Једном приликом, случајно сам сазнао да данас постоји компанија именом „Вајсхаупт“. Ово ми је посебно било занимљиво, јер оснивач превратничког баварског реда илумината је био Адам Вајсхаупт (1748-1830), који је 1. маја 1776. године основао у Инголстату, у Баварској, организацију са циљем уништења свих држава, религија, приватног власништва, породица, брака, цивилног друштва, наука и свега осталог могућег те успоставе новог поретка у којем ће владати илуминати жељезном шаком целим светом у незамисливој диктатури. Нормално, ово последње није изричито наводио у својим списима, али се очито подразумевало, чак се често и спомињало са стране од самих илумината (како наводи Џон Робинсон 1798. године у „Proof of a Conspiracy“ („Докази завере“)), јер у новом поредку света, очито да би владали целим светом, док је Адам намеравао да буде његов владар. Очито да је то хтео, ово је признао чак и сам Тери Мелансом у својем значајном делу „Perfectibilists”[1] („Перфектабилисти“).
Тако да је стога занимљиво сазнати да постоји компанија која се дословно зове „Вајсхаупт“ и да производе чак горионике, јер сам симбол реда илумината је било Сунце те највише мистерије у илуминатима су биле обучене у религију ватре зороастријанизма те је чак Адам Вајсхаупт смислио да се илуминати у вишим мистеријама зову „ватрени ред“. Тако да је ватра била битан симбол илумината.
Међутим, да ли је уствари Вајсхаупт компанија повезана са тим Адамом из краја 18. века и илуминатима. За те податке је потребно проучити информације о самој компанији.
Када одемо на сам сајт наведене компаније, у подручје историје компаније сазнајемо следеће.
„Почетком 19. века Јозеф Антон Вајсхаупт је почео да производи мехове у Швендију. У „Биберачком окружном обавештајном билтену“ из 1842. године писало је да је производио „[…] све врсте мехова за коваче, потковаче и оружаре, уопште за све занатлије који раде са ватром, а ови мехови су, прије свега добро направљени и употребљиви […] Квалитет и употребљивост су увек загарантовани. Уосталом, Вајсхаупт мехови су сами по себи препорука и они ће се наставити добро продавати у наредним деценијама.
Откако је Макс Вајсхаупт 1932. године основао компанију, постоји само један смер, према напред. То се може захвалити и снажној породичној традицији. Ово традиционално подузеће данас у будућност воде Зигфрид и Томас Вајахаупт, с максималном захтевношћу, опсежним знањем и искуством те потпуном поузданошћу.“ („Weishaupt: A history of success“ (.„Вајсхаупт- историја о успеху“) https://www.weishaupt-america.com/organisation/history
Стога, име наведене компаније произлази усвари од презимена оснивача компаније тј. Макса Вајсхаупта, који је основао компанију 1932. године. Како наводе, производња распирујућих мехова Вајсхаупт породице води порекло од његовог претка из Швендија Јозефа Антона Вајсхаупта.
Било како било, потребно је сазнати нешто о самом оснивачу, Максу Вајсхаупту. На немачкој википедија страници о њему можемо сазнати следеће.
Рођен је 1908. године, а умро је 1982. године. „Макс Вајсхаупт је рођен 1908. као друго дете машинског инжењера Франца Јозефа Вајсхаупта и његове супруге Бабете Вајсхаупт-Хамер у горњошвапском подручју у Швендију. Оба његова два деда су такође били занатлије: Макс Вајсхаупт, чије име носи, правио је мехове за ковачнице и оргуље, и други, Карл Хамер, водио је сликарски посао у Швендију.
Након завршене основне школе 1922. године, тада као 14-годишњак је почео да се образује у очевој компанији, која је израђивала преносиве пољске ковачнице и ковачке пећи за радње у обради метала. Као резултат економске кризе, његов отац је 1931. морао да прогласи банкрот и одустане од мале фабрике. Макс Вајсхаупт је дуго био незапослен и основао је властиту компанију 1932. године (Max Weishaupt, Maschinenfabrik, Schwendi). У почетку, Вајсхаупт је такође производио ковачнице и мехове. Године 1937. положио је испит за звање механичког инжењера. Посао је цветао, а 1939. године Вајсхаупт је изградио своју прву радионицу у центру Швендија. 1. маја 1938., оженио се са Софи Кисл, кћерком фризера у Швендију. Од 2006. године центар за старије особе радничког самаританског савеза у Швендију се зове по Софи Вајсхаупт. Брак је резултирао са троје деце: Зигфрид Вајсхаупт (рођен 1939), Херберт Вајсхаупт (1941–1974) и Максимилијан Вајсхаупт (1949–2018).
Макс Вајсхаупт се придружио НСДАП-у 1932. године, годину дана прије доласка националсоцијалиста на власт. Током својег периода незапослености постао је политички радикалан. Према сопственим изјавама, у почетку је симпатисао комунисте, јер је подржавао рушење економског система. Након што је присуствовао окупљању НСДАП-а, постао је одушевљен социјал-револуционарним крилом партије. Као део Gleichschaltung, 24-годишњег Вајсхаупта је НСДАП у августу 1933. именовао у локални савет. Неко време је био надзорник нацистичког радија и филма у Швендију. Од 1935. Вајсхаупт је служио као локални председник Немачког радничког фронта, нацистичко уједињене организација радника и предузетника.
Током Другог светског рата , Макс Вајсхаупт је успео да избегне да буде уведен у Вермахт, јер је производио робу „важну за рат“. Након завршетка рата, 1945. године, накратко су га заробиле француске окупацијске снаге. Суд за денацификацију га је 1948. класификовао као „следбеника“, а окружни истражни комитет потврдио да је „допринео успостављању нацистичке тираније“. Вајсхаупт је у своју одбрану навео да је препознао штету коју ће националсоцијализам донети са собом“, али није био „довољно храбар да нешто подузме.“
осле рата, Вајсхаупт је почео да прави моторе. Пробој је дошао 1952. године са лиценцним уговором са швајцарском компанијом Јакоба Мајера. Од тада је Вајсхаупт правио горионике за грејање под називом “монарх“. Исте године Макс Вајсхаупт се пријавио за патент за горионик на уље, што је представљало основу за његову каснију производњу горионика. Године 1961. Вајсхаупт је произвео први плински горионик и 1962. године је дошло до пионирског уласка у посао са гасним горионицима. У то време у Швендију је било запослено око 400 људи. Партнерство је преименовано Макс Вајсхаупт ГмбХ .
