• Објаснити дјеци да је важно да пишу ћирилицом јер то је вјековно писмо нашег народа које треба његовати (иако је корисно и нимало лоше да знају, тек секундардно, и латиницу), а чијим губитком би се изгубио наш идентитет

Срамота цивилизације

Колико год дјеловало да је тешко неупућенима објаснити црногорска политичка и друштвена ишчашења, етничка рачвања и црквеноправна размимоилажења, тема језика се издваја као засебна категорија једне лудости јер, након свега што се издешавало – Црна Гора остаје јединствен свјетски лингвистички примјер. Вишевјековну традицију, читав језик једног народа, којим говоримо, дишемо, на коме сањамо и мислимо, од првих писмена на територији која се још није ни звала Црном Гором, преко њених династија Балшића, Црнојевића, Петровића, вјекове који су протекли (а током којих није написано слово, нити изговорен глас језиком који се зове црногорски), деформисала је, мимо сваке научне логике, у једном дану, проста парламентарна већина у Скупштини Црне Горе. Чедо тадашњег режима, црногорски језик, покојни професор Милорад Екмечић назвао је не само срамотом једног народа, српске нације и неписмене интелигенције – већ срамотом цивилизације.

Кад правда занијеми

Налазећи се, изнова и изнова, у више него фрустрирајућој позицији знавених који незнавенима објашњавају да је земља тврда, а небо високо, исписане су хиљаде и хиљаде страница, потврда, аргумената, јер тешка времена су захтијевала обиман научни рад, па и личну жртву (сјетимо се само двадесет шест професора из Никшића који су, у борби за српски језик, остављени без посла) Срби су, у бесудној земљи, бранили свој језички идентитет. И залуд сва наука, и залуд прошлост, залуд толике стручне и научне опсервације које се, сада већ, прожимају кроз вјекове јер прве датирају још из времена Доситеја Обрадовића који каже да се „(…) Србљи по различним краљевствам и провинцијам различно називају: по Србији Србијанци, по Босни Бошњаци, по Херцеговини Херцеговци и по Црној Гори Црногорци, и свуда једнако говоре, совршено се и ласно разумевају“ и, даље, у свом чувеном „Писму Харалампију“ (1783) да сваки житељ „црногорски, херцеговачки, сервијски, сремски, бачки и банатски једним истим језиком говоре“; или залуд Вук Караџић који, педесетак година након Доситеја у тексту „Срби сви и свуда“ (1836) пише да су Срби сви Јужни Словени који говоре што или шта, и да је њихов језик српски, и да га сви истим именом зову, и да се по закону (религији) дијеле на Србе „закона грчкога“, Србе „закона римскога“ и Србе „закона турскога“ и да су „Црногорци Срби закона грчкога, док у цијелој Боци има око тридесет и три иљаде душа, све правијех Срба“ гдје је „једна четврт закона римскога, а остало све грчкога“; залуд и Његош који је Вукову језичку реформу прихватио, а „Горски вијенац“ писао „на славу и неоцјењиву корист српскога језика и свега Србинства“ (како је писао Вук Врчевић) по Вуковим језичко-стилским сугестијама, залуд и што је сачуван Српски буквар (1836) штампан на Цетињу (!) у вријеме Петра II Петровића Његоша, као и, двије године касније, Српска граматика за црногорску младеж (1838); залуд и краљ Никола коме пјесме пјевају, а за чије је вријеме (1871) штампан „Буквар са читанком за школе у Црној Гори састављен у србској учитељској школи“ (из кога је научио да чита и пише и сам Марко Миљанов), и залуд што у „Закону у народнијем школама у Краљевини Црној Гори“ (на чијој првој страни пише да га је одобрио „По милости Божијој Краљ и Господар Црне Горе Никола I Петровић Његош”) из 1911. године пише да се у основним и средњим школама у Црној Гори обавезно уче „1. наука хришћанска, 2. српска историја, 3. српски језик“ (све се ово, дакле, збило прије 1918 године!); па залуд и четрнаест професора из Бјелопавлића који су робијали у аустроугарским концентрационим логорима након што су окупаторским властима уручили неопозиве оставке не желећи да се одрекну српског језика и ћирилице: „Ми смо српски учитељи и нећемо да будемо анационални, а српски језик и ћирилица су српска историја, артерија и аорта српског народа“; залуд и толики модерни, у Европи прослављени, аутори и писци друге половине ХХ вијека, попут Миодрага Булатовића („једини коректан литерарни језик писаца из Црне Горе је онај коме припадају Вук Караџић, Иво Андрић и Марко Миљанов“) или Бране Шћепановића („Не треба ни да објашњавам да сам ја српски писац чији роман >>Уста пуна земље<< припада српској књижевности и српском језику, али постоје јаке и озбиљне намјере да се српски језик у Црној Гори институционално преименује у црногорски…“).

Залуд хиљаде оваквих аргумената, залуд мишљења ауторитета, залуд толика свједочанства, документи, ђачки изводи, књижице са оцјенама, сачувани школски дневници, фотографије, исказнице, исправе, легитимације, фактографија, добро сачувана архивска грађа, изводи, народно памћење, препуни музеји и библиотеке, на стотине и стотине дневника у којима пише да се у црногорским школама, откад оне постоје, изучава само српски (осим у периоду од 1945. до 1991. кад се, у заједничкој држави, звао српско-хрватски, мада је Црна Гора и тада припадала источној варијанти овог језика) кад се на све то жмури, кад се све пориче, кад српска дјеца у Црној Гори данас, опет, због несрећног Устава и просте парламентарне већине – већ годинама уче из уџбеника у којима су посијане лажи, а на чијим корицама пише „Crnogorski jezik i književnost“. Тако је то у земљи закључаних врата, и тако је то кад наука не важи, тако је то – кад правда занијеми.

