- Војна операција Израела, уз фактичку подршку Сједињених Држава, у Ирану је прекршила норме међународног права и не може се оправдати самоодбраном
АУТОР: Сергеј ЛУЦЕНКО
Увод
У ноћи између 12. и 13. јуна 2025. године Израел је започео масовни, ничим изазван напад. Министарство здравља Ирана саопштило је да је у израелским нападима погинуло 224 људи, а 1277 је хоспитализовано. Као одговор, Иран је извео серију ракетних напада на Тел Авив, Хаифу и друге израелске градове (1).
Руско министарство спољних послова осудило је израелску операцију против Ирана, истичући да она крши Повељу УН и норме међународног права. Такође, Министарство спољних послова Русије изјавило је да ће одговорност за све последице сносити израелско руководство (2).
Међународна комисија правника (МКП) осуђује употребу оружане силе од стране Израела против суверенитета и територијалног интегритета Ирана као озбиљно кршење Повеље Уједињених нација и међународног права, као и као озбиљну претњу међународном миру и безбедности.
Израелски војни удари у ноћи између 12. и 13. јуна 2025. године били су усмерени на десетине мета, укључујући и ирански нуклеарни објекат у Натанзу, и довели су до смрти кључних иранских војних команданата и нуклеарних научника.
„Ништа у међународном праву не може оправдати ове оружане нападе и намерне ударе на цивиле под заштитом“, изјавио је Саид Бенарбија, директор програма Међународног суда УН за Блиски исток и Северну Африку (3).
Међународно хуманитарно право забрањује намерне нападе на цивиле, међу које, сасвим могуће, спадају и нуклеарни научници који су погинули у израелским нападима.
Потребно је истаћи да члан 51. Повеље УН (усвојена у Сан Франциску 26.06.1945) гарантује право држава чланица УН на индивидуалну или колективну самоодбрану, али то право се може користити искључиво у случају оружаног напада на чланицу УН и може се оправдати само сразмерним мерама потребним за одбијање тог напада.
Нико нема право да проширује или произвољно тумачи члан 51. Повеље УН.
Историја конфликта између Ирана и Израела
Од доласка Исламске Републике на власт 1979. године, непријатељски однос према Израелу представљао је основни идеолошки принцип спољне политике Ирана и кључни елемент његове регионалне стратегије.
Током деценија, ривалство две земље изражавало се углавном индиректним дејствима Ирана и тајним операцијама Израела.
Након Иранске револуције 1979. године, у америчкој спољној политици стално се појављивала тенденција ка конфронтацији са Ираном.
Овај приступ се темељио на наративу који су често појачавали медији – да је Иран на ивици да добије нуклеарно оружје, да скрива терористе и сарађује са организацијом „Ал-Каида“ (забрањена у Русији). Међутим, тај наратив је у оштрој супротности са очигледним доказима: Иран је активно учествовао у борби против тероризма, о чему сведочи његова пресудна улога у поразу ИГИЛ-а (такође забрањеног у Русији) у Ираку.
Поред тога, иако САД и медији често представљају Иран као ауторитарни режим под влашћу верских вођа, детаљнија анализа открива систем који у великој мери подсећа на саму САД, са активним промовисањем регионалне демократије (4).
Штавише, историјске перспективе се знатно разликују – иранска цивилизација има више од 2500 година наслеђа, док САД постоје тек 250 година. Ове разлике не могу служити као изговор за искривљено тумачење реалности.
Значајно је и то што су САД историјски често вршиле агресију над другим народима, а угњетавање америчких староседелаца је упечатљив пример тога.
Спољна политика Ирана очигледно је усмерена ка приближавању угњетеним државама.
Према члану 154 Устава Исламске Републике Иран, Иран се уздржава од било каквог мешања у унутрашње послове других земаља и подржава праведну борбу угњетених против угњетача широм света.
САД, напротив, намећу демократију путем бомбардовања цивилног становништва (на пример, бомбардовање Југославије), активно подржавају Израел, чији се однос према Палестинцима потенцијално може подвести под „Конвенцију о спречавању и кажњавању злочина геноцида“ (усвојену 09.12.1948).
Што се тиче једног од најважнијих питања – оружја за масовно уништење (ОМУ), док велике светске силе, предвођене САД, чувају залихе хемијског, биолошког, радиолошког и нуклеарног оружја, Иран се придржава знатно виших моралних стандарда.
Иран категорички забрањује производњу ОМУ, позивајући се на њихов неселективни и неприхватљив утицај на људски живот. Придржавање овог етичког принципа потврђено је и током ирано-ирачког рата (1980–1988), када Иран није узвратио хемијским оружјем, иако га је Ирак употребио.
Ипак, у америчким медијима и оним који су им блиски, Иран се приказује као држава-отпадник, којом управља диктатура и која подржава тероризам. Такве представе се често прихватају без неопходне критичке провере.
Ситуација се суштински променила 2024. године, када су у априлу и октобру обе стране ушле у директне борбене сукобе.
Иран је два пута извршио масовне ракетне нападе, који су углавном били одбијени израелском и савезничком противваздушном одбраном. Након другог удара, који је уследио убрзо пошто је Израел озбиљно ослабио највише ешалоне „Хезболаха“ у Либану — најмоћније иранске марионетске формације — Израел је извео напад на иранске системе ПВО и постројења за производњу ракета, практично без отпора или одмазде.
