НА БОМБАМА ЈЕ ПИСАЛО „СРЕЋАН УСКРС!“

• Пре осамдесет година Васкрсење Господње или краће ВАСКРС, највећи и најсвечанији хришћански празник, ратне 1944. године пао је у недељу, 16. априла. Грађани Србије и Црне Горе су празник над празницима „славили“ под бомбама „савезничких“ англо–америчких „ослободилаца“.  На бомбама је кредом и ћирилицом исписана честитка – „СРЕЋАН УСКРС!“
• Англо–америчка ваздушна мисија укидања Југословенске монархије и утеривања комунизма започета је 20. октобра 1943. првим бомбардовањем Ниша (од петнаест колико је овај град–мученик претрпео), а окончана је у 18. септембра 1944. једанаестим бомбардовањем Београда.
• У пролеће 1999. догодила се реприза бомбардовања Србије и Црне Горе. Наши англо–амерички „пријатељи“, организовани у НАТО савез (основан 1949),  поново су бомбардовали наше градове. Овог пута само 78 дана и ноћи (од 24. марта до 10. јуна 1999). Као и 45 година раније, најсвечаније смо бомбардовани на Васкрс, 07. априла 1999. Са таквим пријатељима непријатељи нам уопште нису потребни.  
• „А КАД УЂЕМО У НАТО, МОЋИ ЋЕМО ДА БОМБАРДУЈЕМО САМИ СЕБЕ“. (Радивоје Бојичић)

АУТОР: Драган Р. Млађеновић

… “ОСЛОБАЂАЊЕ” СРБИЈЕ И СРБА ОД ЖИВОТА

Прва жртва англо-америчких бомби био је Ниш 20.октобра 1943. године. Тада је погинуло више од двеста педесет цивила – мушкараца, жена и деце. До 18. септембра 1944. Черчилова и Рузвелтова авијација бомбардовала је овај град укупно петнаест пута! Београд је разаран савезничким бомбама једанаест пута, Краљево шест, Подгорица, Земун и Алибунар четири, Нови Сад три, а Смедерево, Никшић, Ћуприја и Поповац код Параћина по два пута. На мети англо-америчких ваздушних терориста нашли су се и цивили Сремске Митровице, Руме, Великог Бечкерека, Крушевца, Пећи, Крагујевца, Ковина, Панчева, Велике Плане, Бијелог Поља, Пријепоља, Куршумлије, Прокупља, Вучја, Лебана, Грделице, Подујева, Рашке, Сталаћа, Косовске Митровице, Приштине…

У бомбардовањима Београда живот је изгубило око две хиљаде, а рањено је било више од пет хиљада мушкараца, жена, деце и стараца. Бомбе су бацале „летеће тврђаве“ Бе17, и четворомоторни бомбардери „либерејтерс“ („ослободиоци“). Подсећамо – ови „ослободиоци“ су тада, између многих „војних“ циљева, као што су Каленићева и Бајлонијева пијаца, разорили прво београдско породилиште у Крунској улици, и убили неколико породиља са тек рођеним бебама. На бомбама су „ослободиоци“ кредом исписивали циничну честитку:

`СРЕЋАН УСКРС!`

Највећи хришћански празник је те године под бомбама „ослободилаца“ празновало и Цетиње, стара престоница Црне Горе, коју су савезнички бомбардери такође сравнили са земљом. Истога дана су страдали и Жабљак, Шавник, Колашин и Андријевица у Црној Гори и Гацко и Билећа у Херцеговини.

Већ после девет дана, у среду, 26. априла 1944, Радио Лондон је јавио да је маршал Тито упутио поруку захвалности англо-америчкој авијацији за бомбардовање Србије и Црне Горе.

Једини Србин који се, 27. априла 1944. (десетак дана после васкрсног бомбардовања Београда), писмено обратио краљу Џорџу VI (1895-1952), владару Велике Британије, био је Божидар Ђ. Недић, брат генерала Милана Недића и члан Међународне организације бивших ратника и ратних војних инвалида. Ово писмо бола и вапаја, које је поставило многа питања, наводи др Јован Мирић, професор Философског факултета у Београду, у својој књизи „Призори моралне свести“ (Алгоритам–Београд, Балканија–Нови Сад, 2018).