Метод куване жабе али и – шта даље можемо?

У почетку су се пројекту (који Екмечић са правом зове срамотом цивилизације), измишљеним графемама, и Факултету за тзв. језик, смијали многи грађани Црне Горе, али и добар дио међународне научне јавности, међутим, године су прошле. Од 2007. тзв. црногорски има статус службеног језика у Црној Гори (чувени члан 13 Устава Црне Горе), а према попису из 2011. црногорским језиком говори 37% становника (и даље мање него српским, али то је ипак око 230. 000 људи) чиме је направљен још један преседан: наиме, Црна Гора је раритетан примјер земље у којој је службени језик онај којим говори мање људи него језиком који је, тек, у службеној употреби (чиме је изјендачен са хрватским — 0,45% становништва, и босанским — 5, 33% становништва), и ово је, временом, прихваћено као нормално стање. Дјеци рођеној након референдума помен овог језика не изазива подсмијех, чак и многи старији су га, по инерцији, усвојили, навикли се на њега, бирократија поштује моћнике, банкомати широм Црне Горе нуде уз страни језик и матерњи „црногорски“, исто је и са кабловским оператерима, путоказима за туристе на црногорском приморју (на коме је српски и даље распрострањен више од 80%), а корице уџбеника још увијек нису промијењене (и кад буду, у најбољем случају можемо очекивати још незграпнији четвороимени назив), на новом сајту Владе Црне Горе опет пише да је сав садржај – на црногорском. Политичари парламентарних странака које, у великој већини, гласају и Срби који говоре српским језиком, не желе или не смију да кажу којим језиком говоре. Неслана шала је отишла предалеко, и сад је свима престало да буде смијешно.

Наравно, борба је изгубљена само ако онај који је у праву спусти гард, дакле: шта можемо? За почетак, објаснити дјеци да никакав црногорски језик не постоји, да је без стварног научног садржаја те да је он, и уколико постоји, само политичке, не и лингвистичке природе; да се у нашој земљи говори српским језиком ијекавског изговора и да су разлике са другим поднебљима гдје се говори исти језик тек ситних дијалектолошких карактеристика (мада су и оне на бројним локацијама готово непостојеће без обзира на административне границе: узмимо Требиње и Никшић) и да представљају богатство нашег лијепог језика. Упознати младе са научним радом Вука Караџића, великог реформатора и једног од највећих лингвиста свога времена у Европи чији је ангажман задивио свјетске величине попут Гетеа, браће Грим или Умберта Ека, а чију је реформисану ћирилицу ирски нобеловац Џорџ Бернард Шо сматрао најсавршенијим писмом на планети и оставио комплетан износ од своје награде ономе ко успије да реформише енглески језик по узору на српски; даље, говорити им о Божидару Вуковићу Подгоричанину, српском војводи и штампару из 15. вијека „от сербскије земљи“ у чијим штампаријама су штампани Празнични минеј, Октоих, Зборник и молитвеник, и друге вриједне књиге српског насљеђа. Објаснити дјеци да је важно да пишу ћирилицом јер то је вјековно писмо нашег народа које треба његовати (иако је корисно и нимало лоше да знају, тек секундардно, и латиницу), а чијим губитком би се изгубио наш идентитет.

Наравно, можемо и сами да се ангажујемо, да пишемо овакве текстове (а постоје адресе, попут наше, које ће га радо објавити) и да их (и то вас овдје позивамо да учините) дијелимо на личним профилима како би што више људи могло да их види и прочита. Наравно, можемо и морамо, како је говорио Душко Радовић, да волимо српски језик сваког дана макар помало, јер српски језик нема никог другог осим нас.
Можемо и да не заборавимо ко смо, у животу, у души и на попису.

ИЗВОР: МИ ЗНАМО КО СМО

 

2 thoughts on “Како су крчмили српски језик или – кад престане да буде смијешно”
  1. Није то ништа чудно, имамо и у Србији на пример неке шумадинце који не признају да су Срби, па онда исто такве војвођане, ужичане, тимочане и тако даље. Ови непостојећи „црногорци“ добише и државу. Можда је добију и шумадинци ако се овако настави, не дај Боже. То су тикве без корена, настале за време антихриста Броза. Обнова православне државе може решити те проблеме.

  2. Треба се чувати те комуњарско-лингвистичке подвале из времена сербокроатизма о примарном и секундарном писму. Срби не смеју да држе друго писмо ма како га звали. Српски језик мора да има своје писмо стопостотно у употреби и не треба га звати „примарно“. Ћирилица је у језику Срба једино писмо, као што је свачије писмо једино у свим другим језицима. Као што је хрватско писмо гајица једино писмо у хрватском језику, као хрватској варијанти лингвистички српског језика. А да ли ће Срби из љубави или из потребе учити и знати и хрватско писмо, то је ствар личне воље сваког појединачног Србина. Ја знам хрватско писмо, а да не знам, научио бих ага, али, као што и неки Хрвати знају српску ћирилицу, али њу у свом језику не зову секундарна, јер она није одређена у хрватском правопису ни за какво писмо онога што се зове хрватски језик, па га не зову ни примарно ни секундарно. Оно код њих не постоји као нормирано обавезно писмо за Хрвате. Исти став мора бити и код Срба

Оставите одговор на Д. З. Одустани од одговора

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *