Соколи су истакли свој став о значају националне културе. Истакли су : „Соколство сматра националну свест за битан увет свестранога и здравога развоја нашега народа. Соколство има сузбијати анационалне појаве, учвршћивати националну мисао и дизати националну свест.” (1) За соколе нација се манифестовала у култури. Зато су за њих све културе биле националне. Истицали су : „Соколски национализам мора бити стваралачки, а не зоолошки.” (2)
Као национална организација соколи су сматрали да им дужност налаже, да прате цео живот народа и све што се догађало у Југославији. То је пратио Савезни народно-обрамбени одсек. Путем својих повереника посвећивао је највише пажње приликама на државним границама и пратио рад и напредак соколских пограничних јединица. Радили су да соколска друштва буду сабиралиште народносвесних чланова народа. Подупирали су погранична соколска друштва. Пошто су скоро сва гранична друштва била сиромашна и често без икаквих средстава. Чланство је било сиромашно. Одсек им је прво слао соколске књиге. Упркос скромних средстава којима је располагао Савезни народно-обрамбени одсек основали су 70 соколских књижница у пограничним друштвима. Сем тога пратили су и кретање исељеника у иностранству, и настојали су да буду са њима у контакту. Подупирали су и сиромашне ђаке из крајева у којима се водила борба за материнску реч. Одсек је приказао свој рад на покрајинском слету у Љубљани, приредивши изложбу народно-одбрамбеног одсека. (3)
Соколско друштво у Великој Кикинди приредило је 4.1.1925. предавање брата Каталинића о Соколству. (4) Соколско друштво Загреб I издало је „Слетовку” за мешовити хор. Речи је написао брат Каталинић-Јеретов, а музику брат Иван Мухвић. (5) приредило је 23. 11. 1924. позоришно посело на коме је проф. Ивакић говорио о животу и раду Нушићеву, а нараштај приказао „Наша деца” од Нушића. Соколско друштво Загреб I је приредило 17.1.1925. Славенско вече посвећено браћи Русима. Чланови руске секције друштва и руски уметници извели су програм. Брат В. Манакин говорио је о „задацима руских сокола у иностранству”. (6) Књижевник Бранислав Нушић био је члан Соколског друштва Београд I .(7)
Соколско друштво у Новом Саду, основано 1905. одржавало је своје вежбе у порти Николајевске цркве, док му Матица српска није уступила просторије у својој згради задужбини Марије Трандафил.
Приликом освећења Соколског дома у Новом Саду 1 децембра 1936. у име Матице српске у Новом Саду говорио је подпредседник др. Александар Моч. У свом говору је истакао : „ … И наше Соколство, као и Матица Српска узидало је у своје темеље значајну идеју свесловенске узајамности. Наше Соколство, као и Матица Српска неуморно су радили и раде на јачању нашега народа путем просвете, ширењем великих моралних и етичких начела, алтруизма, хуманости и снажењем националне свести. Идентични су циљеви Матице Српске и Соколства, те је посве природно што ће се Матица Српска увек наћи са Соколством на истом пољу рада, што ће заједнички тежити за остварењем истих циљева и идеала. Обе ове установе су под туђом влашћу прошле кроз многе перипетије, које су њихов рад прекидале, забрањивале, њихове идеологе, протагонисте, осниваче и сараднике су гањале, јер су и овим двема народним организацијама назирале нов покрет, нов живот за културни, морални, економски, физички и национални препород нашег словенског народа. И рад Матице Српске и Соколства био је проткан дубоким национализмом и љубављу према своме роду, а Соколство је поврх тога у својој суштини било и револуционарно. Зар се идеје великога Тирша и Фигнера нису оствариле у сврставању многих Сокола омладинаца у југословенске добровољачке одреде и у редове чехословачких и пољских легионара ?
