- Западна штампа тврди да су САД, Јерменија и Азербејџан наводно већ постигли договор о решењу кључног конфликта између Бакуа и Јеревана – такозваног питања Зангезурског коридора.
- Да ли је то заиста тако, у чему се састоји тај предлог и зашто он за Јерменију значи потпуни губитак суверенитета над делом своје територије?
АУТОР: Јевгениј Крутиков
Према наводима шпанског онлајн издања Periodista Digital, Јерменија, Азербејџан и САД усагласили су меморандум о разумевању у вези са формирањем Зангезурског коридора. „Успели смо да добијемо поверљиви документ под називом ‘Меморандум о разумевању о успостављању транспортног коридора ‘Трампов мост’’. Према нашим изворима, овај документ већ је одобрен у Јерменији, Азербејџану и САД“, наводи се у чланку.
Наводно, новинари су добили увид у документ преко анонимних представника јерменске дијаспоре у Француској, који имају контакте у јерменској влади. Мемoрандум предвиђа изградњу транспортног коридора који пролази кроз Сјуникску област на југу Јерменије. Тај коридор би повезао територију Азербејџана са његовим ексклавом – Нахичеванском облашћу. У документу се наводи да Јерменија формално задржава суверенитет над Сјуником, али ће транспортним коридором управљати једна приватна америчка компанија која је добила одговарајућу лиценцу.
Званичне потврде за сада нема, нити је може бити, пошто, према информацијама листа ВЗГЛЯД, на преговарачком столу између Јерменије и Азербејџана тренутно постоје три различита предлога у вези са Зангезурским коридором. Ниједан још није прихваћен, јер из разних разлога ниједној страни не одговара у потпуности.
У чему се састоји амерички предлог?
Деоница од 42 километра између Азербејџана и Нахичевана била би дата у закуп на 99 година једној америчкој оператерској компанији. Приходи би се делили у следећем односу: 40% америчкој страни, по 30% Јерменији и Азербејџану. Обезбеђење коридора и терета вршили би Американци, али не регуларна војска, већ приватна војна компанија (ПМЦ) без тешког наоружања, у саставу од око 1000 људи.
Информативни одсек Министарства спољних послова Јерменије већ је саопштио да „чланак не одговара стварности“. Али то деманти, највероватније, односи се само на тврдњу да је договор већ постигнут у америчкој верзији. Само постојање таквог предлога није коментарисано. Осим тога, договор о транспортном коридору повезан је и са демаркацијом границе и закључењем свеобухватног мировног споразума између Азербејџана и Јерменије.
Русија се у свему овоме нигде не помиње, иако је по споразуму из 2020. године транспортна комуникација у Зангезурском коридору требало да се одвија уз учешће граничара ФСБ-а РФ.
Преостала два предлога такође искључују руску улогу. Један од њих, јерменски, предвиђа да контролу над коридором врши или специјална јерменска јединица, или неке (вероватно француске) мировне снаге из Европе.
Азербејџански предлог подразумева искључиво присуство азербејџанске војске на том делу. Прихватање тог предлога значило би за Јерменију потпуни губитак суверенитета над целом Сјуникском облашћу (најјужнијом регијом државе). Међутим, исти тај исход носи и амерички предлог.
Наравно, реторички ће бити наглашено да се суверенитет Јерменије формално задржава, што ће вероватно бити и записано на папиру. Али у пракси, Јерменија ће се наћи у ситуацији у којој је део њене територије окупиран од стране приватне војне компаније из друге земље (на пример, САД). То је у сваком случају губитак суверенитета, чак и ако дуж целог пута буду постављене јерменске заставе.
Азербејџан за сада не повезује сва три проблема у односима са Јерменијом (транспортни коридор, демаркацију границе и мировни споразум) у један пакет, али је теоријски такво нешто могуће. Проблем је у томе што је за све ове године демаркирано само 32 километра јерменско-азербејџанске границе, и крај тог процеса се не назире. А у таквој ситуацији није могуће потписати ни пуноформатни мировни уговор, јер он мора да садржи клаузулу о поштовању територијалног интегритета једне и друге стране.
А када граница није утврђена, није ни јасно где почиње и где се завршава тај територијални интегритет. У којим се конкретним географским границама он треба поштовати?
Поред тога, Баку поставља још један услов за закључење мировног споразума – измену преамбуле Устава Јерменије, што је могуће само путем референдума. У овом тренутку, доминантно расположење јавности у Јерменији је апатија. А у таквим условима, уз вешт приступ, Пашињаново руководство може успешно организовати референдум, изменити преамбулу и демаркирати границу.
Међутим, истовремено Јерменији не одговара потпуно искључење Европе, а посебно Француске, из преговарачког процеса и из Зангезурског коридора. Јер, у том случају би био срушен главни спољнополитички мит Пашињана – да ће Француска и Европска унија, уместо Русије, помоћи Јерменији и гарантовати њену безбедност. Пашињанова влада одржава „мит о Европи“ искључиво из предизборних разлога. После нарушавања савезништва са Русијом, потребно је грађанима представити бар неку националну перспективу.
Као резултат, у овом тренутку највише погођена страна у целој ситуацији је Француска, чија се стратегија на Јужном Кавказу урушава пред очима. То је, иначе, могући разлог због којег је дошло до цурења информација о америчком предлогу споразума управо из Париза.
Главни корисник овог процеса је Турска, и то не у економском, већ у геостратешком смислу. Реч је пре свега о успешном ширењу „пантурског пројекта“ на Јужни Кавказ.
Ситуацију пажљиво прати и Иран, којем нимало не одговара појава наоружаних Американаца на његовој северној граници, макар и у виду приватне војне компаније. Осим тога, ако се амерички пројекат реализује, граница Ирана са Јерменијом би се смањила, а Американци би добили бројне могућности за надзор и контролу иранских терета и територије. То би био идеалан плацдарм за обавештајну и диверзантску активност.
Азербејџан је у почетној фази успео да уклони препреку коју је сматрао најважнијом – Русију и остале посреднике, почев од Минског процеса. Али, ствар је у томе што се Јерменија сама сагласила са укидањем Минске групе као предуслова за мировни споразум и није задржала ниједну другу преговарачку платформу на којој би могла да рачуна на помоћ савезника. Искључење Русије из процеса и повлачење руских граничара није се десило само уз прећутну сагласност Јеревана, већ уз његово активно учешће.
Али, упркос томе, укључење Европе и посебно Француске као новог партнера остало је само мит у спољној политици. Као резултат, Јерменија се нашла у пат-позицији.
У том контексту, изгледи за скори потпис свеобухватног мировног споразума између Јерменије и Азербејџана делују веома магловито. Истина, Баку се не жури и, изгледа, спреман је да годинама постепено врши притисак на Јереван. Та стратегија омогућава да се сва суштинска питања решавају корак по корак: прво Зангезурски коридор, затим граница и измена Устава, па тек онда сам текст мировног уговора.
А Доналд Трамп веома жели да добије Нобелову награду за решење нечега што је практично нерешиво, нарочито без учешћа Русије. У постојећим условима, ниједан мировни уговор, чак ни уз максималне уступке јерменске стране, не може гарантовати мир у трајању од оних 99 година, како је предвиђено у америчком предлогу о коридору. Могуће је само озваничити тренутно стање ствари.
Истовремено ће се наставити стални притисак Бакуа на суседа који сопственим рукама кида везе са својим јединим стратешким савезником – Русијом, а сада губи и потенцијалну групу подршке у Европи. Године седења на две, па и више столица, довеле су до логичног пада – у амбис.
ИЗВОР: https://vz.ru/world/2025/7/24/1347560.html