Када се све уруши, када не остане ништа што је некад чинило живот, тада се показује у шта је човек заиста веровао. Није вера оно што се исповеда у данима светлости, већ оно што остаје када све утоне у таму. У тишини страдања рађа се дубље разумевање – не кроз одговоре које добијамо, већ кроз поверење које одлучујемо да дамо. Не побеђује онај ко све разуме, већ онај ко и у тами остаје окренут лицу Божијем.
„Господ даде, Господ узе, нека је благословено име Господње.“
Ове речи, изговорене у тренутку највеће личне трагедије, нису само молитва једног човека – оне су прозор у један други свет, онај у ком бол није бесмислен, губитак није крај, а смрт није последња реч. У њима се сусрећу човек и Бог, суза и вера, питање и тишина. То је реченица која одзвања кроз векове, и у којој сваки човек – ако се усуди да је заиста чује – може да нађе себе.
У времену када смо навикли да све меримо корисношћу, логиком, осигурањем и контролом, реченица „Господ даде, Господ узе“ делује као камен спотицања. Зар није страшно и нехумано тако говорити? Зар није пасивно, чак и неправедно, прихватити губитке без отпора? Али управо ту почиње велика тајна вере: не у одсуству страдања, него у начину на који човек пролази кроз њега.
Јер, ако Бог постоји, онда ништа није случајно. Ако Бог воли човека, онда и бол има смисао. Ако Бог води наше животе, онда и кад узме – Он не уништава, већ преображава. Вера не значи само хвалити Бога кад даје, већ и кад узима – не зато што смо слепи, већ зато што видимо даље од тренутног бола.
И ту на сцену ступа један човек – човек који није само симбол, већ живи сведок тог парадокса: страдања које рађа дубљу истину. Тај човек је Свети многострадални Јов.
Шта значи страдати, а остати човек?
Јов није био сиромашни подвижник у пустињи, нити мученик гоњен због вере. Био је богат, угледан, окружен породицом, слугама, имањима. И изнад свега – праведан. У једној реченици се каже да је био „човек непорочан, праведан, који се бојао Бога и клонио зла“. Не каже се да је био савршен, али да је био богобојазан. Јов је живео пун живот – и са пуно вере.
И управо зато је могао бити испитан. Страдање праведника је саблазнило многе. Али у томе је суштина – да праведни страда, не као казна, него као доказ вере. У небеском разговору између Бога и сатане, поставља се питање које и данас носи сву драматику људског постојања: „Зар Јов узалуд поштује Бога?“
Другим речима: да ли човек воли Бога само кад му све иде добро?
Одговор на то питање Јов даје не речима, већ својим животом. У једном дану губи све: имање, слуге, децу. Али не губи Бога. А онда долази и болест, чиреви, самоћа, ругање, тешке речи пријатеља који више оптужују него што теше. Али ни тада Јов не похули. Он не тражи објашњења – тражи Бога. Он пита, плаче, чак се и жали, али не одустаје. И тиме побеђује.
Јов је, у ствари, архетип човека који пролази кроз дубоку таму, не да би се изгубио у њој, већ да би у њој нашао светлост коју раније није потпуно видео.
Ми често страдање видимо као знак Божје казне или одсуства. Али код Јова учимо да је страдање – испит вере. Не зато што Бог ужива у нашој патњи, него зато што само у огњу човек сазнаје шта у њему заиста гори. Оно што је површно – изгореће. Оно што је дубоко – прочистиће се.
Свети Јов је страдао као праведник. Али тиме је дао наду свима који страдају, а нису криви. Његов живот је одговор на питање многих: Зашто ја, Господе, кад ништа нисам згрешио? Јов показује да понекад није потребна кривица да би дошла невоља. Али у тој невољи човек се може приближити Богу више него икада.
Он нас учи да се Бог не мери по томе колико нам је живота улепшао, него колико смо Га држали за руку и кад се све руши.
Пријатељи који рањавају, речи које не лече
Посебна бол у Јововом страдању није само у губицима, већ у реакцији околине. Његови пријатељи, уместо утехе, доносе оптужбе. Кажу му да је морао згрешити, јер Бог не кажњава без разлога. У њиховим речима видимо и нашу савремену тенденцију: брзо судимо, лако налазимо објашњења, утеху заменимо осудом.
Јов одбија тај уски поглед. Он зна да Бог није механички судија који сваку невољу шаље као одговор на грех. Он зна да је Божја правда дубља, шира, тајанственија. Зато уместо да доказује своју невиност, он тражи Лице Божје. И то је најдубља поука: понекад није најважније да разумемо – него да се предамо.
На самом крају библијске Књиге о Јову – дела Старог Завета које описује његово страдање и унутрашњу борбу – јавља се Господ. Али не да објасни зашто је све допустио, нити да оправда Своје поступке. Бог говори не да би решио загонетку страдања, већ да би Јова и све нас усмерио ка једној дубљој истини: да човек не може све схватити, али може у смирењу све положити у Божје руке.
Кроз наизглед строго, али дубоко смирено питање: „Где си био кад сам земљу оснивао?“ Бог Јову открива ширину стварности коју људски ум не може обухватити. То није понижење човека, већ позив на поверење у Онога који зна више. И Јов прихвата. Не зато што је добио све одговоре, већ зато што је доживео сусрет. „До сад сам само слушао о Теби, а сада Те моје око види“ – говори човек који више не тражи логичко објашњење живота, већ се предаје Живоме Богу.
То је тајна вере: не у томе да све буде јасно, већ да у тами пронађемо Руку која нас води. Вера више није само знање – постала је сусрет. А то је највећи благослов који човек може добити.
Порука нама: Благослов у болу
Данас, више него икад, људи траже смисао у патњи. Болести, смрти, губици, разочарања, економска несигурност, туге без објашњења – све то носи сличну тежину какву је носио Јов. Људи траже Бога, али често очекују од Њега да буде чаробњак, а не Отац. Да даје, али не и да узима.
Свети Јов нас учи да и узимање може бити пут давања. Да је Бог и у тишини, и у губитку, и у болу. Да и кад се све око нас сруши – можемо остати у молитви: „Нека буде благословено име Господње од сада и до века.“
Он је светитељ коме се не молимо само кад нам је добро, него и онда кад не знамо шта да кажемо. Он је светитељ који разуме бол, који познаје дубоку тугу, али који сведочи да се и из пепела може уздићи човек – не својом снагом, већ Божјом милошћу.
Црква не слави Јова као пораженог, него као прослављеног. После свега, Бог му враћа више него што је имао. Али не само материјално. Јов је постао симбол, путоказ, икона вере која страда, али не одустаје. Он је мост између човека који пати и Бога који слуша.
И данас, кад славимо Светог Јова, нека то не буде само спомен на једног старозаветног праведника, него лични позив свакоме од нас. Јер свако ће једном доћи до свог пепелишта. Али питање је: хоћемо ли тада моћи да кажемо: „Господ даде, Господ узе, нека је благословено име Господње“, и да, попут Јова, не останемо само на речима које смо чули о Богу, него да Га сусретнемо у дубини срца — у тишини, у болу, у вери.
За Фондацију Пријатељ Божији: Светлана Розанова