре Русије и Украјине, али је Московска патријаршија, преко представника, протојереја Николаја Балашова, јасно рекла зашто то није пожељно: „Римокатолички епископ кијевски и житомирски Виталиј Кривицки, који је директно подређен Ватикану, прошлог лета је јавно изјавио да се слаже са иницијативама за забрану Украјинске православне цркве (УПЦ). Упркос чињеници да су те изјаве биле у супротности са ставом који је изнео папа Фрањо, колико ја знам, није било званичног дистанцирања Ватикана од ових напада на канонску Цркву“.
Балашов је истакао да „не може а да се не примети агресивна и деструктивна улога Украјинске гркокатоличке цркве (УГКЦ) коју контролише Ватикан, што је јасно видљиво у самој Украјини. Унијати подржавају забрану једине канонске, Украјинске Православне Цркве: „Унија, коју је подржавао папски престо, оставила је тежак и страшан траг на историју југозападне Русије. Посебно је класик украјинске књижевности Тарас Шевченко много писао о томе. Стога је идеја о Ватикану као погодном месту за сусрете и мировне преговоре између Украјине и Русије могла да се допадне само онима који су слабо проучавали историју“.
Управо због свега овога, време је да се подсетимо историје Ватикана и православних, која се, овако или онако, углавном сводила на покушаје потчињавања православних Ватикану, што и јесте унија – чуваш свој обред, а признајеш папу као „намесника Христовог на земљи“.
ПРВОБИТНО ЈЕДИНСТВО Током првог миленијума хришћанства, источне и западне хришћанске заједнице чиниле су јединствену саборну Цркву, која је имала исту веру, уобличену на васељенским саборима. Ипак, постепено су се јављале разлике у богословљу, обреду и црквеној дисциплини, као и спорови око црквене јурисдикције. Неспоразуми око учења (о исхођењу Светог Духа, уз недозвољено додавање Filioque у Символ вере на Западу), питања власти у Цркви (за православне, папа је био први међу једнакима, а за римокатолике је постао намесник Христов на земљи), као и други сукоби вековима су се гомилали. До средине 11. века, односи између Рима и Цариграда су већ били нарушени, упркос покушајима појединих челника и Истока и Запада да то спрече, већ су били нарушени. Папски Рим је, захваљујући низу историјских околности, отпао од јединства Римског царства, чије је седиште било у Новом Риму, Константинопољу, а папе су политички подржале Карла Великог и Франке, па је на концу формирано „Свето Римско царство немачке народности“.
ВЕЛИКИ РАЗЛАЗ Године 1054. су папски легати, вођени кардиналом Хумбертом, и патријарх цариградски Михаило Керуларије, разменили узајамне анатеме (искључења из Цркве), што је означило званични прекид црквеног општења. Иако су у то време ове анатеме важиле у ужем кругу јерархије, оне су биле трајни раскид у литургијском општењу између хришћанског Истока и Запада. После 1054. године, Рим и четири источне патријаршије (Цариград, Јерусалим, Александрија и Антиохија ) су се постепено удаљавале једна од друге у свим облицима црквеног живота, од догматике до аскетике.
Православни су престали да литургијски помињу папу током богослужења, док је на Западу папство учврстило свој примат. Снажан ударац остацима јединства био је Четврти крижарски рат, када су крижари 1204. освојили и опљачкали Цариград, поставивши латинску јерархију на православне катедре у Цариграду, Антиохији и Јерусалиму.
Пустошење Цариграда било је страховито. Ромејски историчар Никита Хонијат је писао о понашању папиних верника: „Ломили су свете иконе и бацали свете мошти на места која ме је срамота да помињем, разбацујући свуда Тело и свету Крв Спаситељеву. Ови гласници антихриста узели су причасне путире и посуде за нафору, повадили с њих драгуље, па их користили као пехаре за пиће. А што се тиче обесвећења цркве Свете Софије, о томе без ужаса не може да се говори. Уништили су Часну трпезу (била је од злата, нап. В. Д.), уметничко дело коме се дивио цели свет, и поделили га на делове међу собом. И увели су коње и мазге у цркву како би лакше могли да изнесу свете сасуде и сребро и злато којима је био украшен престо, и проповедаоницу и врата, и намештај…“
Оснивање Латинског царства у Цариграду и протеривање православних владара у изгнанство (Никеја и Епир) трајно су нарушили источно – западну узајамност. У оквиру екуменистичких пројеката („Мир, мир, мир, нико није крив!“) папа Иван Павао Други је 2001. назвао освајање Цариграда „трагичним“, па је позвао римокатолике на „дубоко покајање“.
