Нема светијих веза од братских! У Славеносербску, граду у ЛНР, којег су пре три века основали Срби

• Данас, када руски народ у Донбасу преживљава агонију, захвални смо што сте са нама. Боримо се за наше небо, за земљу наших предака и потомака

Љупки град Славеносербск на првом кораку доживели смо као дугочекани загрљај наших предака. Оних који су се пре три века, као војници са граничних подручја Војне крајине, Херцеговине, Војводине упутили са својим породицама, ка јединој светлој звезди на Истоку. Русији. Овде су прихваћени као рођени. Кренули су братском руском народу, којег је толико волео до последњег момента св Петар Цетињски. У прелепу, топлу, далеку Русију. Данас њихови потомци овде живе, и боре се за своје парче неба.

Можда се питате, каква су нас осећања носила? О чему смо размишљали у Славеносербску? Да ли нам је срце заиграло или се грло стегло, очи засузиле?

Било је блиставих момената. Рађају се данас нове споне руско-српске историје.

Светле у срцу утисци сусрета са градом, са руском браћом, са руководством града Славеносербск, на челу са Сергејом Крамаренком.

Славеносербск је смештен на врху брда. Ветар је тих, као шапат векова. А небо – чисто. Пружене братске руке терају сузе на очи – од топлине, спознаје да ми Срби знамо да смо са својима. Овде су потомци оних који су давно направили прве кораке ка Русији.

Прелепе, насмејане девојке одевене су у српску народну ношњу. Дочекују нас са славским колачем и сољу. Песмом српском. Била је то најлепша добродошлица који смо икада – доживели. Топла и без сувишних речи.

Сузе  у нашим и у очима домаћина. Сведочавсто  – да су Срби и Руси један народ. Корачамо земљом лугананском и земљом руском и српских потомака. Питамо се, шта то има у руској души када они који њу походе се стапају са Русијом. Колико је срце Русије, када у своје окриље одмах пригрли све који јој хрле? Велика је то тајна.

Наш домаћин је правник, председник Славеносербске области, Сергеј Крамаренко. Из разговора схватамо да је Сегеј велики син своје домовине. Прегалац који годинама не зна за одмор. Када је морао, носио је и пушку. У делегацији града су, осим, младих, и представници културних институција и верског живота града.

Са Сергејем је архитекта Јуриј Проскурин, заменик председника Алтајске области, који је већ осам месеци у Славеносербску. Питамо га зашто и због чега толико дуго?

После одговора схватамо колико је Русија моћна, организована и брижна држава. Према одлуци руководства РФ, председника Владимира Путина, сваки регион и град у Русији добио је обавезу да помогне обнову порушених градова и села у Луганску и Доњецку (колико прилике дозвољавају). Москва сада обнавља град Луганск, а област Славеносербска – обнавља Алтајски регион…

Од Јурија Проскурина сазнајемо да има блиске пријатеље у Србији.

• Свет је мали, а наш живот, нас православних словена је проткан лепотом и вечитом борбом за добро – каже нам Јуриј Проскурин.

Посматрамо обновљене зграде, куће, паркове, целе четврти града имају ново рухо, по пројекту грађевинара са Алтаја.

Налазимо се на непуних 30 километара од фронта и борбених дејстава. Повремено, из даљине, чују се авиони.

Алтај у правом смислу помаже препород Славеносербског региона, који је био разрушен, како град, фабрике, школе, болница, тако и околна села… Страшна је братска мржња, хушкана западом. Овде живи  намучен народ. Али, има нешто мило и племенито у њима. Нешто што је урођено, и говори колико воле своју земљу, свој народ. Колико воле човека. Они нису напустили завичај. Гинули су за сваку стопу своје земље. Постаје нам  јасно, зашто је, управо, српски народ силно  везан за Донбас. Давно су се молитва и крв заједничких предака сјединили. Па се наша срца згрче, када слушамо како се без милости убија недужни народ  и  монаси у Доњецку, како се сатиру манастири, покушавају да се отму најстарије светиње древне Рус, Почајево и Кијево-печарска лавра. Зашто!? Ми знамо зашто. Слично смо доживели 1999. године. Велика је и дуга патња нашег народа на Косову и Метохији. Србин свугде са собом у срцу носи Косово и Метохију.

Слушамо сличне приче о убијању руског народа у протеклих девет година од стране украјинских војних формација.

-Мучки су рушили, палили, секли, као да нису људска бића. И још се тај глобални свет пита – одакле право Русији да штити свој народ од спаљивања, касапљења, убијања – казује нам Јуриј.

Корачано према споменику Братија где је овековечена руска и српска љубав, полажамо цвеће.  У центру града на тргу испред општине налази се споменик посвећен Србима и Русима. Споменик чине три крупне фигуре ратника: запорожког козака, србског војника и донског козака. Уклесана је година насељавања Срба 1753, а испод фигура је текст на нашим језицима – „Нема светијих веза од братских“. Небо се радује.

Сергек Крамаренко говори о трагичној  новој историји свог завичаја.

-Од 2015, до 2020. године за нас је била права агонија. Напади, убијања, биомбардовања од стране украјиске војске била су свакодневна и немилосрдна. Уништено је преко 170 кућа, на десетине фирми, фабрика, имамо и три рудника, жељезару. Уништили су нам и делове болнице, топлану, топловод, жележницу…  Смрт је вребала на сваком кораку. Било је страшно! Тешко нам је било, када су 16. августа 2022. засули бомбама нашу основну школу. Тек што смо је били реконструисали! Прелепа школа на прериферији града. У њој је наставу похађало преко 700 ученика. Срећом, деце није било. Школу је чувао надзорник који је рањен.

