Искључиво су судије криве и њихове криминалне судске пресуде, као и морална криза у друштву, за настанак оваквог текста и отварања тема како следи. Подразумјева се и добра намјера потписника ових редова.
Част поштеним судијама којих свакако има, али на жалост ни они нису дигли свој глас против много тога што не ваља у правосуђу.
Вријеме је да се отвори тема о кривичној одговорности судија, који своје кривично дјеловање, остварују га доношењем криминалних пресуда, прикривају независним судством и бране својим изузетним правом да могу доносити суд о којем се јавно не може расправљати. Пракса на жалост показује да у многим судским процесима судство је независно од права и правде а зависно од корупције и криминала. Да је то баш тако најбоље се доказује постојање судских пресуда којима се отела многа имовина и новац од државе и народа а у корист појединца, и то као резултат корупције. Доказ је и однос имовине којом располажу судије са њиховим легалним приходима. Колика је снага да се обезбиједи слободно пљачкање народа, и колико је све међусобно увезано и са политичарима, види се по томе што се не доноси квалитетан закон о поријеклу имовине који ће се строго примјењивати и као такав да донесе резултат. А да криминалаца који су у систему и у Србији и Српској, а који имају богатство које се мјери десетинама и стотинама милиона евра, има – у то не сумња само онај који то неће да уради из својих разлога.
Споменућу само велики број обустављених кривичних поступака због наступања застарјелости, да успут споменем и чињеницу да је у Србији у 2024-ој години држава исплатила више од четири милијарде динара због повреде права на суђење у разумном року пред нашим судовима. Шта је са бомбастичним изјавама и најавама хапшења криминалаца која су се износила у задњих тринаест година? Па и сам садашњи предсједник Вучић је у таквим изјавама учествовао. Водиле су се специјалне емисије о криминалу разних људи од Мишковића, Ђиласа, Бека па на даље. У неколико наврата Вучић је прије дванаестак година износио чињенице о пљачки 320 хектара пољопривредног земљишта код Новог Сада, које је постало грађевинско а у вриједности од преко 300 милиона евра. Пљачка у потпуности није успјела због смјене власти 2012. године и присуства јавности. Може се рећи да су неке пљачке остварене приватизацијом и „неспорним“ судским пресудама. Неки од наведених појединаца послије медијске хајке, притвора (Мишковић) и онда чега све… док не падне договор, „независно судство“ доноси позитивно рјешење на одштетни захтјев Мишковића. Трпи буџет а народ ћути, јер о судским пресудама се не може јавно расправљати. „То знају и студенти прве године права“. Тако је осмишљена сигурна пљачка народа и државе , због које , суштински, нико никад (у наше време) није одговарао.
Али овај текст не ставља акценат на ту врсту криминала и проблема у друштву, већ на Одлуку број 5/98 – од 1. јула 2000 г. Уставног суда БиХ о конститутивности сва три народ (Муслимана –Бошњака, Срба и Хрвата) и у Муслиманско-Хрватској Федерацији (формирана и тако названа 1994. Вашингтонским споразумом) и у Републици Српској. Таква одлука у темељу руши међународни мировни уговор и Анекс четри Дејтонског споразума, који је Дејтонску БиХ дефинисао као државну заједницу (члан III/3.(а) Устава БиХ помиње „државне функције“ ентитета, док члан I/7. говори о „држављанству“ ентитета.) са заједничким институцијама у којима су у потпуности равноправни (конститутивни) сва три народа, али не никако да су конститутивна (државотворна) сва три народа и у оба ентитета. Тим споразумом суверенитет као највише право одлучивања остављено је ентитетима, Муслиманско-Хрватска Федерација је дефинисана као политичко територијални ентитет Муслимана (Бошњака) и Хрвата а Република Српска као политичко територијални ентитет српског народа. Подразумијева се да у оба ентитета националне мањине имају сва права по највишим европским и свјетским стандардима и конвенцијама. Таква Одлука УС БиХ о конститутивности народа руши међународни мировни споразум и ствара правну могућност за укидање Републике Српске са реалном дестабилизацијом читавог региона.
Одговор на питање кад оспорити судску пресуду и покренути кривичну одговорност судија који су је донијели, не произилази само из чињенице да се њоме излази из своје стварне надлежности, већ у конкретном случају због следећег :
– Одлуком о конститутивности сва три народа у оба ентитета руши се темељ међународног мировног уговора ( Дејтонски споразум , Анекс четри ) иза којег стоје све сталне чланице СБ УН. А такав међународни мировни споразум је изнад свих међународних конвенција и стандарда.
– Таква одлука мјења политичко прави систем Дејтонске БиХ која је Анексом четри (који суштински представља Устав БиХ) , дефинисана као државна заједница у политичко правни систем који дефинише Дејтонску БиХ као државу. Из тога могу произаћи двије опасне ствари: прва , Да ентитети изгубе териториј, јер државна заједница нема териториј, а држава има. Друга, отвара се правна претпоставка ,не само, да може доћи до промене имена ентитета, већ и њиховог нестанка.
– Сама могућност да се Републици Српској може отети териториј, промјенити њено име, а све на основу одлуке УС БиХ о конститутивности ( на основу те одлуке оспорена је њена химна Боже правде , њен грб Немањића, придјев српски у називу мјеста, па чак и Дан Републике Српске) може изазвати озбиљну кризу која би дестабилизовала читав регион , па га чак увела и у ратне сукобе. То значи да се овом одлуком чини злочин против мира.
Не истичем , да је ова одлука правно проблематична и ако је легално донесена, она је нелигитимна јер су је донијели двојица судија представника бошњачког народа уз тројицу судија који су странци, док је четворо судија, представника српског и хрватског народа , било против.
Из наведених разлога , а поготово из оног, да одлука о конститутивности народа, може изазвати кризу неслућених размера , па и рат , она се мора ставити ван снаге. А против судија који су је донијели поднијети кривичне пријаве, јер су очигледно били свејесни шта она може да произведе. Једино, ако нису погрешно мислили да ће српски народ пристати на тако лукав процес нестанка Републике Српске, а самим тим , временом , пристати и на свој нестанак , јер Српска је гарант опстанка српског народа на овим просторима.
Дакле , Уставни суд БиХ , својом Одлуком о конститутивности народа, изазива правни проблем, који ствара политичку кризу, а она дестабилизацију у друштву.
Одговор на питање – ко може оспорити, то јест поништити судску пресуду – јесте , НАРОД. Народ је извор суверенитета. Тако је било кроз историју, само треба да покаже жељу , а онда снагу и моћ да то оствари. И само народ има право да донесе, споља гледано, и неправедне, па и незаконите одлуке. Глас народа је глас Бога. Народ је одлучивао када су га питали императори и цареви и о животу или смрти гладијатора у аренама. Понтије Пилат питао је народ кога да ослободи…и шта ће чинити са Исусом прозваним Христом – народ је одлучио.
Народ се и данас пита, а најбољи одговор народ може дати на референдуму. И уколико је народ слободан , он може на референдуму одлучивати о било каквом питању. Друга је ствар што у данашње време постоје они, који су често на криминалан начин дошли до огромног новца , па им је исти ударио у главу , као и они са лажним ауторитетом и влашћу која им је ударила у главу , па због тога хоће да изопште читав народ. А народ управо такве , с презиром, треба да изопшти.
Зато је важно да се народ не окреће од Бога, већ да створи Покрет добра и тако ће доносити исправне одлуке остварујући свеопшти напредак.
Да је Дејтонска БиХ државна заједница која нема правни континуитет са некадашњом југословенском СР БиХ, може се видјети и у тексту “ Шта је нама БиХ“.
https://plebiscitrs.org/sajt/index.php?option=com_novosti&id=625&catnovosti=
Бања Лука, Предсједник СНП – Избор је наш
04.09.2025. Чанковић Дане