- Реч је не само о рату са Русијом, већ и са низом земаља БРИКС-а – Ираном, Кином, Русијом.
- Припреме за тај сукоб већ су далеко одмакле.
- Шмит наводи читав низ корака – од логистике и складиштења „материјала“ за рат, до корупције и припреме пете колоне на територијама будућих противника.
- Према Шмиту, један од главних проблема у плановима је Турска – која би у потенцијалном сукобу могла прећи на страну супротну од Запада.
- Турска, са својом бројном војском и развијеном производњом беспилотних летелица, има и јаку дијаспору у Немачкој и Француској – потенцијалну „пету колону“.
- Већина немачког становништва, међутим, гура стварност под тепих – докле год има фудбала, пива, док струја тече кроз жице и телевизија „ствара своју слику стварности“
АУТОР: Виталиј Волков
Оно што се данас дешава у Немачкој, немачки психолог и филозоф Рихард Давид Прехт назвао је масовним лудилом. Ради се о војној хистерији као самопокренутом процесу. Ради се о процесу у коме са политичких говорница, са телевизијских екрана, у страницама великих штампаних издања једно за другим одјекују упозорења о надолазећој „руској претњи“.
Немачка бира најгоре
„Ово лето, можда је наше последње мирно лето“, упозорио је гледаоце на јавноправном (фактички државном) ТВ каналу сасвим респектабилни војни историчар Зенке Најцел. „Тренутно живимо у предратно време и, у негативном сценарију, већ следеће године можемо ући у велики рат у Европи“, тврди аустријски стручњак за безбедност Густав Гресел у листу Welt. Експерти потом шире овај наратив као прогнозу да ће Русија напасти Европу већ 2026. године, а не 2029–2030, како тврде немачки „јастребови“ из политике, позивајући се на анализе некаквих „фабрика мисли“. И тако даље…
„Из дана у дан улазимо у свет све застрашујућих фантазија, почињемо да их мешамо са стварношћу и замишљамо како ће Руси сваки час напасти Пољску или нас саме – што је крајње мало вероватно, а у основи апсурдно. Али знамо: ако се такве фантазије понављају и понављају, све више људи почиње да их доживљава као стварност, и тада почиње самопроизводећи процес. Такав процес тренутно проживљавамо – то је лудило, и то је опасно“, упозорава Рихард Давид Прехт, који се данас налази у сивој зони јавности – између мејнстрима и маргинала. Политички инжењери који пројектују медијску сцену Немачке нису га потпуно изопштили из левичарског интелектуалног спектра мејнстрима, за разлику од других познатих стручњака, новинара, јавних личности, војника и политичара који се противе демонизацији Русије и самопокренутој хистерији.
Шта жели политичка елита Немачке?
С друге стране, у руској јавности се стално поставља питање: шта је намера политичке елите Немачке, која је у ово лудило увукла цело друштво? Да ли је Берлин заиста одлучио да поново ратује против Русије, али овога пута не „преко мараме“ Украјине, већ директно – или је све то ипак само игра? Присталице „теорије игри“ наводе више могућих циљева ове игре и један аргумент против идеје директног рата који сматрају коначним: како уопште ратовати против нуклеарне силе са хиперсоничним оружјем?
До извесне мере, одговор на ово питање је недавно понудио један немачки аналитичар који је удаљен од медија и јавне сфере. Његова прича садржи ширу оцену стања у систему нашег потенцијалног противника – и та оцена се у великој мери поклапа са раније изнетим руским анализама.
Конспирологија и трезвена анализа „десничарског скептика“
Припадници немачке елитне јединице KSS (Команда специјалних снага) сматрају се најелитнијим немачким специјалцима и једним од најбоље обучених у свету. Један од задатака KSS је обављање дубинских извиђачких и специјалних операција у позадини непријатеља – што захтева вишеслојну анализу и хибридно деловање, укључујући и разумевање политичких и друштвених система других држава.
Недавно је један бивши припадник KSS, Андреј Шмит, дао отворено получасовно интервју за један алтернативни интернет медиј у Немачкој. У њему је изнео своју професионалну процену ризика од рата уз директно учешће Немачке, али и стања бундесвера, друштва и политике у земљи.
Шмит, ветеран KSS са три мисије у Авганистану, данас ради као саветник за безбедност и кризне ситуације за велике корпорације. Он тврди да се Немачка и Европа припремају за прави рат високог интензитета – и да то није блеф. Примењено је свих 10 корака милитаристичке пропаганде, како их је описао још почетком 20. века Британац Артур Понсонби.
Ослањајући се на контакте са „клубовима“ безбедносних стручњака на Западу, Шмит истиче: реч је не само о рату са Русијом, већ и са низом земаља БРИКС-а – Ираном, Кином, Русијом. Припреме за тај сукоб већ су далеко одмакле. Наводи читав низ корака – од логистике и складиштења „материјала“ за рат, до корупције и припреме пете колоне на територијама будућих противника.