ЛИОНСКА УНИЈА Римска папократија је користила слабости Византије да покуша наметање уније – православни могу да задрже свој богослужбени обред, али морају да признају власт папе и римокатоличке догмате, попут учења о исхођењу Духа Светога и од Сина, чистилишта и сличног. Први велики покушај унијаћења догодио се на концилу у Лиону 1274. Папа Гргур X сазвао је концил с циљем договора са православнима (то јест, потчињавања Истока папском престолу ), уз снажну подршку византијског цара Михаила Осмог Палеолога. На концилу су византијски црквени вођи, под притиском цара, прихватили папски примат и римокатоличко исповедање вере. Унији су се супротставили Грци, али и остали правоверни на Балкану, а нарочит отпор пружили су светогорски монаси. Пошто је цар Михаило Осми умро 1282, његов наследник Андроник Други одбацио је унију у складу са вољом правоверних Ромеја.
ФИРЕНТИНСКА УНИЈА Још озбиљнији подухват био је концил у Ферари и Фиренци (1438–1439). Суочена са претњом турских освајања, раслабљена Византија настојала је да добије западну помоћ путем црквеног уједињења. Концил, који су у Италији заједно одржали латинска и православна страна, уз присуство византијског цара Јована Осмог Палеолога и патријарха Јосифа Другог, који је у току скупа умро, завршен је потписивањем Фирентинске уније 5. јула 1439. године. Византинци су том приликом прихватили све тачке римокатоличког учења (укључујући и папски примат). Међутим, већина православног клира и народа Ромеја одбила је ту унију. ( Српски деспот Ђурађ Бранковић није хтео ни да чује да шаље српске изасланике на концил – рекао је да је сусед Латина, и да зна да од тога нема ништа ). Митрополит ефески Марко (Свети Марко Ефески) предводио је опозицију унији, сматрајући да су догматске разлике Рим учиниле јеретичким и да је унија издаја православља. Борбу је наставио његов ученик, Свети Генадије Схоларије. Под притиском турског освајања Цариграда 1453. и масовног отпора верника, Фирентинска унија је остала мртво слово на папиру: 1484. године православни сабор у Цариграду прогласио ју је неважећом и неканонском. Црква је поново осудила западне догматске новотарије (попут додатка у Символу вере, учења о чистилишту и др.) и одбацила папски примат, остајући верна Светом Предању.
УНИЈАЋЕЊЕ СЕ НАСТАВЉА Цариград је пао 1453. Ватикан је појачао активности усмерене на поједине православне народе, тражећи начин да их присаједини Риму, уз очување источне литургијске традиције. На највећем удару били су Срби, браниоци западних граница правоверја. Поунијаћени Срби су католичени, а затим претварани у Хрвате, од којих ће многи у 20. веку постати усташе, борбене „ватиканџије“ које кољу „шизматике“ у име ватиканске „уљудбе“.
Папска стратегија на Балкану и другде довела је до стварања тзв. унијатских или „гркокатоличких“ цркава, заједница православних који су прихватили власт папе, али су задржали византијски обред. Први пример била је Брест-литовска унија (1596), када је део православне јерархије у пољско-литванској држави прихватио унију са Римом, образујући нову Гркокатоличку (Унијатску) цркву. Слични процеси су настављени у Закарпатју (1646), Трансилванији (1698), на Блиском Истоку.
ЛАЖ КАО ПОЛИТИКА За православне, унијатство је било оличење ватиканске подлости, верска лаж и плод политичког притиска, а не јединство у Истини Која је Христос. Римокатоличка страна је наставила да намеће унију, сматрајући је доказом могуће разноликости у оквиру јединства под папом. У односу Рима и хришћанског Истока унија је била и остала суштинска препрека: православни су је увек доживљавали као вероломство и јерес, док је за римокатолике она била легитиман пут очувања црквеног јединства. Римокатолички мисионари су, за време турске власти на Балкану и даље деловали на православним просторима, при чему су односи свагда били обележени подозрењем.
У Русији су царске власти настојале да сузбију унију, па је Полоцки сабор 1839. вратио много унијата у Цркву. Пошто су унијати били смртни непријатељи сваког облика руске државе, чак и Совјетског Савеза, Стаљин је, због савезништва унијата Украјине са Хитлером, у Лавову 1946. насилно укинуо унију и присајединио гркокатолике Московској патријаршији. Иако је Рим осудио поступке совјетске власти против унијата и наставио да тајно одржава гркокатоличку јерархију, ови догађаји су додатно оптеретили источно – западне односе.
