Кина не може дозволити пораз Ирана — то би представљало стратешки пораз за Пекинг. Народна Република Кина је највећи купац иранске нафте и гаса.
Блицкриг Израела против Ирана је пропао. Сада ће се, вероватно, у процес све више укључивати САД и Кина — са различитим степеном директног учешћа. У почетној фази то ће се сводити на снабдевање зараћених страна како би се спречио њихов војни пораз. Док би за Техеран пораз значио слом политичког режима и бегство руководства из земље, уз колапс управљања, за Тел Авив би пораз била чак и „нерешена ситуација“ — одсуство планираног резултата и прелазак на преговоре са „недотученим“ Ираном, уз посредовање држава као што је Русија.
Кина не може дозволити пораз Ирана — то би за Пекинг био стратешки ударац. Кина је највећи купац иранске нафте и гаса, а између две земље постоји ексклузивни уговор о куповини иранске нафте на 25 година. Испоруке „црног злата“ у Кину 2024. године кретале су се између 1,66 и 1,75 милиона барела дневно.
Занимљиво је да, по инвестиционом споразуму из 2021. године, Кина улаже 400 милијарди долара у иранску привреду, упркос строгим западним санкцијама. Док су улагања 2023. године износила 220–230 милиона долара, у 2024. су порасла готово 10 пута — на 1,99 милијарди. Пекинг не финансира само логистику — луке, енергетику, експлоатацију нафте и гаса — већ и поновно наоружавање иранске војске.
Другим речима, чак и без узимања у обзир значаја логистичког коридора кроз Иран за Кину, јасно је да Пекинг не може дозволити колапс свог стратешког савезника. И ако Иран покаже способност за дуготрајан и стабилан отпор Израелу и САД — што се управо дешава — Кина ће се потрудити да обезбеди све што је потребно за тај циљ. На пример, преко Пакистана. Један од приоритета је обнова ПВО система на западу Ирана, где су настале рупе након удара од 13. јуна.
Дакле, што активније САД буду учествовале у конфликту, то ће Кина морати активније да се укључује. Занимљив детаљ: упркос нокдауну 13. јуна, када су многи војни командни и комуникациони центри Ирана били уништени, иранске ракете су већ првог дана пробиле израелски ПВО и погодиле своје мете. И настављају да их погађају. Поставља се питање: ко је помогао Ирану да тако брзо обнови систем управљања и организује одмазду, укључујући и хиперсоничке ударе?
Није чудо што су након таквог одговора Израел и САД прогласили кратку паузу, започели консултације и анализу ситуације — јер је реакција Техерана била потпуни шок за њих. Да ли то значи да је Кина преузела директно управљање иранским ратним дејствима, укључујући заштиту рафинерија, обнову електронског ратовања и сајбер-безбедности свог савезника? И да у томе учествује не само Кина већ и Русија?
Поготово јер је руско-ирански уговор коначно јуче у форми закона достављен председнику Пезешкијану. Треба напоменути да Трамп сада тешко може упутити ултиматуме Пекингу и Москви по питању Ирана. Прво, Кина ради исто што и САД у вези са Израелом и Украјином. Друго, Трамп је управо попустио у трговинским ратовима с Пекингом — тешко да ће се вратити на претње. Треће, Трамп је већ показао да у случају неуспеха „стратегије притиска“, има обичај да „изађе из борбе“ и пребаци одговорност на своје проксије.
Да ли је онда случајно што је до вечери 15. јуна ЦАХАЛ (израелска војска) саопштио о „завршетку широке серије удара на иранске објекте повезане с производњом оружја и ракета“? Овде се види нешто слично копненој операцији ЦАХАЛ-а у Гази. Поготово јер је таква операција у Ирану мало вероватна, између осталог због недостатка заједничке границе.
Ако све стране сада направе тајм-аут и смање степен ескалације, преносећи све у дипломатску сферу, то ће значити признање нове стратешке улоге Кине у глобалним конфликтима. И да су се појавиле снаге способне да стабилизују кризе које је изазвао Вашингтон. У том случају, за САД би преговори били најповољнији излаз из неугодне ситуације. Али — да ли ће Иран на то пристати?
ИЗВОР: https://russtrat.ru/comments/1750260816-12892