Александар Романчук, Подвиг светитеља – Митрополит Литвански Јосиф (Семашко), Институт за политичке студије, Београд, 2025, стр. 180.
Монографија о Митрополиту Јосифу (Семашку) је свакако подвиг аутора протојереја, кандидата историјских наука, Александра Романчука. Да није ништа друго до ње урадио, заслужио је дивљење.
Зашто?
Зато што је унија – отворена рана православних. Унија није била само рана православних Руса, него свих православаца. Данас, већински екуменизовани православни свештеници или ћуте, или о унији говоре „као о путу упознавања римокатолика и православних” (то су потписници ових редова чули од српских свештеника који су докторирали у Ватикану). Они притом не виде, или не желе да виде, шта се догађа у Украјини и какво зло унијати наносе православнима. У многонапаћеној Малорусији (данас Украјини) на коју се делом односи и монографија оца Александра Романчука, „Подвиг Светитеља – Митрополит Литвански Јосиф (Семашко)”, унијати и православни се упознају преко нишана пушака, топова, преко екрана којима воде дронове и ракета које шаљу једни на друге. Другим речима, идеологија екуменизма по питању уније води оне који је прихвате у заблуду духовне природе. Сходно томе, пушака, топова и другог војног оруђа не би било, као ни међусобног убијања, пошто се ради о људима исте крви, али различите вере и идеологије то подстичу. Верницима се прво наметне римокатоличка идеологија, систем вредности, русофобија или пак србофобија, а онда исти ти људи задојени мржњом бивају спремни да убијају православне Русе.
Нажалост, како смо у нашим радовима по питању уније често спомињали, православни нису имали снаге, а ни свести о потреби да проуче све уније које су организоване од стране Римокатоличке цркве, као и последице које су оне произвеле. Ко још код нас чита монографију Владике Милаша „Православна Далмација”, ко још зна да су Сплит, Шибеник и други далматински градови били православни и српски? Ко још зна да су Фудбалски клуб „Хајдук” основали Срби и написали на ћирилици (узмимо у обзир да Хрвати никад нису имали хајдуке и ускоке у својој култури). Данас се све то сматра хрватским и римокатоличким.
У том смислу, када би се монографија о. Александра Романчука кориговала тако да се уместо речи „Пољаци” и „Руси“ уметну „Хрвати” и „Срби” – све би било исто, осим завршетка. Срби нису имали такву историјску личност, каква је био Митрополит Јосиф (Семашко), да врати поунијаћене и покатоличене Србе из хрватства у српство и Православље.
Такође, међу Србима је Митрополит Семашко готово непознат, бар што се тиче богословске литературе, за разлику од Хрвата, где је темељно проучаван.
Овде, наравно, има кривице и до самих Белоруса, односно Руса, који су подлегли екуменизму, те када се спомене Митрополит Семашко наилази се на гласну ћутњу, а потом на промену теме разговора. Године 2019, на пример, о Митрополиту Семашку није се могло говорити у Белорусији, због унутрашњих политичких околности и утицаја присталица уније у самој Белоруској православној цркви). Зборник радова са националне конференције са међународним учешћем „Православље и идентитет православних народа” организовани су у Београду, и у целости је посвећен Митрополиту Семашку. Наравно, о. Александар је написао два чланка. Први „Митрополит Јосиф (Семашко) –лични и религиозни разлози за рад на раскидању Брестске уније” идруги „Претпоставке успешног рушења Брестске уније на територији Руске империје 1839. године”. Тако су се и српски читаоци могли упознати са делом Митрополита Семашка, али и о. Александра Романчука, који је, слободно можемо рећи, преузео тежак задатак да православнима и људима добре воље укаже на подвиг Митрополита.
Наравно, када човек прочита монографију о. Александра Романчука о Митрополиту, одмах се запита како је могуће да Руска православна црква до данашњих дана није унела Митрополита у црквени календар као светитеља?
Да ли су унијати и екуменисти толико утицајни у Руској цркви или се ради о словенској немарности?
Одговор ће, пре или касније, доћи. У међувремену, док се то не деси, треба указати да је о. Александар Романчук упорно радио на ширењу истине о митрополиту Семашку, али и о суштини уније, што у белоруским условима рада није био лак задатак.
У сваком случају, превођење на српски језик и објављивање монографије у Србији о. Александра Романчука о Митрополиту Семашку представља велики догађај, јер научна заједница добија незаобилазно дело у проучавању уније и унијатства.
Зоран Милошевић