ЕКУМЕНИЗАМ ДОЛАЗИ ПО СВОЈЕ У 20. веку, под снажним утицајем протестантизма и масонерије, долази до стварања екуменизма, религиозног глобализма маскираног у причу о обнови хришћанског јединства. Цариградски патријарх Герман Пети је 1920. објавио чувену енциклику „Свим Христовим црквама“. У том документу, Цариградска патријаршија је предложила блиску сарадњу свих конфесија, називајући нехалкидонске и западне хришћане „сродницима“ и предлажући оснивање „Лиге цркава“ по угледу на Друштво народа.
Ватикан је реаговао са задршком, јер је екуменизам сматрао пројектом англиканаца и протестаната уопште. Папа Пије Једанаести је 1928. објавио енциклику Mortalium Animos, у којој је осудио идеју релативизације римокатоличке истине ради јединства са православнима и протестантима и забранио римокатолицима учешће у интерконфесионалним молитвама и на екуменистичким скуповима на којима се све конфесије третирају као једнаке. Римокатоличка страна је настојавала на томе да је она једина истинска Христова Црква и да је пут јединства повратак одвојене браће у њено окриље.
ПОСЛЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА Године 1948. основан је Светски савет цркава (ССЦ) као међуконфесионална организација која окупља већину протестаната и православних ради сарадње и дијалога. Већина помесних Православних Цркава придружила се ССЦ, мада се на Истоку тврдило да православни прилазе дијалогу верни свом учењу и предању првих векова. У истим мах, међу православнима јавио се покрет отпора екуменизму: са Истином, Која је Христос, нема компромиса. Отац Јустин Поповић још тридесетих година 20. века упозоравао је да екуменизам може угрозити чистоту православља, а после рата екуменизам је назвао „свејересју“ Јер, по њему, три су највећа пада у историји човечанства: Адамов ( напустио је Бога), Јудин (издао је Бога) и папин (прогласио се, догмом о незаблудивости, за бога). Званичне структуре православних одобравали су ограничено учешће у екуменским организацијама, с тим да се поштују православна начела.
ДРУГИ ВАТИКАНСКИ КОНЦИЛ Преломни тренутак за римокатоличко-православни дијалог дошaо je почетком шездесетих година прошлог века, избором папе Ивана Двадесеттрећег. Он је 1962. сазвао Други ватикански концил, који је, између осталог, усвојио декрет Unitatis Redintegratio о екуменизму. Овај документ истакао је „жељу за поновним уједињењем свих хришћана“ и признао да и изван Римокатоличке цркве постоје елементи истинске црквености (поготово у православљу). Неколико помесних Православних Цркава послало је на концил своје посматраче, што је био први пут после вековне поделе да православни званично присуствују неком римокатоличком концилу.
Током заседања концила, дошло је до битног екуменистичког догађаја: 7. децембра 1965. истовремено у Риму и Цариграду прочитана је заједничка декларација којом су укинуте узајамне анатеме из 1054. године. Папа Павао Шести (наследник Ивана Двадесетрећег) и патријарх Атинагора тиме су изразили кајање због анатема, назвавши их „несрећним неспоразумом“. Светогорски манастири су углавном реаговали прекидом општења са цариградским троном, а отац Јустин је Атинагору звао „несрећним авантуристом“.
ПРИБЛИЖАВАЊЕ ВАТИКАНА И ПРАВОСЛАВНИХ ЗВАНИЧНИКА Патријарх Атинагора се још 1964. у Јерусалиму срео са папом Павлом Шестим, што је био први такав сусрет после девет столећа. Патријарх и папа су се загрлили у знаку помирења, молили се за јединство и разменили дарове. У наредним годинама уследиле су посете: Павао Шести је 1967. посетио Фанар (седиште Цариградске патријаршије) и поклонио се у патријаршијској цркви, док је Атинагора узвратио посетом Ватикану. Почеле су и заједничке молитве, у оквиру римокатоличке постконцилске „Молитвене осмине за јединство кршћана“.
