Пре Првог балканског рата, Милан Ракић је био конзул у Приштини, која је тада припадала Турској. Обилазећи српске манастире и светиње на Косову, добио је инспирацију да напише неколико родољубивих песама.
Тада су настале песме Симонида и Јефимија. Након посете Газиместану (место где се одиграо главни догађај у Косовској бици), написао је песму На Газиместану.
Инспирација за ову песму Ракићу је била јуначка погибија српског четничког војводе Лазара Кујунџића у Великој Хочи. Он је заједно са војводама Саватијем Милошевићем и Живоином Миловановићем погинуо певајући и пуцајући из запаљене куће, када их је издао Шиптар који им је пре тога дао бесу.
Милан Ракић – На Газиместану
Силни оклопници, без мане и страха,
Хладни ко ваш оклоп и погледа мрка,
Ви јурнусте тада у облаку праха,
И настаде тресак и крвава трка.
Заљуљано царство сурвало се с вама…
Кад олуја прође врх Косова равна,
Косово постаде непрегледна јама,
Костурница страшна и поразом славна.
Косовски јунаци заслуга је ваша
Што последњи бесте. У крвавој страви,
Када труло царство оружја се маша,
Сваки леш је свесна жртва, јунак прави.
Данас нама кажу, деци овог века,
Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.
Добра земљо моја, лажу! Ко те воли
Данас, тај те воли, јер зна да си мати,
Јер пре нас ни поља ни кршеви голи,
Не могаше ником свесну љубав дати!
И данас кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем.
Песма На Газиместану је састављена од две тематске целине.
Прва тематска целина се односи на славну српску прошлост. Прве три строфе говоре о песниковој визији Косовског боја. За њега су ратници „силни оклопници без мане и страха“, a сама Косовска битка „облак праха, крвава трка и олуја“. Песник види Косово поље након битке као „непрегледну јаму и костурницу страшну“ (хипербола). Диви се косовским јунацима који су се свесно жртвовали за своју отаџбину.
Други део песме говори o песниковом добу, о томе како старије генерације замерају млађим генерацијама да су изгубиле родољубиво осећање и да су потпале под утицај запада, заборављајући на славну прошлост свог народа. Песник истиче своју љубав према отаџбини и спремност да се свесно жртвује за њу уколико то буде потребно.
Песма је испевана у дванаестерцу. У неким стиховима је заступљена паралелна рима, а у неким укрштена.
Милан Ракић
Српски песник и дипломата Милан Ракић (1876-1938) песничку вештину је учио на француским узорима, али их није подражавао, већ је остао националан и индивидуалан. Он пева православне и народне светиње: Јефимију, Симониду, напуштену цркву крај Пећи, Газиместан итд.
Савршенство његова израза је вештина савладана до краја, вештина у облику кад постаје присна и спонтана. Он се нарочито истиче као версификатор. Усавршио је једанаестерац употребом богатих, звучних и неслућених сликова, давши му широк беседнички тон, свечан и отмен, буран каткада, а миран и присан најчешће.
Његов језик је беспрекорно чист и крепак, реченица кристално јасна, стил без емфазе и блеска, умерен и лапидаран.
Са Шантићем, Ракић је најуспелије обновио нашу родољубиву поезију, на сасвим оригиналан начин, без позе и шовинизма. Његово је родољубље отмено и племенито, прожето дискретношћу и смеровима модерног мислиоца.
Ракић не пева ради лепоте као Дучић, већ ради мисли; он није поклоник ренесансе и Запада, већ бола и „насладе у патњи“. Он се служи симболима за исказивање својих дубоких мисли, као што се служи симболиком и у својим родољубивим песмама, али је његова филозофија живота израз наше расе, потпуно самоникла.
Његове мисаоне песме су јасне иако дубоке, једноставне и поред речитости, присне, топле и утешне иако прожете најснажнијим песимизмом. То су најбоље, најлепше песме у српској мисаоној лирици.
Извор: Википедија
ПРЕУЗЕТО СА ПОРТАЛА „РАСЕН“