Након његове смрти 1982. године, Макс Вајсхаупт је сахрањен на подручју швендијског гробља посебно направљеног за породицу Вајсхаупт. Искључиво управљање над Макс Вајсхаупт ГмбХ је преузео његов син, Зигфрид Вајсхаупт, који је управљао компанијом заједно са својим оцем од 1972. године. У то време, компанија је имала 1.900 запослених и забележила је приход од продаје од 220 милиона немачких марака.
Компанија Вајсхаупт и лично Макс Вајсхаупт, имали су велики утицај на развој заједнице Швендија. Он је дуги низ година служио у локалном савету, повремено и као заменик градоначелника. Вајсхаупт је промовисао оснивање средње школе у граду, која је отворена 1962. године. Она је постала важан центар за обуку будућих стручњака компаније. Од 25. годишњице 1987. године, носи назив „Макс-Вајсхаупт средња школа“. Улица до просторија предузећа такође је названа по патријарху компаније и зове се „улица Макса Вајсхаупта“.
Макс Вајсхаупт је придавао велики значај дизајну својих производа, због чега је сарађивао са школом за дизајн у Улму. Дизајнери Ханс Гугелот и Ханс Сукоп дизајнирали су, између осталог, горионике и контролне ормаре. Вајсхаупт је приватно куповао високо квалитетна уметничка дела, укључујући и Пабла Пикаса. Године 1979. сам је портретисан од популарног уметника Ендија Ворхола. Слика данас виси у Вајсхаупт форуму .“ (Извор: Max Weishaupt https://de.wikipedia.org/wiki/Max_Weishaupt)
Швенди, одакле је та породица, у горгњошвапсом округу Биберах, у Баден-Вуртенбург покрајини, налази се одмах поред Баварске, и Минхен и Инголстат су релативно близу, где су била главна попришта реда илумината крајем 18. века.
Засигурно, из података, истина je да су Максови преци производили распиријуће мехове, што један од ралога што његова компанија производи горионике.
Међутим, питање је да ли Макс води порекло од самог Адама Вајсхаупта, иако се наводи да је директно из Швендија.
По самој историји презимена Вајсхаупт овде: „Weishaupt History, Family Crest & Coats of Arms“ („Вајсхаупт, историја и породични грб“) https://www.houseofnames.com/weishaupt-family-crest , Вајсахупт презиме води порекло из Бадена. Сајт наводи следеће. „Презиме Вајсхаупт се први пут спомње у Бадену, где је било повезано с племенскм сукобима у том подручју. Заклињали су се на верност многим племићима и кнежевима ране историје, дајући свој утицај у борби за моћ и статус унутар регије. Разгранали су се на многе огранке, а њихова потпора је тражена од многих вођа у њиховој тежњи за моћи.“
Према томе и другим наведеним инфомрацијама, по свему судећи, породица Макса и његови директни преци немају порекло уопште од Адама Вајсхаупта, јер су Максови преци стално живели у подручју Бадена, одакле и води најстарији податак о Вајсахупт презимену.
С друге стране, Адам Вајсахаупт је рођен и живео је у Инголстату, a његов отац Георг Вајсхаупт (1717-1753)[2], такође професор права (као и касније Адам) је рођен у Брилону[3] у Вестфалији[4] те је докторирао у Вурцбургу (Баварска) 1743. године и преселио се у Инголстат 1746. године, где му се родио и син Адам 1748. године.
Један од синова Макса Вајсхаупта, тј. Максимилијан Вајсхаупт (1949-2018) је био колекционар уметнина.
„Колекција Максимилијана и Агате Вајсхаупт“ изложена је први пут у Музеју бетонске уметности (МКК) у Инголстату од 21. новембра 2004. до 2. јануара 2005. године. У јануару 2009. године брачни пар Вајсхаупт и МКК закључили су уговор према којем ће музеј имати неограничен приступ њиховој колекцији за своје будуће посебне и сталне поставке.“ (Извор: Sammlung Maximilian und Agathe Weishaupt („Колекција Максимилијана и Агате Вајсхаупт“) https://de.wikipedia.org/wiki/Sammlung_Maximilian_und_Agathe_Weishaupt )
Занимљиво је да су они баш Инголстат музеју уметности поклонили могућност да има неограничен приступ колекцији Максимилијана и Агате Вајсахупт (супруге). Као да им је посебно драг тај Инголстат па музеју тамо поклањају приступ својим уметнинама.
Можда зато јер Инголстат место њихових предака, тј. могуће да воде порекло од Адама Вајсахупта те да су се преци тога Максимилијана касније населили баш у подручје Бадена тј. Швенди. Међутим, не могу то утврдити. Могуће је. Међутим, њихови преци су највероватније директни потомци баденских Вајсхаупта и нису се вероватно селили у Инголстат те враћали опет у Швенди, а осим тога у Инголстату је могуће било више Вајсхаупт породица у 18. веку, а не само директно Адамова породица.
Оно што је сигурно јесте да Вајсхаупти изворно потичу из Бадена, а Георг Вајсхаупт је потомак вестфалских Вајсхаупта, а не директно Вајсхаупта староседиоца тј. баденских Вајсхаупта, док Максови преци су највероватније Вајсхаупти баденски староседиоци.
Иако, занимљицо, доста удаљено од Брилона, али такође у Вестфалији, на крајњем западу Немачке, у подручје Ајфела[5], како сам пронашао, постоји село где само живе Вајсхаупти.[6]
Овде треба посебно напоменути да се по свим овде наведеним подацима о презимену “Вајсхаупт“ у потпуности побијају теорије завере да је тобож породица Вајсхаупт жидовска. Очито стога да није, јер сви ови наведени Вајсхаупти су чисти Немци, а и нема никаквих података да су Вајсхаупти уопште некада били Жидови. Дословно, нигде нисам нашао да је презиме Вајсхаупт жидовско, или да има икакве везе са Жидовима. Очито стога, да је то чисто немачко презиме, а не жидовско. Ко год тврди другачије, није добро обавештен. Нема уосталом нигде спомена ниједног Жидова Вајсхаупта.
Међутим, да се вратим на причу о самом Адаму Вајсахаупту. Ко су његова деца и где су живела, и шта се може сазнати о њима те да ли се они могу повезати са Максовим прецима. Нормално, преко података са интернета се тешко може повезати тако далек размак у лози, а вероватно га и нема тј. веза са Маском Вајсхауптом који је основао компанију „Вајсхаупт“ за горионике.
Као што је познато Адам Вајсхаупт је умро у Готи 1830. године у 82. години живота. Познато је и где је сахрањен у Готи, међутим, његовог гробног споменика тамо више нема. Међутим, могу се пронаћи фотографије споменика.
Немачки глумац, теозоф и окултиста, из прве половице 20. века, Леополд Енгел (1858-1931), био је фасциниран редом илумината те је 1893. године поново основао наводно пропали ред илумината, под називом „Светски савез илумината“ у Дрездену (Извор о томе: „World League of Illuminati“ („Светски савез илумината“) https://www.encyclopedia.com/science/encyclopedias-almanacs-transcripts-and-maps/world-league-illuminati), те је створена окултна организација и у потпуности различита од историјских илумината. Потом је опширно истражио баварске илуминате и написао 1906. године књигу „Geschichte des Illuminaten-Orden“ („Историја реда илумината“), у којој је прилично необјективан, јер је очито имао велике симпатије према реду илумината.
Он је тако за потребе књиге и фотографисао гроб Адама Вајсхаупта, његове жене и њихове деце. Стога сам поставио доле наведене његове фотографије с почетка 20. века.
Гроб Адама Вајсхаупта (десно) и његове деце, на 70 година од његове смрти, 1902. године на гробљу у Готи
Гроб друге супруге Адама, Ане Марије Саусенхофер Вајсхаупт и две њихове кћерке Нанет и Шарлот, у Готи
Гроб сина, Вилхелма Вајсхаупта у Готи
На Вилхелмовом гробу Адам је исписао следеће:
Wilhelmus Weishaupt.
Bav. natus Ingolstadii die XXX Jan. MDCCLXXXIIII,
vixit multum aevo brevi,
terrae satur a contemplatione coeli,
ad coelum abiit die VI Jan. MDCCCII.
Illic postquam se lumine vero
implevit stellasque vagas miralus et astra
est a polis, vidit quanta sub nocte iaceret
nostra dies risitque sui ludibria trunci.
Превод са латинског језика: „Вилхелм Вајсхаупт, рођен у Инголстату 30. јануара 1784. године, искусио је кратак живот. Сит земље, отишао је од контемплирања неба на небо 6. јануара 1802. године.
Након што се испунио тамо правом светлошћу и дивио се лутајућим звездама и сазвежђима са висине неба, видео је у каквој ноћи наш дан (живота) лежи и насмејао са на сујету тела.“
Ови стихови, су више стојички, него хришћански и слични су Цицероновом делу „Сципионов сан“, по којем душа не одлази на небо ван космоса тј. у царство небеско, него на небо у смислу поднебесја или космоса[7] те лута сазвежђима и планетама. Овакав став, као и код Цицерона је овде и код Адама. Иначе, Адам иако је био атеиста, веровао је да душа наставља да живи после смрти тела[8]. Уосталом, ови стихови на гробу су за јавност, док је своје праве ставове он углавном гајио у тајности, као што сведоче његова заплењена писма.[9]
Фотографија гробног споменика Адама се може пронаћи на сајту „find grave” („пронађи гроб”) овде: https://www.findagrave.com/memorial/139399018/johann_adam-weishaupt .
Сам гроб Адама Вајсхаупта. На њему пише следеће:
Heic jacet
Weishaupt Vir Ingenio Animo Doctrina
Primarius Civium Libertatis
Vindex Acerrimus
Exsul Obiit Octogenarius.
Превод са латинског језика: „Овде лежи Вајсхаупт, човек генија, ума и учености. Први најватренији бранитељ грађанских слобода. Прогнаник, умро је са осамдесет година.“
Сви ови гробни споменици, према информација са горе наведеног сајта о гробовима, више не стоје тамо на гробљу. Међутим, на јутјуб-у један човек тврди да баш зна где се тачно налази гроб Адама, иако споменика више нема. Видети овде: „THE GRAVE OF ADAM WEISHAUPT. By Jens Geutebrück“ („Гроб Адама Вајсхаупта, Јенс Гејтенбрика“) https://www.youtube.com/watch?v=ouUwUfPu6x4 .
Што се тиче Адамових бракова, Адам се 1773. године оженио са Афром Саусенхофер те је с њом имао петоро кћери, које су умрле младе. Потом се 1783. годне након смрти своје прве супруге, оженио њеном сестром Аном Маријом Саусенхофер (1760-1846).
Међутим, браку са Аном Саусенхофер је претходио његов покушај убиства свога нерођеног сина Вилхелма. О томе пише и цитира писмо Адама, Августин Бариел (1741-1820), француски бивши Језуита[10] који је написао феноменално дело „Mémoires pour servir à l’histoire du Jacobinisme“ („Мемоари који приказују историју јакубинизма“[11]) (у четири књиге). У трећој књизи тог дела, која се назива „Правила реда илумината“, пише следеће и цитира наведено писмо Адама, како следи.
„Након такве шокантне осуде, природно, читалац ће очекивати од нас, да дамо несумњиве доказе за то.[12] Прво ћемо ставити пред читаоце писмо Вајсхаупта своме присталици Херцелу. То је треће писмо из друге књиге Оригиналних списа илумината у Баварској. (Einige Originalschriften des Illuminatenordens…).