„Његовом царском и краљевском величанству Ђорђу VI,

Ваше Величанство,

Што сам се усудио да се и на Вас обратим, имам један велики и оправдан разлог који ћу Вам одмах рећи:

Над мојим народом који је окупиран од једне од ратујућих странака, па према томе налази се ван рата, обезоружан и покорен, извршен је страховит злочин, кога светска историја не познаје ни по мотивима, ни по жестини. Тај злочин извршен је у име енглеског народа, на чијем се челу Ви налазите. Ето, зато што Ваша личност симболише енглески народ, ја се на Вас обраћам, што значи да говорим истовремено и енглеском народу, …ја се обраћам Вама, не Черчилу, обраћам се енглеском народу.

Величанство!

Огромни напори авијације, натоварени тешким бомбама са ознаком на својим апаратима енглеске тробојнице, изручили су свој страховит товар над Београдом, најмногољуднијим градом моје земље. То су чинили на сам дан православног Ускрса, који је један од највећих хришћанских празника. Уместо радости нејакој деци и женама за свој празник, Ваши авијатичари разнели су утробе и обезглавили телеса у масама. Само мртвих побијено је око 2000, а са рањенима број жртава прелази више хиљада. Можете мислити, Величанство, каква је несрећа задесила мој народ, који је у савезништву са вашом војском водио рат, упропастио земљу, изгубио државу, и за три године по саветима Ваше одговорне владе саботирао окупатора борећи се по шумама, па је нанизао још милион гробова! Сад је дочекао да га његови ратни другови и савезници, Ваши авијатичари, награде на тај начин што су му побили 10.000 невиних жртава и разрушили хиљаде домова.

Величанство! Дозволите једно питање: Је ли ово злочин извршен по Вашем наређењу, или бар са Вашим сазнањем? То што питамо односи се и на енглески народ, је ли он преко Вас дао свој пристанак?

Знам унапред Ваш одговор: Није! А ипак је српски народ поднео невине жртве. Ми не верујемо због тога што смо били савезници и пријатељи, па колико јуче ви сте венчали нашег младог краља, па смо се и ородили. Затим, у Вашој престоници седи једна емигрантска влада коју Ви још признајете, јер са њом општите. На послетку, у нашој земљи имате симпатизере, да би један овакав вандалски акт био потпуно неразумљив. Па зашто је онда бомбардован Ниш, Никшић и Београд и зашто је уништено неколико десетина хиљада Срба?

Тај одговор очекује мој народ, очекујем га и ја, њен грађанин, некада радо виђен у енглеском кругу српских пријатеља у Лондону. Ма како била драга круна једном владару на глави, она не сме бити упрљана крвљу невиног света, нарочито кад је тај свет српски народ, који је био пријатељ и савезник у овоме рату. У противном, шта ће Вам круна упрљана крвљу невиног света, која ће Вас подсећати на злочине извршене над њом. То би вам узнемирило савест и чинило Вас врло несрећним, а то Ви нећете дозволити.

Опростите што се Вама обраћам, али нас раздире бол сазнања да је са стране енглеског народа и у Ваше име извршен један акт кога хуманост и цивилизација називају злочином. Па ми је жеља да на време скренем пажњу Вама, енглеском народу и светској јавности на овај злочин, јер би било смешно позивати се на правду, културу и цивилизацију, кад дела која врши Ваша авијација враћају нас у доба Хуна и Авара, дивљака и незнабожаца.

Божидар Ђ. Недић“

Као што се могло и очекивати, речито ћутање је било једини одговор на ово писмо–вапај. Али су зато комуно–усташки србождери искористили своју историјску прилику.

Тада се огласио и др Мирослав Спалајковић, стари српски дипломата, који је изјавио: „Титов покушај продора у Ибарску долину и англо-америчко бомбардовање Београда представљају два повезана потеза исте ратне операције“.