Било је много убијених и рањених у Славеносербску. Људски ум не може да схвати толику мржњу. У земљу су нам постављали мине – експлозив на три нивоа, у ширини преко 400 метара, између града и дела где је школа и најближих села. Да гину наша деца!!! Много муке су видели деминери из Москве, док нису очиистили терен, мада га и сада заобилазимо. Ту је погинуло много људи. У  нашем Округу сложно живи  18 народности, преко 35 000 грађана, који поново граде своје животе, подижу своје домове. Наша земља је богата, обухвата преко 1010 квадратних км. Овде све рађа и воће и поврће. Земља је пребогата рудом. Све нам је Бог дао. Овде живе добри и честити људи – казује Сергеј Крамаренко, глава администрације Славносербског региона.

Јуриј Проскурин са размевањем слуша и додаје да је пре 8 месеци стигао у Славеносербск са задатком да на лицу места процени стање, да се ураде пројекти, а са њим су стигли си бројни стручњаци из Алтајске области.

-Мештани нас са радошћу поздрављају и захваљују. Кажу да се град враћа норамалном животу, мада има још много тога да у се уради- истиче Јуриј.

Показују нам обновљене зграде, здања, путеве… поново, чујемо авионе. Објашавају да су то руски војни који контролишу ово подручје.

У музеју  Славеносербска, кустос Татајана Диненкова, са помоћницима, нам показује фотографије старих здања, мапе где су Срби населили подучје Луганска, али и део Доњецка. Музеј је богат документима, подацима о броју и годинама насељавања, именима и презименима српских фамилија. На стотине их је записаних. Гледамо потписане царске декрете, указе царице Јелисавете Петровне из 24.новембра 1751. године,  о  ступању у војну службу Срба који су населили ово подручје, које је добило име Новосербија, а потом Славеносербија.  Формирана су у то време и два Гусарска пука под командом генерал-мајора Рајка Депрерадовича и Ивана Шевича, који су, у извесном смислу, поставили војни, животни и културолошки печат живота српског народа. То су угледни Срби, који су постројили прве цркве. Већ 1760. године Срби су саградили на овом подручју 31 цркву. Једна је била изграђена у селу Александровка, али било их је и у Доњецку. На подручју Луганска Срби су саградили преко 40 цркава.

Показују нам српску народну ношњу, макете кућа са помоћним објектима, макете првобитних дрвених цркава. Сачувана је данас у Славеносербску једна српска светиња. Са нама у музеју је и протојереј Николај Мисјајл, старешина цркве св Архиђакона Стефана, коју су Срби подигли 1761-62 године. Позива нас у храм.

-Темеље су поставили и изградили Срби још 1761/2 године.  А већ 1874. црква је сазадана у византијском стилу, од камена са пет звона.  Освештана је у славу св Архиђакона Стефана. Данас у граду има оних који знају за своје српско порекло. А требало би и гробља истражити, обновити- објашњава нам свештеник.

Поклањамо цркви Св Архиђакона Стрфана прелепу икону Богородице Краснице по образу наше иконе у Пећкој патријатшији, за коју се верује да је њом крштена Русија. Дар из Србије. Донели смо стотинак српских иконица на молитвени дар Славеносербску.

Отац Николај нам приповеда историју.

-Летописац Феодосиј  Макаревски 1880. године забележио је да је само у цркви св Архиђакона Стефана било 1815  одраслих мушкараца Срба прихожана и 1725 Српиња. Претпоставља се да је у неколико таласа са подручја Херговине и других окупираних српских земаља у загрљај Русије стигло преко 67 000 Срба војника са својим породицама и свештенством. Богата је и потресна историја храма. Прелепа богомоља, са великом паством је од 1917. до 1938. године била затворена. Потом су је бољшевици  опљачкалии разорили. Похапсили су свештенике. Не зна се где су их побили. Црква није радила после Другог светског рата још пола века. Тек 1990. године је почела реконструкција. Сада смо саградили и Васкрсну школу. Треба нам комплетна опрема за школу, од клупа до уџбеника.

Отац је служио молебан и прочито  је молитву за руски и српски народ.

Кренули смо на периферни део града. Положили смо венац и цвеће народном хероју, руском војнику, који је погинуо бранећи свој завичај од нациста у Другом светском рату. Његово име се прославља у целом луганском крају. И док смо полагали цвеће, сасвим ниско надлетала су два војна авиона. Ми смо им махали, а они су, у знак поздрава, салутирали небом. Толико узвишености, братске блискости и захвалности. Блистави тренуци.

Још им машемо. Нико не може раздвојити Србе и Русе!!

– Данас када је тешко у Донбасу, када руски народ преживљава болне дане, захвални смо вам што сте са нама. Хвала, на даровима за цркву.  Боримо се за наше чисто и православно јединство, за земљу где ће заједно живети покољена која долазе. Да сви будемо једно. Ми смо дужни да им то обезбедимо. То је света обавеза и Србије и Русије –  поручује Сергеј Крамаренко.

АУТОР: Биљана Живковић