„Сада“, каже Вајсхаупт Херцелу, „допусти да ти у највећој тајности откријем стање свога срца. То ми уништава мир, чини ме неспособним за све, готово сам очајан. Моја част је у опасности. На рубу сам губитка угледа који ми је давао тако велики ауторитет над нашим људима. Моја свастика је трудна са мном. Послао сам је у Атину (Минхен) ка Еурифону, да затражи дозволу за брак из Рима. Видиш колико је нужно да је добије и то без одлагања. Сваки тренутак је драгоцен. Међутим, ако не успе, шта да чиним? Како ћу вратити част особе која је жртва злочина, који је у потпуности мој? Већ смо покушали неколико пута да убијемо дете, она је прихватила све да покуша, али је Еурифон превише плашљив. Али ја једва могу видети друго решење. Да ли се могу уздати на тајност Целза (професор Бадер у Минхену). Он може бити од велике користи за мене. Обећао ми је своју помоћ пре три године. Спомени му то ако сматраш да треба. Види шта се може учинити. Требало би ми бити жао да Катон сазна било шта о томе, да не би рекао свим својим пријатељима. Кад би ме ти избавио из овог несретног стања, вратио би ми живот, част, одмор и власт (тј. над нашим народом). Ако не можеш, упозоравам те, ризиковаћу очајнички ударац, јер ја не могу, нити ћу допустити да изгубим част. Не знам каквим ђаволом“ … (Овде нас пристојност обавезује да ућутимо, али настављамо)[13] „До сада нико не зна ништа о томе, осим Еурифона и није прекасно покушати, јер је она тек у четвртом месецу трудноће, а најгоре од свега је да је то криминално дело и само по себи захтева највећи могући труд и најекстремнију (или најхрабрију) могућу одлуку. Буди добро и живи срећније од мене, и размисли о мери која ме може избавити из овог стања. Твој Спартак[14].“ (Бариел, стр. 401. и 402.[15])
Тако да је Адам покушавао са својом будућом женом да убије дете, међутим, није успео, док је она убрзо добила дозволу за брак (јер је углавном био забрањен брак са сестром бивше супруге) те су се венчали, а дете се родило живо и здраво, а коме су наденули име Вилхелм. Касније када је побегао у Готу 1790. године, а тајни списи илумината су објављени у Минхену још 1786. године, из Готе је Адам двадесет година писао књиге и писма у одбрану себе и илумината[16], а за случај покушаја убиства детета се притом правдао у својој апологији. Међутим, ништа не може да оправда покушај убиства свога детета, а камоли тек у четвртом месецу трудноће. Чак и данас абортус у тако поодмаклој доби је у потпуности забрањен. Ово писмо Вајсхаупта је касније постало главни разлог става о Адаму као о некој звери, јер у оно време убити дете је сматрано нешто пуно горе него данас, јер није уопште ни постојао легални абортус, а камоли тек у четвртом месецу трудноће.
Поред наведеног Вилхелма (1784-1802), кога је Адам умало убио са Аном, имао је још и следећу децу: Ернест (1789-1849), Едвард (1786-1864), Алфред (у. 1872), Карл (1787-1853), Шарлота (1790-1853) и Нанет (1792-1867).
Вилхелм је умро са 18 година 1802. и сахрањен је у Готи. О потомцима Адама, Тери Мелансон пише следеће у својој књизи „Перфектабилисти“: „Едвард, Ернест, Карл и Алфред су добили добро образовање у Саксе-Готи. Имали су високе позиције унутар власти и сва четворица су служила као официри у Баварској. Ернест Вајсхаупт[17], вероватно назван по очевом добротвору, великом војводи од Саксе-Готе, био је потпуковник и умро је у Минхену. Карл Вајсхаупт (р. 1789) је био генерал мајор, министар рата 1848. године, оплемењен[18], уживао је високи углед и умро је у Минхену 1853. године. Едвард Вајсхаупт је такође оплемењен и умро је као баварски генерал у Минхену 1864. године. Најмлађи, Алфред Вајсхаупт, студирао је минерологију и постао је управитељ горњобаварских послова соли у Берхтесгадену, примио је одликовање за заслуге државе Баварске и уведен је као витез у најистакнутији ред светога Михајла и светога Георгија. Алфред је такође оплемењен и умро је 1872. године.“ (Мелансон, стр. 447 и 448).
Значи, синови су се преселили из Готе у Баварску, тј. у Минхен. Како сазнајемо прихваћени су тамо раширених руку и примљени углавном у официрску службу те оплемењени. Иначе су војвода, те после краљ (Баварска је постала краљевина 1806. године) Баварске Максимилијан I (в.ел. 1799-1806, краљ 1806-1825) те његов син Лудвиг I (к. 1825-1848), гајили велике симпатије према Адаму Вајсхаупту. То је било зато што је у Готи, Адам јавно двадесет година писао књиге и писма у корист илумината, настојећи да оправда саме илуминате и своје поступке (нпр. покушај убиства сина) те је при крају живота чак тражио и пензију из Баварске (био је по свему судећи тада сиромашан), јер је његов главни непријатељ војвода-електор Баварске Карл Теодор (вл. 1777-1799) био већ одавно мртав, а у самом врху власти у Баварској, као министри су тада била два илумината Монже и Цвак (који је раније био чак ареопагит илумината тј. један од дванаесторице на врху). Било под утицајем Монжеа и Цвака или/и под утицајем дугогодишњег писменог правдања Адама, како сам навео, краљ Баварске Максимилијан те његов син Лудвиг I су изузетно ценили Адама (Лудвиг му се дивио). На крају је све уродило плодом и Адам је добио пензију из Баварске, иако је остао живети у Готи све до смрти 1830. године, те шта више, чак је примљен и у баварску академију наука у Минхену, по налогу крунског принца Лудвига I 1808. године.
Лудвиг I је чак по узору на илуминате називао Минхен Атином (кодно име илумината за Минхен) и судећи по бројним неокласичним грађевинама које је изградио у Минхену (нпр. „Хол славних“, „Валхала“[19] и др.), настојао је практички да претвори Минхен у Атину.[20]
У доба борбе Грка против Турака (1821-1829) за успоставу независности Грчке, као велики љубитељ Грчке, слао им је велику помоћ, а након независности 1832. године, његов син Отон, одлуком великих сила на Лондонској конференцији 1832. године је постао први краљ Грчке. Потом је Отон свргнут 1862. године, захтевом руског цара Александра I (1855-1881).
Лудвиг је иначе увелико подржавао либералне реформе илумината Монхеа, али га је свргао 1817. године „осуђујући га за антицрквену политику“[21]. Након револуције 1830. године, постао је све више конзервативан те је ишао ка укидању разних уведених реформи Монжеа. Међутим, 1848. године је био присиљен да абдицира у револуцији и преда трон своме сину Максимилијану II.
Било би стога добро навести неке појединости о наведеним илуминатима Монжеу и Цваку.
