Истог дана, 28 фебруара 2024. отворене су две изложбе у Београду једна у Музеју Вука и Доситеја поводом 75 година музеја и друга у Народној библиотеци о 85 година Политикиног забавника. Док је прва окупила двадесетак гостију у Музеју друга је испунила улазни хол Народне библитеке Србије. Прва је била изложба за стручну публику а друга масовног медија. На отварању изложбе биле су само похвале забавнику током 85 година излажења.
Исто је било у публикацији изданој поводом изложбе. Забавник је излазио и на латиници и на словеначком језику. Пошто сам и сам ка дете био ревносни читалац Политикиног забавника писаћу о утицају Политикиног забавника у Титовој Југославији. Забавник је излазио у Краљевини Југославији од 1939. до 1941. Обновљено је излажење 1952. Пошто је до тада стрип био забрањен, сматрам да је поновно излажење било с једне стране уступак власти Американцима који су помагали Југославију у то доба, а са друге домаћој јавности која је била незадовољна сивилом у коме је живела. Сам часопис био је с једне стране део продора америчке “меке моћи” (стрип и филм) у Југославију, а са друге стране покушај суптилније пропаганде тадашњег режима. Омладина која је читала забавник није била заинтересована за пионире и друге организације тадашњег режима. Али ни забавник није могао да објави ништа што није одговарало властима. Сутрадан, 29. фебруара 2024. у Културном дневнику на РТС гост је био Лордан Зафрановић. Пошто се разговор водио око његовог новог филма, изјавио је да није ништа знао за Јасеновац. По њему то је била политика Братства и Јединства. Ни Политикин забавник није писао о Јасеновцу и страдању Срба и осталих у НДХ. Писали су на пример о Првом и Другом српском устанку, о ускоцима и хајдуцима али нису писали о борби четника у Старој Србији против турске власти пре балканских ратова. Тада су се Албанци масовно досељавали на Косово и Метохију и у западну Македонију. Током тог периода власти су радиле на стварању нових нација. Упоредо са тим прогониле су свештенике Српске православне цркве. Није било ни говора о прегаоцима који су некада стрпљиво оснивали културне институције као што су биле гимназије и Матице српске. Нити о националним удружењима као што су били Соколи, Душан Силни, Привредник, Просвјета, Српска Зора, Коло Српских Сестра, Добротворне Задруге Српкиња, Друштво Кнегиње Љубице, Друштво Кнегиње Зорке, о Српским певачким друштвима …. . О удружењима која су била сувише значајна да се о њима не би писало као Соколи и Привредник, … писано је у стручним публикацијама за које се широке народне масе нису занимале, нити их читале. Далеко од очију далеко од срца.
О томе какве су биле последице таквога деловања масовних медија може се истаћи да је Српски народ неспреман дочекао ратове за разбијање Југославије. Од 1981. Српска књижевна задруга издавала је Историју Српског народа у више томова. Док је у делу о историји Срба Босне и Херцеговине дат детаљан приказ рада националних удружења какви су били Просвјета, Српски соколи, Побратими, …, у делу о Србима Далмацији дат је само политички део а деловању културно-привредних друштава као што су били Српска Зора, Српске привредне задруге, Српски соколи, … ништа. Политикин Забавник био је део масовних медија који су настојали да обликују свест читалаца од 7 до 107 година у Титовој Југославији. Може се речи да је становништво током тог времена живело као у подруму из Кустуричиног филма “Подземље”. Били су ограничени на медије под контролом партијске државе.
АУТОР: Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије