- „А ја теби кажем: Ти си Петар (на грчком стена) и на том камену саградићу Цркву своју и врата пакла је неће надвладати“, рекао је Исус апостолу Петру. Две хиљаде година касније једна црква – Храм у Подгорици и они који су се нашли испред њега постали су мета, зашто?
АУТОР: Теодора Костић
Језиви снимци напада залетањем аутомобилом у окупљену масу већ дуже време стижу са разних делова света. Такав призор синоћ је забележен и код нас, односно испред Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици.
Још није јасно да ли је мотив верски, а иако се испрва сумњало да је у питању напад неког странца који је циљано за мету изабрао православни храм, испоставило се да то није тачно.
За воланом аутомобила који је по сведочењима очевидаца најпре кружио око светиње да би се у једном тренутку залетео ка окупљенима – била је Подгоричанка стара 44 године.
Она је послата на тестирање на наркотике, јер је, према тврдњама полиције, била дезоријентисана. У нападу су повређене две особе – држављанка Турске (44) и девојка (22). Оне су стајале испред Храма, а аутомобил се толиком силином залетео у њих да је завршио на степеницама, такорећи на вратима светиње.
Док утврђује мотив за овај напад, за који још није јасно да ли је уопште верски инспирисан, црногорска полиција апелује на све да се суздрже од негативних коментара и објава које узнемирују јавност. Зашто је био неопходан овај апел и ко већ годинама, па чак и деценијама, потпирује мржњу према Српској православној цркви у Црној Гори?
Ко је нацртао мету на СПЦ у Црној Гори?
Да би се разумео контекст због којег је овај напад из Подгорице посебно забрињавајући, потребно је разумети у каквом је окружењу СПЦ у овој земљи.
Црна Гора је земља у којој је са највише световне функције – председника државе – стигао позив да се крене у обрачун са СПЦ. Тадашњи председник Мило Ђукановић поручио је да ће у свом новом председничком мандату 2018. године, кад је већ успео да земљу одвоји од Србије и уведе у НАТО, кренути у обрачун са Српском православном црквом.
Ђукановић је тада је за највећу претњу по грађанску, проевропску и НАТО земљу прогласио управо СПЦ.
Била је то само најава свега што тек следи. У годинама након тога Ђукановић ће на преваран начин покушати да отме светиње СПЦ у Црној Гори.
Тако се од Митрополије црногорско-приморске тражило да држави достави папире о власништву земљишта Цетињског манастира и манастира Острог основаног у 17. веку, што не би могли да прибаве ни најбољи историчари света.
Да не спомињемо колико је ово била бизарна ситуација, имајући у виду да је Црна Гора током историје била теократија, те да је, не само земљиште на којем су светиње, већ цела земља, па и вила Горица у којем је резиденција председника државе, у једном тренутку историје била црквено земљиште.
Колико је СПЦ била проказана у Црној Гори довољно је подсетити да је држава са Католичком црквом и Исламском заједницом потписала уговоре још 2011. и 2012. године. Да такав уговор буде потписан са СПЦ било је потребно да прође 10 година и да Ђукановић претходно оде са власти.
Па и након што је 2020. изгубио власт, а народ стао уз своју Цркву и заштитио светиње које је хтео да преузме спорним Законом о слободи вероисповести, Ђукановић није одустао од приче како је СПЦ дежурни кривац у земљи.
За СПЦ на Конгресу ДПС 2021. је рекао да је „доказано најопакији инструмент великосрпског национализма, подстрекач, јатак и адвокат најмонструознијег геноцида у Европи новог доба“.
И данас, када више формално није у политици, Ђукановић у сваком јавном наступу спомене Србију, Русију и наравно – СПЦ.
Нажалост, читава прича се није зауставила само на једном човеку који је у једном тренутку политичке каријере помислио да је време да уређује канонски признату цркву.
Колико је јавност постала затрована Ђукановићевим говором мржње према СПЦ довољно је подсетити да је за чин устоличења митрополита у верском објекту усред једног малог места – Цетиња, било потребно ангажовати ванредне полицијске снаге и хеликоптер. И то са места где је својевремено Петар Петровић Други Његош управљао Црном Гором као верски владар.
Митрополит и даље мета напада
Црна Гора је данас, две године након формалне смене Ђукановића, а пет након смене његове партије, земља у којој се јавно прозивају митрополит и свештеници СПЦ. Тако је недавно против митрополита Јоаникија чак поднета кривична пријава због изјаве на литургији.
Нашироко се расправљало зашто је досадашњи владика Методије одлуком СПЦ понео титулу митрополита, па му је тамошња световна јавност оспоравала да ли је достојан те титуле. Јер они ваљда боље знају него Свети Синод.
Нема седмице да се верски великодостојници не провуку кроз медијско блато у Црној Гори. Свака друга колумна тамошњих писаца, уредника сајтова и аналитичара посвећена је СПЦ и њеним великодостојницима.
У немоћи да нађу нешто спорно у њиховом раду, а како би их унизили, наводе им световна имена уместо црквених.
Тако је митрополит Јоаникије за ове ауторе „Јоаникије Мићовић“, отац Михаило је „поп Црвена беретка“. Не тако давно, за ове људе је и блаженопочивши митрополит Амфилохије био „Амфилохије Радовић“, па чак и „Ристо сотона“.
Имајући у виду све што је наведено, и више је него довољно разлога да се постави питање да ли је синоћњи напад на Храм у Подгорици верски мотивисан.
То што Подгорица данас има прелеп храм највише је заслуга управо митрополита Амфилохија, који био је сведок рађања ове светиње, од постављања камена темељца до прве службе служене у њему.
„Храм Христовог Васкрсења у Подгорици, поред своје суштинске намјене, поред васкрсавања њиме свега онога што је хришћанско предање оставило кроз вјекове на овим нашим просторима, поред обнављања памћења на живот Цркве Христове од апостолских времена па све до нашег времена, поред циља да треба да сабира око себе и у себи ближње и даљне, има једну суштинску функцију и суштинско значење – он јесте и треба да буде позив на помирење„, казао је митрополит Амфилохије.
И док чекамо резултате истраге који ће показати шта је мотив напада, вратимо се на почетак и причу о Светом Петру.
Од свих апостола, да сазида храм на земљи Исус је изабрао баш оног који га се чак три пута одрекао. Прича о Светом Петру је причао о сваком човеку, који има прилику да се покаје и осети љубав према Богу која ће га несумњиво преобратити. Јер на крају, свака мржња може се победити једино љубављу и то љубављу према Господу.
ИЗВОР: РТ Балкан