Коча Поповић, један од највећих српских изрода и најближи сарадник  комунистичког поглавника из Кумровца, сугерирао је свом врховном команданту које циљеве треба гађати. У депеши коју је 21. јула 1944. упутио на Вис, Поповић је предложио да се бомбардује и „југозападна страна гробља на Бановом Брду“, а 29. јула 1944. је поручио: „Много би нам користило бомбардовање Приштине“. Већ 1. августа друг Коча предлаже: „Захтевајте хитно бомбардовање Лебана“, а 5. августа поручује: „Хитно потребно бомбардовање Куршумлије!“ Двадесетак дана касније Коча је известио „да су у Лесковцу биле велике снаге, углавном недићевске, и да су отишле из Лесковца за Крушевац и Зајечар и три воза Бугара за Ниш“. Већ следећег дана друг Коча предлаже „најхитније озбиљно бомбардовање“ тог истог Лесковца из кога су Недићеве и бугарске трупе отишле за Зајечар и Ниш.

Из ових депеша комунистичког команданта Коче Поповића јасно се види да он уопште није означавао немачке војне циљеве, већ је проглашавао метама цела српска насеља и градове, које би западни „савезници“ требало да „ослободе“ бомбама.

Маршал Тито се, 19. априла 1944. године, обраћа Пеку Дапчевићу и Митру Бакићу, својим изасланицима у Штабу Другог корпуса НОВЈ-а: „Јавите нам која мјеста треба бомбардовати“. Дапчевић и Бакић одговарају: „Нека бомбардују Сјеницу, Бијело Поље и Подгорицу. Молимо хитан одговор на ове предлоге“.

Титов одговор је стигао 5. маја „с неба“ када је 120 тешких четворомоторних бомбардера до темеља разорило Подгорицу. Од 15.000 становника овог града, сваки шести је изгубио живот, а теже и лакше је рањено око 4.500 деце, жена, стараца. Породица Мила Беговића више не постоји – изгинули су он, његова жена и сва четири сина. Иста судбина је задесила и Андрију Ђурашевића, и десетине других подгоричких породица. Према извештају немачке команде за Југоисток „60% града је разорено, а нацистички окупатор је имао петнаест мртвих“.

Без обзира на ове поражавајуће резултате, наизглед безумне војне акције, Пеко Дапчевић је задовољно известио свог врховног команданта да је „политички, војнички и морални ефекат бомбардовања добар“.

Када после рата заседне у доживотну председничку фотељу, маршал из Кумровца ће показати посебну наклоност према разореној Подгорици и назваће је – Титоград.

Неки неодговорни чланови Титовог Главног штаба Словеније су, у то време, предложили да се бомбардује Љубљана. Титов најближи сарадник, Словенац Едвард Кардељ, је одмах, 29. јула 1944. године, са Виса упутио љутито писмо Централном комитету КП Словеније: „Не разумем које вас потребе терају на то и у чију корист би било то бомбардовање. Нема сумње да би у Љубљани било на хиљаде наших мртвих људи, а непријатељ не би претрпео готово никакве губитке. У томе имамо искуство из целе Југославије. Имајте на уму да савезнички авиони бомбардују на посебан начин, тако да покривају целе површине. Можете лако замислити како би то изгледало у Љубљани. Била би крајња лакомисленост и неодговорност пред својим народом немати у виду све те моменте. То важи не само за Љубљану, него и за све друге тачке“.

Тако је словеначки комуниста Кардељ спасао свој народ од геноцидног бомбардовања, али за Србе није имао ко да се заузме.

„MIGHT IS RIGHT!“

Године 2015. електроинжењер Душан је радио у једној електрани у Западној Аустралији. Ту је радио и један Енглез, машински инжењер. Више пута су њих двојица разговарали о разним темама, а у неколико наврата Душан је оптуживао Енглеску као земљу која је починила највише зла. Енглез се никада није љутио, остајући миран.

Но прошли пут, на Душаново поновљено пребацивање Енглеској за злодела, он је мирно и одсечно одговорио: „You know what? Might is right!“ (ен. „Знаш шта? Моћ је право“)