Школски систем какав данас познајемо настао је средином 18. века у Пољској. Да, добро сте чули, али не на начин на који можда замишљате, нити са циљем да донесе напредак Пољацима, већ да их идеолошки обликује и контролише.
Прича почиње 1772. године, када је Пруска (Немачка) освојила велике делове Пољске. До тада, Пољаци су имали богату традицију и историју, те нису лако прихватали страну власт. Побуне су избијале широм земље, а пруски краљ Вилхелм тражио је начин да умири Пољаке и наметне немачки национализам словенском становништву. Тако је настала реформа школства, која је прво уведена управо у Пољској.
Нови пруски образовни систем обухватао је следеће промене:
1. Школовање деце од 5 до 13 година, са наставом пет дана недељно, по шест сати дневно.
2. Поделу деце по узрасту, уместо по интересовањима или степену интелектуалног развоја, што је до тада била пракса.
3. Увођење тестова и оцењивања већ од најранијих разреда, са циљем вредновања репродукције наученог градива.
4. Уместо дискусије и практичног рада, акценат је стављен на меморисање и понављање наученог.
5. Наметање строге дисциплине и кажњавање непослушних. Они који нису завршили школу нису могли да се запосле на чиновничким и вишим функцијама, већ су могли радити искључиво у пољопривреди.
6. Увођење „наставничког сертификата“ – дипломе која се додељивала идеолошки подобним особама како би могле предавати у школама. При избору наставника није се водило рачуна о њиховој стручности или педагошким способностима, већ о политичкој подобности.
7. Увођење диплома за завршено школовање, при чему су различите дипломе биле намењене различитим професијама.
8. У образовни програм уведена је пруска историја, литература, језик и култура, док су пољска историја, језик и култура потпуно занемарени.
Овај систем дао је изузетне резултате у остваривању циљева својих твораца – Пољаци све до краја Првог светског рата нису повратили независност и, упркос томе што су велика нација, остали су константно подељени између великих сила.
У циљевима овакве едукације наводи се:
„Едукација треба да тежи уништавању слободне воље, тако да ученици, када заврше школовање, буду неспособни за самостално мишљење и да могу размишљати искључиво на начин на који су их учитељи научили. Када се ова техника усаврши, влада која управља оваквим образовањем моћи ће, у року од једне генерације, да успостави потпуну контролу над целокупном популацијом – без потребе за војском и полицијом.“
Након неколико деценија примене овог система у школству, Британци су 1813. године, посматрајући његове ефекте, изјавили:
„Немци су не само успели да створе, већ и да успешно имплементирају дух слепог прихватања стране моћи. У овом ‘добром’ образовном систему, успели су да поробе људски ум.“
Када су Британци схватили да овај образовни модел даје одличне резултате у покоравању колонизованих народа, у потпуности су га усвојили и имплементирали широм своје империје – па чак и у сопственој држави. Ово „ново образовање“ убрзо се проширило светом уз помоћ колонијалних сила, служећи као алат за учвршћивање њихове власти и контроле над потчињеним народима.
Године 1832. овај систем привукао је пажњу Хораса Мана, америчког политичара, који је посетио Пруску како би проучио њен школски систем. По повратку у Америку, одлучио је да га имплементира у америчко образовање.
Крајем 19. века долазимо до Џона Д. Рокфелера, који је желео да створи класу послушних радника. Његов саветник, Фредрик Т. Гејтс, добио је задатак да осмисли амерички образовни систем који би одговарао растућем капитализму и потреби за контролом радника. Гејтс је, лобирањем у америчком Сенату, 1902. године довео до стварања „Генералног одбора за образовање“, који је имао задатак да стандардизује школски систем. Испрва је овај одбор био приватно финансиран од стране Рокфелера, али је на крају постао званична државна институција, задужена за успостављање јединственог америчког образовног система.
Рокфелер је уложио милијарде долара у овај одбор и увођење новог школског модела. До 1914. године, у Америци је основано преко 900 школа и универзитета финансираних овим новцем, а сви су следили Рокфелеров програм и његов познати цитат:
„Не желим нацију мислилаца, желим нацију радника.“
До 1918. школство је постало обавезно, а целокупни амерички образовни систем преузео је „пруски модел едукације“, који је Рокфелер спровео. Циљ овог система није била едукација, већ програмирање ученика да постану послушни радници – људи који ће свакодневно устајати у исто време, радити од 9 до 17х, извршавати задатке без поговора, без обзира на то колико су слабо плаћени или колико је њихов посао бесмислен.
Овај образовни систем у потпуности је испунио своју намену и током наредних сто година створио милијарде послушних радника, спремних да раде било шта, за било коју плату.
У овим школама:
• Не постављају се логичка питања – знање се прихвата без преиспитивања.
• Тачно се зна када се устаје, када се иде на посао и када се враћа кући.
• Свака креативна мисао је потиснута.
• Свако питање има само тачан или погрешан одговор – у складу са потребама државе.
• Није важно да будемо аутентични, већ да се уклопимо у друштвене норме.
Овај систем и данас преузима децу у образовни процес већ пре пете године живота. До своје 23. године, кроз школовање пролазе кроз програмирање које гуши креативност, аутентичност и стваралачки дух. По завршетку факултета, млади људи не знају ништа о економији, политици, животу, међуљудским односима, доношењу одлука или како да постану успешни. Чак ни након факултета не умеју да обављају свој посао, а нису оспособљени ни за било који други. Тек након завршетка школовања, кроз праксу почињу да уче занат којим ће се бавити.
Данашњи образовни систем није дизајниран да ствара способне људе, већ послушне раднике – и као такав, мора се мењати из корена.
ГОСПОД БОГ СА НАМА И У НАМА!
Аутор: Немања Благојевић
ПРЕУЗЕТО СА ПОРТАЛА „борба за истину“