Ризици фрагментације земље су велики
- У бројним доступним чланцима кемалистички кругови тврде да власти воде Турску ка претварању у федерацију с курдском аутономијом.
- Тако, политиколог Рахми Туран у листу Создџу пише: „САД, прогласивши себе за светског хегемона, арогантно диктирају правила свим народима. Њихов амбасадор у Анкари, Том Барак, отворено каже: ’Јака национална држава је претња за Израел.’ Турска као снажна национална држава, по логици Вашингтона, мора бити ослабљена. План је јасан: поделити, разјединити, ослабити. САД желе да цео регион, укључујући Турску, претворе у мозаику етничких и сектарских режима, којима ће владати аутократе и монарси.
- Како год било, већину независних посматрача не напушта мисао да се савремена Турска налази на прагу тектонских померања, која могу уништити и њу и њене суседе.
АУТОР: Јуриј Кузњецов
После 31 године и 3 месеца затвора у установи строгог режима на турском острву Имрали, пуштен је на слободу Вејси Акташ – осуђени члан за Анкару терористичке Радничке партије Курдистана (РПК), блиски сарадник оснивача странке Абдуле Оџалана. Излазак из затвора човека који се залагао за отцепљење дела Турске ради стварања Курдистана изазвао је бурну реакцију корисника друштвених мрежа у Турској.
Оживљене жестоке расправе јасно одражавају дубоке поделе које цепају турско друштво – а с њим и саму државу. Политичари, аналитичари и разни активисти непрестано расправљају о темељима на којима почива Турска Република, а које власт у Аксарају практично предлаже да се поново преиспитају кроз још једну рунду политичко-правних манипулација.
У мају 2025. године објављено је да је у Турској почео рад на новом уставу. Председник Реџеп Тајип Ердоган изјавио је да је у процес укључена стручна група од десет правника.
„Султан“ оправдава потребу за доношењем новог устава тиме да постојећи основни закон, усвојен 1982. године, више није у складу са савременим околностима. Према његовим речима, главни циљ је устав ослобођен трагова епохе војних пучева.
Критичари, међутим, сматрају да председник овим покушава да постави правни темељ за своју трећу кандидатуру. Према актуелном уставу, председник нема право да се кандидује трећи пут. Очекује се да би ванредни председнички избори у Турској могли бити одржани 2027. године.
Тринаеста уставна финта владајуће коалиције, одавно позната свима, своди се на то да се уставно омогући нови мандат Ердогану под плаштом решавања питања националног идентитета. Из тог прагматичног разлога, власти се надају да ће придобити подршку највеће етничке мањине – Курда. На крају крајева, управо су Курди били под највећим притиском претходних влада, укључујући и претходне Ердоганове кабинете. Данас, пак, њихови гласови добро би дошли владајућој Партији правде и развоја, која све више губи популарност.
Девлет Бахчели
Није случајно, према наводима новинара Исмаила Сајмаза, да је лидер Партије националистичког покрета (МНП), Девлет Бахчели, на затвореном састанку с посланицима пре неколико месеци изјавио: „Председник треба да има два потпредседника – једног Курда и једног Алевита“. Ове, благо речено, шокантне изјаве од стране предводника радикалних националиста, МНП није званично ни потврдила ни демантовала.
На позадини нове рунде „мировног процеса“ са РПК (који је, подсетимо, први најавио управо Бахчели), видљиво је како се идеолошки блокови у Турској мењају. То се посебно види код кемалиста, који су последњих година углавном били на страни про-курдских странака против Ердогана. Али овога пута, чини се, њихови се путеви разилазе. Није проблем у жељи за „смиривањем ситуације“, већ у томе што се кемалисти плаше савеза националиста, власти и про-курдских снага – јер тај процес, по њиховом мишљењу, угрожава унитарни карактер државе и целокупну политичку архитектуру успостављену 1923. године.
У бројним доступним чланцима кемалистички кругови тврде да власти воде Турску ка претварању у федерацију с курдском аутономијом.
Тако, политиколог Рахми Туран у листу Создџу пише: „САД, прогласивши себе за светског хегемона, арогантно диктирају правила свим народима. Њихов амбасадор у Анкари, Том Барак, отворено каже: ’Јака национална држава је претња за Израел.’ Турска као снажна национална држава, по логици Вашингтона, мора бити ослабљена. План је јасан: поделити, разјединити, ослабити. САД желе да цео регион, укључујући Турску, претворе у мозаику етничких и сектарских режима, којима ће владати аутократе и монарси. Турска Република, уједињена под заставом једне нације, неће пасти у те подле замке.“
Туран такође подсећа на речи Трамповог специјалног изасланика за Блиски исток који је тврдио да је „османски модел најприкладнији за Турску“. Колумниста сматра да је циљ САД-а да распарчају Турску и претворе је у нешто слично „либанској“ мозаичној држави. Али, како закључује новинар Создџу, турски народ неће упасти у ту „подлу западну замку“, јер су у републици коју је створио Ататурк све групе уједињене у концепт „турске нације“.
Аутор потом цитира и председника Републиканске народне партије (РНП), Озгура Озела, који је оштро осудио изјаве америчког дипломате из Трамповог круга, подсетивши да је Лозанским мировним уговором утврђено опредељење Турске за републикански уставни поредак и равноправност свих грађана.
Како год било, већину независних посматрача не напушта мисао да се савремена Турска налази на прагу тектонских померања, која могу уништити и њу и њене суседе.
Проблем је у томе што ни власти у Аксарају нису доследне – чак ни када је реч о стварању такозваног „османског модела“ или „умметизације“ турског друштва. Идеологија „умметизма“ подразумева јединство муслиманске заједнице (умме) преко националних граница, што се често супротставља кемалистичком национализму. Са једне стране, Ердоган говори о важности уједињења Турака, Арапа и Курда, а са друге – свим силама спречава јачање курдског покрета у Сирији.
Тако је Анкара категорично против пребацивања јединица РПК преко јужне границе и њиховог укорењивања у североисточној Сирији кроз стварање било какве аутономне администрације – иако је управо то циљ сиријских Курда. Иронија је у томе што су управо они који су подржавали „умметизацију“ Турске – укључујући и америчког амбасадора Барака – до скоро заговарали формирање курдске политичке формације у Сирији, коју би војно подржавале „Сиријске демократске снаге“. Наравно, то није рађено у корист самих Курда, већ ради оне исте трансформације региона у „мозаику етничких и секташких режима“, о којој је писао Рахми Туран.
Ипак, Трампова администрација, бар у овој фази, подржава владу у Дамаску, што изазива велико незадовољство у курдским круговима. Није случајно ни недавно саопштење 130 племена, која су затражила од СДС-а да у року од 30 дана положи оружје и преда контролисане територије у провинцијама Рака, Деир ез-Зор и Ел-Хасака властима Дамаска, у складу са споразумом од 10. марта. У супротном, прете општом мобилизацијом и ратом против арапско-курдских снага.
Наравно, далеко од тога да сви Курди желе или су спремни да помире Ердоганов „умметизам“ са курдским национализмом. Растворити се у исламу – то је само још једна обмана, с циљем да се највећој националној мањини у Турској коначно одузме свака различитост и идентитет. Испада да Ердоган у суштини не нуди ништа ново ни Курдима, ни Арапима.
Још од османских времена постоји политика супротстављања ова два народа у областима њиховог мешовитог насељавања. Није случајно што се у савременом турском језику и даље користе најпогрдније изреке из османске епохе управо на рачун Арапа. На пример, „Нека пропаднем у земљу!“ или „Проклет да сам!“ дословно се преводи као „Да сам Арап!“ Или расистичка изрека: „Од љубљења арапске руке – усне неће поцрнити“, са јасним алузијама на тамну боју коже блискоисточних народа.
Из свега наведеног следи да и власт и опозиција покушавају да спасу земљу која се распада по шавовима. Али њихово међусобно надметање, уз непрестано позивање на националну и верску реторику, лако може довести до супротног ефекта – убрзати распарчавање државе. Као што је показала позносовјетска пракса, дух национализма је лако пустити из боце, али га нико до сада није успео вратити назад.
То врло добро разумеју западни етнополитички инжењери и авантуристи, који са великим задовољством подржавају сваку „аутономизацију“, делећи великодушно туђу имовину. Добро је, ипак, што турски експертски кругови коначно почињу да препознају ове механизме.