- Глумац Љубомир Станојевић. Уз главни посао глуму бавио се гимнастиком.
- У приватном животу није се разликовао од ликова које је глумио на сцени. Није био стручњак какви су били чешки предњаци, али је млађим вежбачима показао какав треба да буде морални лик сокола.
- То је била његова највећа заслуга за соколски покрет у развоју од друштва малобројних прегалаца ка масовном покрету. О успомени на њега писали су истакнути соколи др. Иван Рибар и Коруновић.
Основни циљ сокола био је телесно здрав, морално јак, а национално свестан народ. Кроз гимнастику спремали су физички здраве, јаке и способне генерације за одбрану земље. Глумац Љубомир Станојевић био је један од прегалаца који је радио као предњак у Гимнастичком друштву „Соко“ 1900. (Матица) у Београду. Вежбаоница Београдског Сокола 1907. налазила се у старој згради II мушке гимназије на Батал-џамији, а летње вежбалиште у Космајској улици. На челу друштва био је Управни одбор са председником Стевом Тодоровићем и Предводнички одбор на челу са председником Миланом Јовановићем, инжењером. Вежбачи су били подељени у две групе. Прва група 20-30 на броју састојала се од студената, занатлија, и неколико гимназијалаца, који су били одраслији и вежбали поједине ствари на справама. Друга група 25-30 била је састављена од гимназијалаца до 16 година старости. Вежбало се двапут недељно. За поједине гране постојали су нарочити стручњаци. Који су из личне наклоности према једној грани врло често вежбали исте ствари. Љуба Станојевић је био специјалиста за вежбање лаким теретом, Алекса Ћатовић за дизање тешког терета, др Драгиша Ђурић за вежбање кратком палицом, Милан Јовановић за вежбање буздованима, …. . Поједине гране вежбања биле су занемарене, или су се вежбале ради попуњавања програма за јавно вежбање. (1) Свесни таквог стања Београдски соко трудио се да доведе у своју средину стручне снаге из Прашког сокола. Довођење таквих учитеља ранијих година у Београд много је коштало гимнастичка друштва. Тадашња власт није много помагала. Представник Савеза Српских Сокола Рашић договорио се на слету 1907. у Прагу са старешином Шајнером да чешки предњаци дођу у Београд и Србију. Предњаци су имали као главну дужност да радећи сами одабирају оспособљене и вољне младиће за будуће учитеље гимнастике. Кад изабране и месно соколско друштво призна за добре и кад то исто утврди Београдски соко, били су слани, по потреби, још на једномесечно усавршавање у Прагу, код чешког сокола, а то се могло чинити августа сваке године и бесплатно.
Важност чешких предњака била је таква да је соколски старешина др. Шајнер добио генерално овлашћење од највишег просветног тела у Русији да шаље чешке предњаке по руским гимназијама и свим школама. (2) Министар просвете и црквених послова Љуба Јовановић са својим начелником Мирком Поповићем, обојица соколи, створили су финансијске могућности за отварање 6-месечног Државног гимнастичког курса за наставнике гимнастике. (3) Франтишек Хофман дошао је марта 1908. у Београд и ступио на дужност наставника курса, а у мају је почео да ради у соколском друштву као заменик начелника. Изабран је за начелника друштва и за начелника Савеза соколских друштава „Душан Силни” 1909. Када је 1910. дошло до духовног уједињења сокола из Србије са соколским жупама Фрушкогорском, Крајишком, Босанско-Херцеговачком, Приморском и Угарском изабран је за начелника Свесрпског соколског Савеза. (4) О предњаку соколског друштва у Београду Љуби Станојевић писали су разни аутори. У „Илустрованом листу” 1924. писали су о њему : „Љуба Станојевић, који је ту скоро прославио свој четрдесетогодишњи јубилеј, није узалуд био представник херојских улога у нас : он се увек бавио гимнастиком и спортом.” (5).
Др. Иван Рибар писао је о Станојевићу 1931. у часопису „Соко на Јадрану” поводом 50 година његовог соколског рада. Он је тада био најстарији соко у Београду. Родио се 11.октобра 1862. у Страгарима у Шумадији. Ступио је 1881. као извршујући члан у новосновано друштво. Као глумац прославио је четрдесетогодишњицу глумачког рада у Београдском позоришту. Др. Иван Рибар истакао је : „…Од како Соколство опстоји у Београду, он је члан, увек активан, полетан, свеж, а што је данас ретко, он још увек и вежба у Соколани у оделењу старије браће. … Предњачи свим вежбачима у схваћању соколске дисциплине. … у том раду давао је много за усавршавање драмске уметности, као и њено проширивање у широке народне масе. Увек радин и борбен остао је такав још и данас.”(6) Потицао је из прегалачке породице Матије Бана и Стеве Тодоровића. Архитекта Коруновић је у редовима сокола нашао људе на које се могао угледати. Глумац Љубомир Станојевић био је предњак сокола у Београду. Момир Коруновић упознао га је 1895. кад је ступио у соколско друштво. Њему и младим соколима био је узор и пример какав треба да буде истински соко. Никад се није отимао да буде први, да буде члан какве управе. Увек при вежбању у вежбаоници или на вежбалишту соколског друштва подучавао је вежбаче да соко и прави човек мора да буде искрен. По својој жељи сахрањен је у соколској униформи. (7)
Свет. Томић био је ђак виших разреда гимназије и као великошколац члан сокола. Био је захвалан Београдском соколу што га је као младог одвојио од кафане и везао за соколску вежбаоницу код Делијске чесме и за Мали Калемегдан, где је било игралиште мете и војника. Терете су најбоље дизали глумац Љуба Станојевић и Јова Стојановић. Приликом одвајања гимнастичара у “Душан Силни” остао је у Соколу, јер га је везивала успомена из младости, из друштва и соколане код Делиске чесме и на Малом Калимегдану. Пре Првог светског рата као професор био је у управи Сокола, а и после рата до ројења сокола на Београд I и Београд II. Свако јутро је вежбао гимнастичке вежбе. (8) У редовима сокола били су истакнути прегаоци Стева Теодоровић, сликар; Драгутин Инкиостри Медењак, сликар; Момир Коруновић, архитекта; Светолик Пашћан-Којанов, композитор; Љуба Јовановић државник и историчар. Међу њима био је глумац Љубомир Станојевић. Уз главни посао глуму бавио се гимнастиком. У приватном животу није се разликовао од ликова које је глумио на сцени. Није био стручњак какви су били чешки предњаци, али је млађим вежбачима показао какав треба да буде морални лик сокола. То је била његова највећа заслуга за соколски покрет у развоју од друштва малобројних прегалаца ка масовном покрету. О успомени на њега писали су истакнути соколи др. Иван Рибар и Коруновић.
АУТОР: Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије
Напомене :
- „Брат Мирослав Војиновић”, „Споменица о прослави 20-то годишњице брата Мирослава Војновића”, „Соко Душана Силног”, Весник Београдске Соколске жупе „Душан Силни”, Београд, 1928, стр. 149;
- Војислав В. Рашић средио је „Споменица на II Чешко Соколско вече”, Београд, 1908, стр. 6, 7, 8, 16-21, 29;
- Жарко Димић, „Споменица карловачког сокола 1904-2014”, Сремски Карловци Нови Сад, 2014, стр. 111;
- Милојко Јефтимијадес, „Брат Мирослав Војиновић”, „Око соколово”, Београд, 1 фебруара 1939, бр. 2, стр. 18, 19;
- „Илустровани лист”, Београд, 2.11.1924., бр. 44, стр. 3;
- Др. И. Рибар, „Љуба Станојевић”, „Соко на Јадрану”, Сплит, фебруар 1931, бр. 2, стр. 28;
- Момир Коруновић, „Успомени брата Љубомира Станојевића“, „Соколски Гласник“, Љубљана, 1 марта 1935, бр. 10, стр. 2,3;
- Свет. Томић I потпредседник Црвеног Крста, „Братско сећање”, „Око соколово”, Београд, 1 децембра 1938, бр. 10, стр. 247;