Према Шмиту, један од главних проблема у плановима је Турска – која би у потенцијалном сукобу могла прећи на страну супротну од Запада. Турска, са својом бројном војском и развијеном производњом беспилотних летелица, има и јаку дијаспору у Немачкој и Француској – потенцијалну „пету колону“.
Скандинавија је, каже он, данас кључна тачка акумулације материјала и припрема. А на питање „да ли ће доћи до рата?“ – готово сви стручњаци са којима Шмит комуницира одговарају исто: „Питање је само кад“. Немачке обавештајне службе, за разлику од „фабрика мисли“ које наводе 2030. као критичну годину, оперишу са 2028. као потенцијалном годином сукоба.
Ко има користи и да ли се плаше нуклеарног удара?
На питање „ко има користи?“ Шмит даје циничан, али прецизан одговор: лобисти војне индустрије и финансијери – они који ће финансирати обнову и поновно устројство света после рата. Они сами у рат неће ићи. „Рат је најпрофитабилнији посао. А аргумент да нико не жели рат – бесмислица“, закључује Шмит.
Што се тиче друге стране питања: ветеран KSS (Команда специјалних снага), подсетивши да је лично упућен у бриге тзв. „ајкула капитала“ о властитој безбедности, потврђује оно што су многи до недавно сматрали теоријом завере: руководиоци великих корпорација и богате породице у Немачкој већином су већ припремили бункере у иностранству, обезбедили их храном, питком водом, транспортом, системима АБХ заштите (атомско-биолошко-хемијска заштита), и пребацили део свог капитала тамо где, по њиховом мишљењу, рат неће стићи. Понекад је реч о приватним, изолованим острвима, јер ти људи разумеју да, када наступи хаос, њихово лично обезбеђење неће доћи да их брани – биће заузето спасавањем сопствених породица.
А шта је с „материјалом“, с потрошним људством, да тако кажемо? Шта је с Бундесвером?
Шмит наводи једно лично запажање из личног искуства: у војсци Немачке која броји нешто више од 180.000 људи, заиста борбено способне јединице (падобранци и специјалци) чини 50–60 хиљада војника. У великој мери те јединице састоје се од такозваних руских Немаца и немачких Турака.
Руски Немци у тим јединицама, судећи по личном Шмитовом искуству (мада из прошле деценије), на питање на чију страну би стали у случају конфликта с Русијом – готово у 100% случајева исказивали су проруско расположење. По његовом мишљењу, слична је ситуација и код Турака.
Аутор текста, који је у истом периоду такође имао бројне контакте с руским Немцима из Бундесвера, потврђује ову опсервацију, али додаје: у последње две године немачке власти, контраобавештајна и посебно војна контраобавештајна служба, спроводе систематске чистке непоузданог кадра – и руски Немци су под посебном сумњом.
У том погледу, Шмит потврђује информације које и сам аутор текста поседује. Према његовим сазнањима, унутар војске онај део који је стварно професионалан и борбено способан углавном има десничарска убеђења. Ти војници су под сталним притиском током службе: проверавају им преписке, друштвене мреже, личне ствари у ормарићима и слично. Многи под таквим притиском – одлазе из војске.
Политичка елита у Берлину више воли да регрутује људе „ни риба ни девојка“ – како каже Шмит: „ни мушкарац, ни лисица“ (тј. ни снажан, ни способан). Ово шире одражава однос немачке елите према сопственом друштву: власт не жели његову консолидацију услед унутрашњих претњи и као гаранцију свог опстанка види све оштрије рестриктивне мере усмерене на контролу најборбенијих слојева становништва.
Шмит драматично описује ситуацију с „трећом Немачком“ – термином којим аутор означава социјалне групе које након 18 часова преузимају улице великих градова и вароши, и које се већински састоје од младих странаца (док је „друга Немачка“ – бивша источна Немачка, ГДР).
Након што је Ангела Меркел 2015. године отворила врата мигрантским таласима из Африке и с Блиског истока – где су апсолутну већину чинили мушкарци – у Немачку је стигла маса младих људи, од којих је велики број, према тврдњама Шмита, пуштен из афричких затвора управо за ту „мисију“.
У транспорту тих људи огромну улогу су имале међународне НВО „хуманитарне оријентације“ – али управо је њихова логистика такође омогућила пребацивање великих пошиљки оружја с Блиског истока у неколико европских земаља: Македонија, Грчка, Италија, Немачка (Бремерхафен).
То оружје постепено доспева у руке „треће Немачке“, а сада му се придружује и шверц оружја из Украјине.
Шмит, позивајући се на своје разговоре с политичарима из великих партија, посебно СПД-а, каже да се о тим ризицима добро зна. Али, никакве мере нису предузете. Напротив – групе пасионираних Немаца и германизованих странаца из „старе емиграције“, који би могли организовати народне страже ради очувања реда и стабилности, – подвргавају се систематском притиску служби.
Постоји и потенцијал за конфликте између различитих дијаспора – Турака и Курда, Ирачана и Иранаца, и др.
Већина немачког становништва, међутим, гура стварност под тепих – докле год има фудбала, пива, док струја тече кроз жице и телевизија „ствара своју слику стварности“.Укратко, Шмит даје следећи закључак о „систему Немачка“:
„Тај систем као механизам одржавања одређене равнотеже у друштву одавно је пропао. Криза у Савезној Републици Немачкој и Европи приближава се свом врхунцу, економске, политичке и системске противречности све више се сливају у једну тачку – а када се уједине, настаће ‘унутрашњи кошмар’. Домино коцкице су поређане у круг, и довољно је да једна падне – пашће све. Пад прве коцкице може изазвати разне ствари. На пример, криза на Блиском истоку…“
А шта онда – ако, наравно, не дође до рата који ће потпуно изменити структуру садашњих Европљана?
Тада, претпоставља Шмит, Немачка ће постати слична земљама Латинске Америке – са градовима-гетима и ратовима банди и кланова. Та оцена у великој мери се поклапа са оним о чему смо писали пре три године.
Прљави посао и „трећа Немачка“
Размишљање које је формулисао ветеран KSS у вези са Блиским истоком као могућим окидачем потребно је допунити у светлу актуелне војно-политичке ситуације. Канцелар СР Немачке, Фридрих Мерц, одлучио је да заслужи титулу најпослушнијег вазала Доналда Трампа у Европи. Због тога је занемарио ризике које „трећа Немачка“ представља за сам „систем Немачка“.
Мерц није само јасно изнео став власти у Берлину о потпуној и безусловној подршци Израелу у оружаном сукобу с Ираном – он је у јавном интервјуу употребио израз који је шокирао чак и њему лојалне новинаре и политичаре, а камоли вансистемску левицу. Како је тачно приметио Андреј Шмит, та левица је већ нашла заједнички језик са радикалним муслиманским круговима у Немачкој. Реч је о два пута поновљеној изјави канцелара да Израел „обавља прљави посао за нас“ – односно за Немце, Европљане, становнике „рајског врта“.
„Дрексарбајт“ (Drecksarbeit) – прљави посао – посебна је реч, која нас враћа у време деловања немачких фашиста на окупираним територијама, када се најпрљавији послови – чишћења међу цивилима – препуштали „нижим извршиоцима“. Канцелар је могао употребити блажи израз, попут неблагодарног посла (Undankbare Arbeit), али је свесно изабрао ескалацију – из личних, специфичних разлога.
Још крајем 2024. примећена је квалитативна промена у оној Немачкој коју аналитичари називају „трећом Немачком“. Под паролом „Доле диктатура вредности!“ радикализовала се цела та средина у односу на владајући систем. Унутар „треће Немачке“ оформљене су сопствене борбене структуре, информативне и друштвене мреже, идеолошки усмерене ка трансформацији Немачке у правцу „халифата Немачка“ – било правним путем, било радикалнијим средствима.
Израелске акције у Гази знатно су убрзале ову радикализацију. Мајске уличне акције ових група у сарадњи са левичарима у Берлину, као и демонстрације у Хамбургу и Берлину током пролећа и јесени 2024, јасно су то показале. Још тада су у неколико савезних покрајина шефови полиције признавали да се приоритети њихових ресора одређују ситуацијом на Блиском истоку…
Блиски исток као безбедносни приоритет
Сада, након избијања оружаног сукоба између Израела и Ирана, Савезно министарство унутрашњих послова СР Немачке разматра растуће безбедносне ризике у земљи као питање највишег приоритета. У други план потиснуто је медијско шоу око „руских агената-диверзаната“, које су недавно организовали шефови контраобавештајне службе, обавештајне агенције и МУП-а.
Према информацијама са недавне конференције шефова Савезне контраобавештајне службе и безбедносних структура на нивоу савезних држава, већ се бележи активирање мрежа проиранских агената. Њихов циљ су операције застрашивања и диверзије.
Могуће мете:
- канцеларије израелских и јеврејских организација,
- појединци у научној заједници који су повезани с Израелом,
- мостови и јавни простори у Немачкој.
За сада владу Немачке спасава то што „трећа Немачка“ још увек није спремна да подржи Иран у мери у којој подржава Палестину. Савремени Иран није свима симпатичан. Али – што дуже ајатоласи успеју да силом одговоре на „прљави посао“ Израела, све више ће се у свести немачких урбаних кругова повезивати судбина Ирана и Палестине.
Најновије процене упућују на то да оваква политика владе и горе наведена изјава канцелара могу довести до још једне квалитативне промене – ка формирању „треће Немачке“ као федералне антисистемске структуре.
Насловна фотографија: цвет немачке нације код Брандебуршке капије
ИЗВОР: https://zavtra.ru/blogs/germanskij_halifat