Монографија је књижевни портрет стварне личности и припада такозваној документарној књижевности. С друге стране, такозвана лепа књижевност, која негује понајвише роман и приповетку, измишља непостојеће јунаке.
У својој изврсној књизи „Грофовска времена“ (прво издање Београд, 2009) истакнути српски књижевник и историчар Радован Калабић (рођен у Бијељини 1960) пише монографију о српском грофу Чедомиљу Мијатовићу, једној несумњиво негативној и мрачној личности новије српске историје, што је редак случај, јер се монографије обично пишу о позитивним људима које треба хвалити.
АУТОР: Драган Р. Млађеновић
Српски гроф Чеда
Једну од главне три улоге у срамној и понижавајућој работи званој Тајна конвенција потписаној на Видовдан 1881. године, одиграо је Чедомиљ Мијатовић (1842–1932), тадашњи попечитељ (министар) финансија и касније ваљда једини гроф у новијој српској историји. За Тајну конвенцију, састављену између кнежевине Србије и Хабзбуршке монархије, знале су само три особе: иницијатор Кнез Милан Обреновић (1854–1901), попечитељ спољних дела Милутин Гарашанин (1843–98) и потписник Конвенције, попечитељ финансија и будући српски гроф Чедомиљ Мијатовић.
Одредбама ове конвенције одређено је да Србија, без претходног одобрења Аустроугарске, неће моћи да закључује било какве уговоре са трећим земљама, као и то да ће морати да одржава пријатељску политику према Монархији. Овом Конвенцијом кнез Милан је ставио Србију у зависан вазални и крајње понижавајућ положај према Монархији, у замену за међународно признату независност и краљевску круну из Беча.
Највишу личну корист од Тајне конвенције имала су заправо само два човека у Србији: кнез Милан Обреновић и потписник Конвенције попечитељ Чедомиљ Мијатовић. Први је од Беча добио подршку и охрабрење да наставу своју неограничену ненародну аутократску владавину, као што је примио и гаранције за признање наследног краљевског наслова. Други, Чеда Мијатовић је био награђен наследном грофовском титулом, орденом и пензијом.
Наскоро је гроф Чеда себе без имало стида ставио у функцију туђих интереса. После мајског преврата 1903. у коме су убијени краљ Александар и краљица Драга Машин, па је дошло до промене династије, Чеда је живео у Лондону. „Радећи у потпуности са званичним енглеским ставовима Мијатовић је из сенке вукао све конце и предводио најжешћу кампању против нових власти у Србији, истурајући у први план час ово час оно лице као гласноговорника. Час Енглезе и Енглескиње, час Србе“. (Радован Калабић, „Грофовска времена“, Београд, 2009, стр. 130–131) Под лажним именом, наш врли гроф Чеда је објавио и један од најгорих пропагандних памфлета, чији је наслов: „Београд, бели град смрти“. (Исто место, стр. 138)
Најзад, Енглезима не треба сувише замерити што су се према Србији и Србима у тим смутним временима понашали без имало скрупула. Ако некоме треба замерити, онда је то понашање домаћег издајника и крајње нечасног човека Чедомиља Мијатовића, српског грофа Чеде, чији је лик и (не)дело Радован Калабић тако живо и убедљиво описао у својој изврсној књизи „Грофовска времена“ (прво издање Београд, 2009).
Реч-две о аутору књиге
Писац и историчар Радован Калабић (Бијељина, 1960) је дипломирао и 1987. магистрирао на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Као један од најбољих студената генерације, Калабић је био стипендиста Фонда Иве Андрића.
Објавио је следеће наслове такозване документарне књижевности: „Преко зида“, „Књига о Калабићу“, „Равногорска историја“ (приређивач), „Споменица Дражи 1946–96“ (са Александром Чотрићем), „Српска емиграција“ (четири издања), „Равногорски венац“ (три издања), „После бродолома“, „Песак и брашно, камен и Крст“ (два издања), „Равногорски венац – Субјел“, и трилогија „Под прекорним погледом историје“, књиге прва, друга и трећа (три издања), „Грофовска времена“…
Калабић је био председник Матице исељеника Србије од 2004–08, и председник жирија Удружења књижевника Србије за годишњу награду Јанко Веселиновић која се додељује за најбољи историјски роман на српском.
Мало ли је?