Гроф и барон Максимилијан Јозеф Монже (1759-1838), кодно име у илуминатима „Musaeus“, студирао је право, историју и дипломацију у Инголстату и Стразбургу. У дворском савету је од 1777. године, 1779 коморник, цензор књига у Минхену од 1780. године и члан Баварске академија наука 1784. године. 1785. је откривено његово чланство у илуминатима те је побегао на двор војводе Карла II фон Цвајбрикена (1746-1795). Карлов брат Максимилијан је наследио Карла Теодора након Теодорове смрти као војвода принц-електор Баварске, а касније краљ Баварске. Максимилијан је потом примио Монжеа у високу државну службу (значи, након смрти Теодора, непријатеља илумината[22]), 1795. постао је тајни саветник, а потом „премијер“ Баварске 1799. године те вањски секретар, министар унутрашњих послова и министар финанција. Мелансон пише за њега: „Између 1799. и 1817. године, његова политичка моћ је била готово апсолутна. У то време „сви манастири су секуларизовани, монашки редови су елиминисани и секуларни образовни систем је успостављен са општим захтевом за похађање од стране целокупне популације.“[23] Историчари су га назвали „творцем савремене Баварске.“ Монже је постао члан минхенске ложе St. Theodor vom guten Rat 1780. те представник манхајмске ложе Charles de l`union 1781. године. Инициран је у илуминате 1779. године, „illuminatus major” је 1782. године и супериор минхенске минервалске цркве све до 1784. године.“ (Мелансон, стр. 367)
Од доба Максимилијана, Монже је имао апсолутну моћ у Баварској, управљао је и вањским и унутрашњим пословима те уводио либералне реформе[24]. Неке од мера су добре, међутим, без обзира шта илуминати и могуће добро чинили кроз историју до данас, познат је њихов главни циљ ка коме теже, а то није ништа добро. Као што су нпр. Рокфелери у САД-у финанцирали феминистичке покрете, а у одређеном ослобађању жена има и добрих ствари, али је све чињено ради уништења породице и веће контроле државе над децом, тј. смањења утицаја родитеља над децом. Тако да се не треба замајавати неком тобожњом племенитошћу илумината, као што чине одређени масони данас, јер већина дела која су чињена од њих ка уништаењу традиционалних елемената друштва (макар неки елементи били и лоши), чињена су ка лошем циљу.
И на крају историје када се људи једном пробуде као робови, тотално и назмисливо поробљени душом и телом у новом поретку света, илуминати ће настојати да се народи пробуде са осмехом на лицу у том поретку.
Настављам даље о Монжеу.
Што се даље тиче Монжеа, гајио је разумљиво велике симпатије према Наполеону Бонапарти[25] (ц. 1804-1814,1815) те у доба његових освајања, склопио је савез с њим те је краљевина Баварска ратовала на страни Наполеона чак и у Русији 1812. године, где су потом тотално поражени.[26] Након тога 1813. године је раскинуо савезништво и приклонио се алијанси на челу са руским царем Александром I (вл. 1801-1825). 1817. године на захтев крунског принца Баварске Лудвига поднео је потом оставку на све службене позиције. Није присутвовао на Бечком конгресу, на захтев Лудвига, након пораза Наполеона 1815. године, на којој је главну реч имао руски цар Александар I Ослободитељ, који је уствари уништио Наполеона једном за свагда. Могуће да су Руси презирали Монжеа те је био захтев да он потом лично не присуствује конгресу.
Франц Хавер Карл Волфганг Цвак цу Холцхаузен (1756-1843), кодно име у илуминатима Дај, Филип Строци и Катон, био је Вајсхауптом најближи присталица и један од првих илумината, иако није био један од првобитне петорице (тј. илуминате су основали Адам и четири судента 1. маја 1776. године). 1777. године је постао службеник у канцеларији за вањске послове у Минхену, у дворском савету 1778. године, порезни инспектор 1782. године. Такође је био у савету за цензуру књига 1785. године. 1786. године, када су откривени документи илумината у његовој резиденцији у Ландсхуту, побегао је у Аугзбург и добио заштиту на двору војводе Фридриха III фон Салм Кирбург (1745-1794). 1788. године је постао тајни саветник и овлаштени представник у царској дворској комори у Вецлару. Потом се вратио на двор електора Баварске на захтев илумината Монжеа и 1806. године постао министар те је на челу провинцијске власти палатината Рајне 1816/17. 1778. године је неформално инициран у слободну масонерију и постао члан минхенске ложе St. Theodor vom guten Rat, a 1781. године je њихов секретар виших степена и чувар печата. У мају 1776. године је инициран у илуминате и постао један од ареопагита (дванаесторица на врху испод Вајсхаупта) 1778. године, а 1782. године примио је чин епопта те је био главни дописник реда за Рајну и Мајну. Мелансон пише: „1777. године након што се упознао (Вајсхаупт) са Цваковом мржњом ка краљевима те његовом дивљењу самоубиству као „племенитом излазу“, Вајсхаупт му је наденуо име Филипо Строци (1488-1538), тј. име фирентинског завереника током буне 1527. године, који је починио самоубиство, преферирајући то него да га ухвате живог.“ (Мелансон, стр. 457).
Касније су бројни комунистички и други завереници кроз историју чинили самоубиство након хапшења, у тамници, по узору на илуминатски став „patet exitus“.
Бариел у својим књигама често спомиње Цвака те цитира његова писма и карактерише га као неку нестабилну будалетину, што је он практички и био. Цвак је доста лоше описан и од самих илумината у њиховим анализама. Можемо такође прочитати у наведеном писму Адама да он нема поверења чак ни Цваку да открије тајну око детета да не би потом свима разгласио, јер није уопште имао поверења у њега. 1786. године када је полиција претражила његову резиденцију у Ландсхуту, пронашла је неколико књига и преко двесто писама илумината, што је све потом објављено у Минхену за јавност у једној књизи.[27] О њему би се могло још доста писати о неким појединостима, али није место у овом чланку и није од неке важности.
Само по овој наведеној двојици илумината видимо да без обзира на лов и напад на илуминате 1780-их и 90-их година, свеједно су се разни илуминати вратили на своје позиције у Баварску након смрти непријатеља илумината војводе Баварске Карла Теодора. Тако да, о каквом уништењу илумината можемо уопште причати. Међутим, историчари данас тврде да су илуминати престали постојати, што се данас сматра негде око 1817. године. У Немачкој историографији данас су илуминати приказани као неки невино страдали хуманистички ред, који нормално данас уопште не постоји.
У Инголстату данас постоји музеј илумината, а приказани су нормално, као да не уопште не постоје данас те да су неправедно оклеветани у својем време те су јадни страдали од злоћкастог Карла Теодора бабароге. Чак постоји и редовна представа у Инголстату која приказује причу о илуминатима. Док је у Готи очувана кућа Адама, а Матијас Хеј[28] , политичар СПД-а, на челу СПД-а у Тирингији, велики је поштовалац Адама Вајсхаупта, који се по њему неправедно „напатио“ у прогонству[29], а илуминати су били обична хуманистичка и образовна организација. Он редовно води туристе у обилазак занимљивости илумината у Готи[30], под називом „Tempel, Sphinx und Illuminaten“ („Храм, сфинга и илуминати“).
Међутим, враћам се на саму причу о доласку синова Адама у Баварску.
Што се тиче околности доласка Адамових синова у Минхен, син Адама Карл Вајсхаупт пише у свом писму неком Бутигеру (што у целости цитира Леополд Енгел у својој књизи) следеће.
„Наш најстарији брат је умро, на највећу жалост родитеља, јануара 1802. године, када је био у Готи, а тада је био добио посао у Баварској. Тадашњи електор Максимилијан на захтев пуковника фон Зека, допустио је тада мојем брату и мени да се образујемо у Алтдорфу, а 1804. изборник нас је примио у војску као официре. Уследио је млађи брат који је отишао у војску 1807. године, након чега је краљ пустио и мојем најмлађем брату да студира у Ерлангену и Фрајбургу, а затим га је запослио у солани и рударској индустрији. Дакле, по милости краља[31], нас четворица браће часно смо запослени у Баварској, делом у војсци, а делом у државној служби.
Моја мајка и две сестре тренутно још живе у Готи, али планирају да се врате у Баварску следећег пролећа.[32]“
Примљени су значи од Максимилијана и Лудвига раширених руку (а у доба Максимилијана II (1848-1864), Карло је био чак и министар рата у Баварској). Чак су добили и племићке титуле.
У другом писму Карл Бутигеру Карло пише следеће. „Овај Херцел[33] је тада умро и није познато шта је било са списима. Такође се прича да је имао списак свих илумината, који је бројао преко 2.400 људи. Када сам био у Штокхолму у војној мисији у зиму 1828-29, стари гроф де ла Гарди, с којим сам се срео код престолонаследника, а који је изгледа добро познавао мог оца, рекао ми је да је тамо била прилично велика преписка у Шведској, и мислим да нисам погрешио што ми је тада рекао да је предак (der Vorfahr) садашњег краља такође илуминат и да је видео списе у његовом поседу. Имам част да вам ово споменем само зато што би вам могло бити интересантно да знате.“
Тако да се по томе чини да је КарлоXIII (вл. 1809-1818) краљ Шведске био такође илуминат.
Што се тиче готских потомака Адама, тј. од његових кћери у Готи, оне се нису никад вратиле у Баварску, иако Карл пише да ће то учинити, него су се тамо удале и остале тамо до смрти.[34] Потомци са женске стране (у Готи) су сачували шоље са силуетама Адама, Ане и његових синова, што је све преузео (за своју колекцију и архив илумината у Дрездену) те усликао Леополд Енгел почетком 20. века.
Силуете Адама и Ане на шољама
Што се тиче потомака од синова, не могу се више наћи скоро никакви подаци.
На сајту findgrave можемо сазнати да је Карл сахрањен на „старом јужном гробљу“ (Alter Südlicher Friedhof) у Минхену https://www.findagrave.com/memorial/139399401/carl_romanus-weishaupt и тобож није имао деце. Док се на истом сајту наводи да је Едвард Вајсхаупт умро и сахрањен у Герменсхајму (град у Рајнланду, доста далеко од Минхена) https://www.findagrave.com/memorial/139399546/franz_eduard_von_weishaupt , што не може бити истина, јер Тери Мелансон, као и други историчари наводе да је умро у Минхену, стога је тамо и сахрањен. И он тобож није имао деце. Сва браћа су иначе помрла у Минхену те би требали бити тамо и сахрањени. Међутим, по свим информација које могу да нађем, углавном нису имали деце, што је тешко за поверовати. На сајту geni се може сазнати име супруге Ернеста Вајсхаупта https://www.geni.com/people/Ernst-Weishaupt/6000000004097614730 која се звала Марија Ана Кресценциа Вајсхаупт (1793-1860) https://www.geni.com/people/Maria-Anna-Weishaupt/6000000004097614723 (умрла у Минхену), а она је имала двоје деце и то из првог брака са неким Георгом Лаутнером, а није имала деце са Ернестом те тако испада да Ернест уопште није имао деце. На истом сајту постоје и подаци за Карла, који такође није имао деце по томе сајту https://www.geni.com/people/Karl-Weishaupt/6000000010917867114 .
За Алфреда се може пронаћи да се оженио са неком Ернестином Најнер те да су ипак имали кћер Матилду Вајсхаупт (р. 1831) https://www.familysearch.org/en/tree/person/details/GGTW-N1F .
Тако да је то једини податак о потомству од синова Адама Вајсхаупта који се може пронаћи (тј. Матилда).
Значи, једино што се може пронаћи о потомцима синова Адама Вајсхаупт јесте Матилда Вајсхаупт и ништа више.
Тако да се даље не може утврдити наставак лозе[35] од синова, а вероватно је временом и та лоза изумрла.
Вајсхаупт презиме је иначе доста раширено у Немачкој.
Ово су примери неких познатих Вајсхаупта кроз историју у Немачкој: Weishaupt https://de.wikipedia.org/wiki/Weishaupt . Од њих су једино Виктор Вајсхаупт https://de.wikipedia.org/wiki/Viktor_Wei%C3%9Fhaupt и Саксиа Вајсхаупт https://de.wikipedia.org/wiki/Saskia_Weishaupt изворни баварски Вајсхаупти.
Као што сам раније навео Вајсхаупта има има доста у Ајфелу у Вестфалији.
Наводно на свету данас има 5.883 људи са тим презименом: https://forebears.io/surnames/weishaupt
Тако да је на крају тешко пронаћи саму лозу Адама Вајсхаупта до данас, а вероватно је и изумрла.
Било како било, Адамова лоза нема везе са наведеном лозом Макса Вајсхаупта из почетка овог чланка.
Међутим, без обзира на изумирање лозе Адама Вајсхаупта, он је постао духовни отац чије духовно потомство сеже до данас, а то су: комунизам, тиранија, атеизам, антихришћанство, глобална држава, глобализам, абортус, новодобство и много друго (углавном све лоше).
Тако да он без обзира имао или не физичких потомака лозе до данас, он је постао прави Адам, како му је и име, тј. прародитељ свих глобалистички повезних појава до данас.
Литература:
- Тери Мелансон, Perfectibilists: The 18th Century Bavarian Order of the Illuminati,
- Леополд Енгел, Geschichte des Illuminaten-Orden,
- Августин Бариел, 3. књига Мемоара, тј. Code of Illuminati,
- Ричард Еванс, The Pursuit of Power: Europe 1815-1914.,
- Разне друге књиге,
- Разни чланци.
ИЗВОР: Ж., 07.01.2025. године, https://independent.academia.edu/%C5%BDx
– Сваким цитирањем овог чланка потребно је навести извор. Бројне информације у чланку сам тешко прибавио те је такорећи право криминално дело красти чланак.
[1] https://www.amazon.com/Perfectibilists-Century-Bavarian-Order-Illuminati/dp/0977795381
[2] Мајка је Ана Икстат.
[3] Брилон https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D1%80%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D0%BD
[4] Данас Северна Рајна-Весфалија https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B5%D0%B2%D0%B5%D1%80%D0%BD%D0%B0_%D0%A0%D0%B0%D1%98%D0%BD%D0%B0-%D0%92%D0%B5%D1%81%D1%82%D1%84%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D1%98%D0%B0
[5] Ајфел https://en.wikipedia.org/wiki/Eifel
[6] Спомен сам пронашао у коментару једне особе која живи тако, на доста лош чланак на немачком о историји илумината те стога не постављам линк на чланак и коментар.
[7] Тамо и ужива у музици небеских тела. Став о савршенству космоса, тј. надземаљског подручја и његовоj нераспадљивости је присутно још код Питагоре (5.в. ПНЕ). Тамо тобож душа ужива у савршеној музици кретања небеских тела.
[8] По свему судећи, иако је познато да су илуминати у оно време по гробовима исписивали „смрт је само вечан сан“. Тврдњу да је Адам веровао у постојање душе, наводи Моника Нојгенауер Волк, а цитира је Тери Мелансон у „Перфектабилисти“. Постоји наиме и једно писмо Адама, које то доказује.
[9] Хоћу да кажем да његов став изражен на споменику гроба сина Вилхелма, не мора нужно да изражава Адамов лични став шта бива са човеком након смрти, иако мени није проблем да прихватим да је Адам иако атеиста ипак веровао у наставак постојања душе након смрти тела и њено потом лутање по космосу.
[10] Он је бивши, зашто што је папа Климент XIV укинуо ред Језуита 1773. године булом „Dominus ac Redemptor“ („Господ и Искупитељ“). Иначе не би ни био бивши. Иначе, није уопште истина да је Адам Вајсхаупт био члан реда Језуита. Он је делом и основао ред илумината 1776. године (по узору на ред Језуита), да би уништио језуитски утицај на универзитету Инголстат, с којима је био у сталним сукобима као професор канонског права. Уствари, нико није више мрзио Језуите од њега. О томе би се могло пуно писати, али то није место у овом чланку. Може се само навести следеће. Језуити су били такорећи типични монашки католички образовни ред, једино што их је посебно разликовало јесте инфилтрација у владе широм Европе, у католичком интересу. Зато су и укинути 1773. године, али су свеједно исти људи Језуити, али бивши, задржали места на својим катедрама на Инголстат универзитету, а универзитетом још од његова оснивања су управљали Језуити, практички и целом Баварском у оно време (у смислу духовног утицаја или „мека сила“). Они су од Баварске (која је у оно време једна од малобројних католичких држава тзв. Светог римског царства немачког народа, у чијим су саставу били) у 17. и 18. веку направили гетоизирану брану ширења протестантских и либералних идеја са запада, што је нормално било противно жељи Адама. Тако да су Језуити били први у војним редовима против ширења било какве некатоличке и неконзервативне (за оно време) идеје у Баварску. Иначе су Језуити представљали главне непријатеље илумината, због чега су ови ширили свуда параноју о Језуитима, бојећи се њихове инфилтрације. Тек су касније разни теоретичари завере измислили лажи да је Адам Вајсхаупт био Језуита те да су илуминати уствари део језуитског реда, што је тотална неистина, шта више, то је анти-истина, јер је истина дословно у потпуности супротна од таквих тврдњи. Пије VIII 1814. је обнови ред Језуита булом „Sollicitudo omnium ecclesiarum“ („Помирење целе цркве“), тако да Језуити постоје и данас. Међутим, данас су они далеко од тога да су конзервативни и папска војска против страних идеја, какви су били у доба илумината. Они су постали ултра либералан и најлиберланији те ултралевичарски католички монашки ред те као да су сами инфилтрирали од стране илуминати кроз историју. О томе је нашироко писао Малахи Мартин (1921-1999), бивши амерички Језуита у својем делу „The Jesuits: The Society of Jesus and the Betrayal of the Roman Catholic Church“ („Језути-Исусово друштво и издаја римокатоличке цркве“). Залажу се данас за „теологију ослобођења“ и саме идеје другог ватиканског концила вероватно воде порекло од Језуита. Чак се залажу и за комунизам, педерске бракове, теорију еволуције, молитве са припадницима свих религија, трансхуманизам (можемо рећи), есхатологију језуите ултрасекташа Тејера де Шардена (1881-1955) и разне друге ултралибералне идеје.
