Постоји дубока разлика између гледања и истинског виђења. Може човек добити вид – а остати у мраку. Може гледати, а не видети сунце у срцу. Може доживети чудо, а не познати Онога који чини чудеса. Прича о исцељењу слепорођеног човека, коју данас слушамо на Литургији, открива нам тајну: пут од таме није само пут ка светлости, већ ка веровању, ка личном сусрету са Христом.
„За суд ја дођох у овај свијет, да виде који не виде, и који виде да постану слијепи.“ (Јн. 9,39)
Може човек добити вид – а остати у мраку. Може гледати, а не видети. Може доживети чудо, а не познати Онога који чини чудеса. И може, као некада онај слепац из Јеванђеља, прећи дуг пут – од таме не само ка светлости, већ и ка веровању, ка личном сусрету са Христом. Прича о исцељењу слепорођеног човека у Јовановом Јеванђељу (глава 9) која чита на данашњи дан, није само о физичком исцељењу. То је прича о препознавању. О расту. О борби. О откровењу које тражи наш одговор. И на крају – о поклоњењу.
Светлост у тами
„Док сам у свету, светлост сам свету“ (Јн 9,5), каже Христос. И није реч само о сунчевој светлости, него о оној другој – о истини, смислу, присуству Божијем које прожима све.
Та светлост је ушла у живот човека који никада није видео. Ни лица, ни боје, ни облаке. Исус му отвара очи – али то није врхунац приче. То је почетак. Јер чудо не доводи одмах до вере. Оно отвори очи, али вера отвара срце.
И ту почиње пут који је и наш: од тренутка кад осетимо Божји додир, па до тренутка када кажемо: „Верујем, Господе.“
Први корак тог човека није теолошки закључак. Он не почиње вером, већ искуством. „Бијах слеп – и сада видим.“ То је све што зна. Али и то је довољно.
И често је тако и са нама. Не знамо одмах ко нас је повукао из очајања. Ко нам је дао утеху. Чији је био глас утехе, са ким смо се случајно сусрели, добијајући онај благи мир који се спусти у срце. Али осећамо: нешто се догодило. Не можемо све објаснити – али знамо да више нисмо исти.
И ако не одустанемо, ако останемо верни том малом пламену светлости, вера почиње да расте.
Човек у Јеванђељу не остаје на једној реченици. Када га питају ко је тај што му је отворио очи, одговара: „Пророк је.“ То је већ корак. Он препознаје да тај човек није само лекар, него неко који има везу са Богом. Неко ко носи светлост.
Са сваким новим испитивањем, он све више сазрева у вери. Фарисеји га зову, испитују, прете. Он одговара једноставно – али све храбрије. И на крају изговара оно што ни сами фарисеји нису смели да помисле: „Кад Он не би био од Бога, не би могао ништа чинити.“
Са сваким нападом сумње, његова вера не слаби – већ јача. Што више покушавају да га поколебају, он се све више утврђује. Није ли то и наше искуство? Да понекад, управо кад смо изложени искушењу, подсмеху, или муци – тада најјасније прогледамо?
Док га фарисеји грде и истерују, он постаје сведок. И ту је суштина: вера није само лично искуство, него и сведочење. Сведочити не значи увек објашњавати. Често значи само остати веран ономе што знаш: „Био сам у мраку – и сада сам у светлости.“
Пут ка препознавању
На крају, кад га истерају из синагоге, Христос га проналази. Не оставља га. Прилази му поново, и пита: „Верујеш ли ти у Сина Божијега?“ Он не одговара одмах потврдно. Пита: „Ко је он, Господе, да верујем у њега?“ – и добија одговор: „И видео си га, и Онај који говори с тобом – тај је.“
И тек тада долази завршни чин: „Верујем, Господе“ – и поклони му се.
То је пунота вере. Не само знати, не само искусити, него препознати – и поклонити се. Није доста само прогледати. Треба поглед уперити у Христа.
И ту се ова прича завршава у Јеванђељу, али се наставља у нама. Јер у сваком од нас постоји човек који је био слеп и прогледао – али и фарисеј који одбија да види.
Фарисеји у овој причи нису негативци зато што су строго држали закон. Већ зато што су у закону престали да виде Бога. Њихово знање је постало зид. Њихов страх од промене – мрак.
И то је опомена. Јер у сваком од нас може живети један фарисеј. Онај који више верује својој логици него Божјем додиру. Који гледа – али не жели да види. Чак и када је Светлост пред њим.
Од препознавања до поклоњења: Пуноћа вере
Да ли смо прогледали – или само гледамо? Да ли смо препознали Христа у свом животу? Или смо остали на нивоу „нешто ми се догодило, не знам шта“?
Често нам се у животу деси нешто што личи на чудо: избављење, исцељење, изненадна радост, мир који превазиђе разум. Али ако не направимо корак даље – ако не питамо: „Ко је тај који ме је дотакао?“ – остајемо на пола пута.
Вера није само емоција. Није само тренутак. Вера је одговор. Поклоњење. Пут у коме не гледамо више само шта се дешава – него у чијем присуству се дешава.
Христос је и данас „Светлост свету“. Он пролази крај нас, стаје, прилази, пита: „Хоћеш ли да прогледаш?“ Али не отвара очи само да бисмо видели сунце и људе. Већ да бисмо у свему томе препознали Њега.
Ако си икада у животу осетио да си изашао из неког мрака, да ти је неко отворио унутрашњи вид, ако си доживео утеху, снагу, покајање, мир – немој остати само на томе. Иди до краја. Питај: „Ко је то?“ И када Га препознаш – поклони Му се.
Јер вера почиње у тренутку када кажеш: „Верујем, Господе“ – и паднеш ничице у срцу. Тада си заиста прогледао.
За Фондацију Пријатељ Божији: Светлана Розанова