Матици Српској су ударили темеље велики српски просветни радници, родољуби, трговци, економи и занатлије, око које се окупио читав наш живаљ, а Соколство је под идејама својих великих оснивача окупило сву народну снагу – омладину, да буде у служби своје Нације. Ни Матица Српска, ни Соколство не могу и неће бити у служби појединих политичких организација, јер би то значило негирање оне идеологије, којој је циљ добробит свеукупне државне заједнице. Одајем дубоку пошту свима великанима соколским из прошлости и из садашњице са жељом, да Соколство остане и надаље онај идеалне народни покрет, који ће радити не само на подизању свих телесних и моралних сила наше омладине, него ће бити и носиоцем верске помирљивости и сношљивости, братске љубави, правде и истине, носиоцем идеје народног и државног јединства и свесловенства. У том знаку нек Вам је срећан рад. Здраво!”. (8) Песму „Хајте браћо, хајте сестре … “ спевао је брат др. Воја Рашић 29 септембра 1907. Компоновао ју је Иса Бајић. Први пут је певана на јавној вежби Српског сокола у Новом Саду 23 новембра 1907. (9) Соколско друштво Београд III је у свом разгранатом просветном раду посвећивало увек пажњу вокалној и инструментарној музици. Чланови музичке секције често су наступали на соколским приредбама и својим свирањем разних композиција пожњели успехе. Одржавали су и посебне вечери. Вокална музика такође је била често заступљена на соколским приредбама. Појединци и мушки хор наступали су изводећи дела југословенских композитора. На иницијативу брата Станка Бенедикта Соколско друштво Београд III одржало је Чланско посело 20 априла 1940. посвећено стогодишњици композитора Чајковског. Вече је отворио II заменик старешине друштва Иван Тринајстић и изнео живот и рад Чајковског. Истакао је да је словенска музика већином рађена по мотивима народних песама и напева. Чајковски је заједно са Мусогорским, Дворжаком и Шопеном најизразитији представник такве музике. Браћа Станко Бенедикт на клавиру и Станислав Ковачевић на виолини свирали су неколико композиција Чајковског, а на крају је гђа Брајиловски употпунила вече са неколико словеначких народних песама. Извођачи су били поздрављени аплаузом. (10)
У свом културном раду соколи су окупљали као чланове и књижевнике. За соколе нације се манифестовала у култури. Сарађивали су са Матицом српском и другим културним друштвима. Тежили су свесловенству и зато су приређивали Славенске вечери.
АУТОР: Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије
Напомене :
- „Соколство”, Нови Сад, 1929, стр. 68;
- Мил.Р.Мајсторовић, „Соколска размишљања о нацији”, „Око Соколово”, Београд, 1 децембар 1940, бр. 9 и 10, Год. IV, стр. 142, 143;
- „Извештаји за 4 редовну главну скупштину Савеза Сокола Краљевине Југославије у Београду 29 априла 1934”, Љубљана, стр. LII;
- „Соколска кроника”,„Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, Јануар-Фебруар 1925, бр. 1 и 2, стр. 31;
- „Соколска кроника”,„Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, Јануар-Фебруар 1925, бр. 1 и 2, стр. 32;
- „Годишња скупштина Соколског друштва I у Загребу”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, март 1925, бр. 3, стр. 47;
- Статистичар, др. Реља Аранитовић,„Извештај статистичара”, „Годишњи извештај о раду Соколске жупе Београд за XVII редовну годишњу скупштину 18 априла 1937 год.”, стр. 26, „Око соколово”, Београд, 10 априла 1937, бр. 5;
- Драгутин Д. Дошен, „Освећење Народног спомен дома краља Александра I
ујединитеља у Новом Саду 1-XII-1936”;
- „Хајте браћо, хајте сестре … “, „Вести”, „Око Соколово”, Београд, 1 март 1937, бр. 4, стр. 83;
- „Вести Соколског друштва Београд III”, „Око Соколово”, Београд, 15 мај 1940, бр. 5 и 6, Год. IV, стр. 103;