Под притиском совјетске државе, која је у то време ишла на „детант“ са Западом, Руска црква је шездесетих година прошлог века успоставила односе са Ватиканом преко свог Одсека за међународне односе (на чијем челу је био митрополит Никодим, познат по екуменистичким склоностима и сарадњи са КГБ структурама. Умро је на рукама папе Ивана Павла Првог у Риму ). Руска Црква је 1969. године успоставила стално представништво у Ватикану, а већ поменути Никодим Ротов је убедио СА Сабор РПЦ да омогући, у ванредним околностима, интеркомунију – сапричешћивање са римокатолицима, што је отац Јустин најстроже осудио, и што је Руска Црква касније укинула. Румунска православна црква такође је разменила делегације са Римом. Многи православни примили су у званичне посете кардинале и папске изасланике, што је раније било незамисливо. СПЦ је учествовала у екуменским сусретима са представницима Ватикана, као и хрватских и словеначих римокатолика, али су неке помесне Цркве (попут Јерусалимске и Грчке) биле уздржане.
Ствари су, у име „љубави“, ишле све дубље. Делегација Ватикана би сваке године присуствовала прослави Св. Андреја (заштитника Цариградске патријаршије) у Истанбулу, а делегација Фанара долазила би у Рим на прославу Св. Петра и Павла. На тим свечаностима читају се поздрави папе и патријарха и исказује братска љубав, иако још увек нема заједничке литургије. Каткад су папе и источни патријарси чак заједно изговарали одређене молитве попут Символа вере, при чему је папа Павао Шести намерно изостављао спорни уметак Filioque како би изашао у сусрет православнима. Онда је 1980. почео тзв. „дијалог истине“, односно систематски богословски дијалог о спорним питањима.
БОГОСЛОВСКА КОМИСИЈА ЗА ДИЈАЛОГ Папа Иван Павао Други и цариградски патријарх Димитрије (Атинагорин наследник) успоставили су Заједничку међународну комисију за богословски дијалог католичке и православне цркве. Прво заседање Комисије одржано је 1980. на грчким острвима Патмосу и Родосу, чиме је започео период интензивних разговора. Кренуло се од богослужбених тема – прва је била „Тајна Цркве и Евхаристије у светлости Тајне Свете Тројице“. Каснија заседања обрађивала су друге теме богословља: у Минхену 1982. говорило се о односу Цркве и евхаристијског сабрања, 1986. у Барију о покајању и исповести, 1987. на Крфу о браку, 1988. у Новом Валааму о свештенству и апостолском прејемству, итд. На тим сусретима су представници Римокатоличке цркве и свих аутокефалних Православних Цркава разматрали разлике и тражили заједничке формулације. Значајно је да је 1988. Комисија у документу из Новог Валаама већ начела осетљиво питање папског првенства у саборном устројству Цркве. Све је било оптимистично: сматрало се да су две Цркве сачувале веру и предање првог миленијума, па да „само“ треба превазићи историјске неспоразуме око власти папе и настанка новијих ватиканских догмата. Римокатоличка страна је истицала да православне не сматра јеретицима већ „само“ расколницима, пошто признају исте ране саборе (али не и примат папе). Православни су, с друге стране, упозоравали да проблем није само понтифексова власт, него и одређена латинска учења која се сматрају неправославним (догмат о Безгрешном зачећу Богородице и папској незаблудивости). Док су римокатолици инсистирали на тумачењу да римски епископ има посебан „надауторитет“, да је „намесник Христов на земљи“ (што је Први концил дефинисао, а Други потврдио), православни су били спремни да признају да је папа, ако је правоверан, први по части, али без врховне јурисдикције над Истоком. Ово неслагање остављено је за касније фазе дијалога.
ГЕОПОЛИТИКА И ДИЈАЛОГ Геополитичке промене око 1990. имале су велики утицај на православно-римокатоличке односе. Совјетски Савез се распао, скупа са Источним блоком, и догађаји су кренули у „антиекуменистичком правцу“. Посебно значајно било је обнављање Украјинске гркокатоличке (унијатске) цркве 1989/90. након деценија забране у СССР. Тиме су оживели сукоби у западној Украјини – и то они жестоки, између унијата и православних. Процес реституције црквене имовине често је био хаотичан и праћен инцидентима. Многе православне храмове силом су преузели унијати. Руска Православна Црква оптужила је гркокатолике за насилне методе и ширење утицаја на традиционално православним територијама, док су римокатолици тврдили да само исправљају комунистичку неправду и да никога не приморавају на унију. Формирана је 1990. чак и посебна комисија ради нормализације односа у Украјини. Иако је одржано више састанака, ова комисија није успела да помири ставове и обустави конфликте, па је убрзо престала са радом без решења.
БАЛАМАНДСКА „ПОЛУУНИЈА“ Ови догађаји довели су до кризе званичног богословског дијалога. На седмом заседању Мешовите комисије у Баламанду (Либан) 1993. је размотрено питање унијатства и прозелитизма. Резултат је био Баламандска декларација, у којој су представници обе стране постигли делимичан договор око спорних тема. Декларација је у уводу јасно осудила унију као метод постизања црквеног јединства, оценивши да је тај метод „у супротности са заједничким предањем наших Цркава“. Такође, обе стране су се обавезале да ће се уздржати од прозелитизма, односно да неће настојати да преводе вернике једне Цркве у другу ради „спасења душа”, признајући да и Римокатоличка и Православна Црква саме по себи носе пуноту спасења у Христу. Признат је легитимитет постојања унијатских цркава тамо где оне већ постоје, али уз јасну напомену да унијаћење као модел уједињења припада прошлости и не треба га користити у будућности. Договорено је и да се две стране односе једна према другој као према „сестринским Црквама“ у оквиру једне Цркве Христове.
Баламандски документ није био формално потписан, већ „усвојен” и неке помесне Цркве (попут Грузијске и Бугарске) нису ни учествовале у његовој изради. Свети синод Грчке Цркве чак је званично прогласио Баламандски текст „неприхватљивим са православне тачке гледишта“.
СУСРЕТ У БАЛТИМОРУ На заседању у Балтимору у САД 2000. године, Комисија је покушала да изради документ о еклисиолошким последицама уније, али је дошло до озбиљне расправе. Православни су захтевали да римокатолици јасно осуде сам принцип успостављања паралелне јурисдикције на истом простору (што унијатске групације чине, постављајући унијатске бискупе у традиционално православним епархијама). Римокатолички представници нису могли прихватити формулацију која би доводила у питање право гркокатоличких цркава да постоје, инсистирајући да су те цркве израз легитимне различитости и жеље за пунијим јединством са Римом. Православни су тада практично замрзли учешће, образлажући да је потребно „дубље проучити“ питање уније пре наставка разговора.
Ова стагнација трајала је неколико година. Додатно ју је отежала и ситуација на Балкану током последње деценије 20. века, јер су ратови на територији бивше Југославије изазвали ново заоштравање православно-римокатоличких односа.
КОМИСИЈА У БЕОГРАДУ Ипак, Фанар, који се у Турској држи на основу подршке Вашингтона и Ватикана, наставио је притисак на остале православне, па је на скупу православних црквених поглавара у Цариграду 2005. патријарх Вартоломеј успео да обезбеди сагласност свих присутних да се званични богословски дијалог са римокатолицима обнови. Новоизабрани папа Бенедикт Шеснаести исте године је упутио поруку подршке, надајући се „покрету ка јединству“. Већ септембра 2006. одржано је заседање Мешовите комисије у Београду (девето по реду), што је био својеврстан симболичан гест: тај скуп у Србији означио је повратак СПЦ и других цркава у дијалог након ратних прекида. Предмет разговора била је поново природа Цркве, саборност и ауторитет, сада са нагласком на односу помесне и васељенске црквене структуре.
РАВЕНА: ИЗАЗОВИ И ОДГОВОРИ Године 2007. одржано је веома важно заседање у Равени (Италија). На њему је усвојена „Равенска декларација“ о односу саборности и првенства у Цркви. У том тексту, православни и римокатолички теолози потврдили су да обе традиције прихватају древно устројство Цркве на три нивоа – локалном (епархија са епископом), регионалном (митрополије или патријаршије са поглаварима) и васељенском, као и да на васељенском нивоу постоји први епископ међу патријарсима. Православни су признали да је у првом миленијуму епископ Рима имао првенство части као „први међу једнакима“, док су римокатолици пристали да се остваривање папског примата у другом миленијуму (када је папа деловао без општења са Истоком) мора преиспитати у светлости саборности. Равенска изјава је констатовала да постоји сагласност о принципу примата, али да конкретно тумачење „улоге римског епископа“ тек треба заједнички разрадити. Важно је напоменути да представници Московске патријаршије нису потписали „Равену“: руска делегација се повукла са тог заседања због спора око учешћа представника Естонске апостолске цркве Цариградске патријаршије.