[11] Изузетно значајно дело, иако је помало превише параноично. Нормално сам Бариел и то његово дело су увелико критиковани од стране слободне масонерије, који су га тобож побили у својим апологијама масонерије, као и тобож Џон Робинсона (аутора „Доказа завере…“). Лично сам прочитао масонску апологију на Бариела и Робинсона и морам признати да масони њих нису дословно ништа побили, једино што Бариел иде помало превише у параноју, а и не пише ништа о значају Жидова у француској револуцији крајем 18. века и шире, као и Робинсон. Католички историчар Мајкл Џонс у својем делу „Жидовски револуционарни дух“ пише у смилу да су бројне особе наводили Бариелу инфомрације о жидовској умешаности у револуцију, али он то ништа није хтео да верује. Да су они још нападали и Жидове у својим делима, постали би тек лака мета за масоне, јер би их само прогласили анти-семитима и то би било сасвим довољно да их такорећи шутну на периферију историје, као неке лажове и ментално поремећене мрзитеље. Иако је било и таквих проглашавања. Тако је направљено са Нестом Вебстер, која се нажалост пред крај свога живота придружила британској фашистичкој партији. Ова двојица су у почетку иначе клеветана баш од људи за које данас знамо да су били илуминати (нпр. Карл Бутигер (1760-1835), према попису историчара Хермана Шутлера, који је саставио попис чланова илумината). Један је од њих је чак лажно тврдио да је Робинсон био ментално поремећен те је цело време мислио да је од стакла те да је морао пазити при кретању, да не би пао и разбио се на комаде.
[12] Прије цитата писма, Бариел оштро осуђује Вајсхаупта.
[13] Овде Бариел није навео цео цитат, јер га сматра неприличним.
[14] Кодно име Адама Вајсхаупта у илуминатима.
[15] Издање из 1798. године на енглеском.
[16] Из његових првих извора, тј. заплењених писама и књига, сазнајемо каква је он био особа те његове ставове. Тако сазнајено нпр. да је он био права змија, гордељивац до крајњих граница, огромни лицемер, огромни манипулатор и лажов. Тако да све што је он за јавност писао када је побегао у Готу је управо то, само за јавност, док је праве ставове о свему тајио, јер је он био изузетни лицемер и манипулатор. Међутим, сви масони и историчари верују овом другом Адаму који се правдао, а не оном првом који је разоткривен и сплеткарио у тајности.
[17] Члан илумината. Зато га је и склонио у Готу из Баварске, јер је и сам члан.
[18] Тј. проглашен је племићем.
[19] Идентична грађевина грчком античком храму. Овде је вероватно прије била и биста Адама Вајсхаупта, која се данас налази у музеју у Нирнбергу (исто Баварска).
[20] 1830. године је постао увелико конзервативан и настојао да укине либералне реофрме илумината.
[21] Louis I („Лудвиг I“) https://www.britannica.com/biography/Louis-I-king-of-Bavaria
[22] Толико о уништењу илумината у Баварској.
[23] Нормално само у Баварској. Разни манастири су потом обновљени 1830-их година.
[24] Овде би било добро напоменути да је он преместио Инголстат универзитет у Ландсхут да би га отклонио од клерикалног утицаја. Потом је касније универзитет премештен у Минхен и назван „Лудвиг Максимилијан универзитет“, који постоји и данас. Тако да је Вајсхауптов универзитет данас уствари у Минхену. Унутрашњост и уређење зграде показују утицај краља Лудвига.
[25] Због његових либералних реформи. Међутим, како спомиње Леополд Енгел тајне организације Црно братство и Tugendbund су се борили против Наполеона за слободу Немачке. У њима је био одређени број илумината.
[26] Монжела, Максимильян-Иосиф – Энциклопедический словарь Брокгауза и Ефрона – https://ru.wikisource.org/wiki/%D0%AD%D0%A1%D0%91%D0%95/%D0%9C%D0%BE%D0%BD%D0%B6%D0%B5%D0%BB%D0%B0,_%D0%9C%D0%B0%D0%BA%D1%81%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D0%BB%D1%8C%D1%8F%D0%BD-%D0%98%D0%BE%D1%81%D0%B8%D1%84
[27] Друга књига је објављена при заплени докумената илумината из дворца Сандердорф од илумината барона Баса 1787. године.
[28] https://de.wikipedia.org/wiki/Matthias_Hey
[29] Правдао се писмено цело време и многе је уверио. Готово цело време је живео од прихода од илумината војводе Ернеста II од Саксе Готе тамо, добио је кућу од њега и било му је финанцијски добро све до пред крај свога живота. Тада га је финанцирао илуминат Далберг, католички надбискуп Минхена и примас целе Немачке те други. Потом је живео од пензије из Баварске. Повремено је добијао писма која су га критиковала као оснивача илумината. Прије краја живота је улагао паре у градњу католичке цркве у Готи, јер Саксе-Гота немачка држава је била протестантска и није било католичке цркве у Готи. Ово показује да се помирио са католичком црквом пред смрт (како тумаче на сајту catholic advent) или је то био само шов (лаж) за јавност. Вероватно је оно прво, јер су бројни безбожници пред крај живота постали побожни, а тако могуће и Вајсхаупт.
[30] „Auf den Spuren der Illuminaten durch den Park” („Корацима илумината кроз парк”) https://gotha-aktuell.info/2023/06/29/auf-den-spuren-der-illuminaten-durch-den-park-3/
[31] Максимилијан је од 1806. године краљ Баварске, уместо ранијег „војвода принц електор Баварске“.
[32] То никада нису ни направиле, него су и умрле у Готи.
[33] Он се спомиње у цитираном писму Адама Вајсхаупта у овом чланку.
[34] Што се тиче женске стране лозе тј. од Шарлот и Нанет, може се утврдити следеће. Нанет је била удана за неког холанђанина Јан Конрнелис ван „Duijn“ (Jan Cornelis Van Duijn) https://www.familysearch.org/en/tree/person/details/LY9X-CNQ, њена деца нису позната, док је Шарлота по свему судећи била удана за неког Франц Хајнрих Зола, што можемо сазнати из саме фотографије гроба у овом чланку горе. Даље информације о потомству у оба случаја нису доступне.
[35] Једино да се оде на наведено гробље у Минхен и тамо тражи гроб Карла и других Вајсхаупта па би се нешто могло открити. Или да се прегледавају неке старе евиденције и друго. Што се тиче женске лозе, као што је познато са женском лозом и престаје лоза, јер презиме онда умире, јер оне или њихова деца преузимају презиме свога мужа/оца, тако да лоза практички завршава са женском линијом. О женском делу лозе, видети фусноту 33.