ОД КИПРА ДО КЈЕТИЈА Следеће пленарно заседање одржано је на Кипру 2009. (Пафос), а затим у Бечу 2010, где се расправљало о историјској улози римског епископа у првом миленијуму. Комисија је проучавала како је папа функционисао када је Црква била јединствена (до 1054), не би ли то послужило као модел за будућност. Исцрпни разговори резултирали су 2016. усвајањем документа у Кјетију (Италија) под насловом „Сaборност и примат у првом миленијуму: ка заједничком разумевању служења јединству Цркве“. Овај документ је потврдио да је у древној Цркви постојао папски примат, али увек у оквиру саборности, те да примат и саборност нису супротстављени већ узајамно допуниви елементи црквеног устројства. Појавиле су се и тезе римокатоличких теолога да православни не морају да признају папску незаблудивост по питањима вере, као што га признају римокатолици, него да понтифекса схвате као „чувара Евхаристије“ ( Пол Мек Партлан ): унија би била постигнута на „лабавим“ основама, али би ипак била постигнута.
Ипак, учење римокатолика о јединству под папом трајно је записано у ватиканском документу „Ut unum sint“, усвојеном још у доба Ивана Павла Другог: „Примат не противречи ауторитету бискупа над његовом паством; примат се врши у заједници папе са бискупатом и верницима и стога не противречи еклисиологији заједничарења; суштина Петровог служења јесте осигурање јединства Цркве кроз заједницу свих помесних Цркава са римским бискупом; ова служба се може манифестовати у различитим облицима у зависности од историјске ситуације, али њена догматска суштина остаје непромењена.“
КАД ЈА ТАМО, А ОНО МЕЂУТИМ Ревносним чуварима Светог Предања у Цркви од Истока чинило се да ствари не иду у добром правцу, и да је унија све ближе, али је онда несрећни Вартоломеј, који је умислио да је „источни папа“, ударио на јединство Цркве на Украјини, признајући Думенка и друге безаконике као истиниту Цркву, чиме је забио нож у леђа Украјинској Православној Цркви Московске патријаршије.
Москва је 2018. прекинула учешће у свим заједничким екуменским форумима где су сапредседавајући представници Цариградске патријаршије. Православно-римокатолички дијалог се нашао у тешкоћама, јер Московска патријаршија бојкотује састанке којима сапредседава управо митрополит са Фанара.
Комисија је наставила рад у ужем саставу: 2018. и 2019. одржани су припремни састанци на острву Лерос и у манастиру Бозе (Италија) без руског учешћа, да би коначно у јуну 2023. у Александрији (Египат) Комисија поново усвојила документ „Саборност и примат у другом миленијуму и данас“. У документу, између осталог, стоји да однос саборности и примата још није решен, иако „Други ватикански концил отворио је нове перспективе фундаменталним тумачењем тајне Цркве као тајне причасности.(…) Црква је дубоко укорењена у тајни Свете Тројице, а евхаристијска еклисиологија причасности је кључ за артикулисање здраве теологије саборности и примата.“ Следи екуменистичка заклетва: „Православни и римокатолици су посвећени проналажењу начина да превазиђу отуђење и раздвојеност који су се догодили током другог миленијума.“
Скупу нису присуствовали представници Руске, Српске и Бугарске Православне Цркве.
СУСРЕТ НА КУБИ – И ШТА ДАЉЕ? У фебруару 2016. на Куби су се срели патријарх московски Кирил и папа Фрањо, што је први такав сусрет у истиорији. Они су том приликом потписали заједничку декларацију која, поред позива на црквено јединство, садржи и апеле за заједничку акцију у заштити прогоњених хришћана, унапређењу мира и традиционалних вредности у секуларном свету. Овај поступак руског патријарха био је оштро критикован у Русији као непотребан. Услед украјинског рата 2022, односи Ватикана и Москве поново су захладнели, јер су украјински унијати, по ко зна који пут, показали своју русофобију, па је папа Фрања наставио блиске контакте са патријархом Вартоломејем и другим православним лидерима.
Од 1054. до данас покушаји уједињења Истока и Запада се своде на настојање римског папе да потчини православне. Некад се то звало унијаћење, а сад се зове екуменизам. И све је о томе папском легату Павлу рекао византијски цар Јован Кантакузин још 1367: „Ако желите да сабор буде као некадашњи васељенски сабори – то је сјајно, немам речи. Али ако долазите да нас учите истини: ми не позивамо учитеље, а још мање судије. Јер, како ћете бити и судије и страна у спору? Ако пак дођете пријатељски и братски, без непријатељства и гордости, као људи који од срца траже истину, мир и сагласје – то ће бити угодно Богу и нама, Његовим слугама, драго.“
Ако дође до јединства у Истини, слава Богу; ако не дође, бар да се не мрзимо, поручио је цар папи. Како онда, тако и данас. Који чита, да разуме.
ИЗВОР: Печат