Али, иако је утицај Ирана у региону опадао, а његов арсенал ракета и беспилотних летелица се два пута показао као знатно неефикасан, трећи проблем — нуклеарна претња коју Израел сматра егзистенцијалном — наставио је да расте.
Како истичу неки аутори, за Израел је од пресудног значаја било не само ограничавање, већ потпуно обустављање производње цепивог материјала који се може користити за прављење нуклеарног оружја.
За решење ирано-израелског сукоба предлаже се следећи алгоритам:
Потребно је дистанцирање Д. Трампа од Израела, јер иранско руководство неће сести за преговарачки сто нити ће озбиљно схватити америчког председника ако буде сматрало да он води двоструку игру. Он може да запрети израелском премијеру Б. Нетанјахуу да ће, уколико настави рат који угрожава 40.000 америчких војника у региону Персијског залива и стотине хиљада Американаца који живе у Израелу, ускратити могућност даље ескалације и подршке том сукобу.
А што се тиче Ирана, САД треба истовремено да понуде разумну, не једнострану нуклеарну нагодбу, која подразумева велико ублажавање санкција, како би иранско руководство у Д. Трампу видело човека који је заиста заинтересован за договор, а не за двоструке игре.
За председника Трампа, перспектива израелског војног удара делује као начин да се ојача позиција Вашингтона у дипломатском споразуму за који је и даље заинтересован.
Сценарио даљег погоршања конфликта може довести до циклуса узајамних удара Израела и Ирана, у који би биле увучене САД, ирански савезници и друге државе, што би изазвало озбиљне последице по цивилно становништво с обе стране и довело до дубоке неизвесности на светским тржиштима — или чак насилне промене режима у Техерану, дуготрајног рата за власт и хаоса, са могућношћу успостављања још ригиднијег режима у Ирану који би имао нуклеарно оружје.
Могуће је да ће иранска влада у посебно неповољним околностима, посебно онима које могу угрозити саме темеље режима, бити спремна на уступке неопходне за његов опстанак.
Израелски војни удари на иранску територију 2024. године били су праћени тајним операцијама високог интензитета, укључујући радиоелектронско ратовање, сајбер-нападе и психолошке операције.
Међутим, треба напоменути да иранско руководство, бирократија и политичка елита имају дубоке корене. То није недржавни актер који би, на пример, био паралисан уколико буде убијено неколико генерала. То је држава, и увек постоје људи спремни да преузму те функције.
Ирански нуклеарни програм има дубоке историјске корене — започео је 1950-их година. У Ирану постоји не само институционално устројен, већ и високо развијен научни корпус и знање које није могуће уништити бомбардовањем или убиством десетак иранских нуклеарних научника.
За Израел су кључни објекти у којима Иран чува своје напредне центрифуге и залихе високо обогаћеног уранијума. Посебно, објекат у Фордоу, који се налази под планином и добро је утврђен, практично није претрпео штету од ових удара, јер Израел не поседује оружје способно да уништи Фордо.
Ирански председник М. Пезешкијан изјавио је да „Израел не познаје границе. Они упадају где год пожеле, уз дозволу Америке.“
У разговору са доктором Арахчијем, специјални изасланик САД за Блиски исток С. Виткоф практично је потврдио речи иранског руководства, наводећи да „Израел не може ништа да учини без наше дозволе“, мислећи притом и на ударе на Иран који су такође изведени уз одобрење Америке.
Суштинска сврха израелских удара није само слабљење нуклеарног програма Ирана, већ дестабилизација и промена његовог режима.
Израелски премијер Б. Нетанјаху је отворено изјавио у интервјуу за Fox News да рат може довести до промене режима у Ирану и да би убиство врховног лидера Хамнеиа могло да „стави тачку на рат“. „То неће довести до ескалације, већ ће окончати конфликт“, изјавио је Нетанјаху за ABC News. Он је нагласио да ће Израел урадити „оно што мора да уради“.
Штавише, израелски званичници више воле јавно флертовање с идејом промене иранског руководства, како би појачали притисак на Хамнеиа да на крају одлучи да укине ирански нуклеарни програм и спаси свој режим.
Широко тумачење превентивне мере самоодбране противуречно је члану 51 Повеље УН.
У стварности, поступци Израела који се односе на превентивни напад на Иран заснивају се на Бушовој доктрини из 2001. године. Ради се о легализацији превентивног рата након војних интервенција Сједињених Држава у Авганистану и Ираку после терористичких напада 11. септембра 2001. године. „Рат против тероризма“ који води Америка темељно је поткопао норме суверенитета.
Председник Буш је први пут поменуо значај превентивне самоодбране у говору пред Генералном скупштином УН 12. септембра 2002. године, када је рекао: „Први пут ћемо бити потпуно сигурни да [Садам Хусеин] има нуклеарно оружје тек када га, не дај Боже, употреби. Наша дужност према свим нашим грађанима је да учинимо све што можемо да тај дан никада не дође.”
Парадоксално, Бушов аргумент најјаче оправдава превентивни напад против „држава-отпадника“ које имају или могу имати капацитет да производе, шире и евентуално користе оружје за масовно уништење.
Треба истаћи да су недавне операције у Гази и другим местима показале да су кршења међународног хуманитарног права у пракси од стране САД и њихових савезника, посебно Израела, постала свакодневна појава.
Конкретно, израелска војна кампања у Гази, током које је, према подацима локалних власти, убијено више од 26.000 људи, а велика већина од 2,3 милиона становника енклаве била приморана да напусти своје домове.
Председница Међународног суда правде (МСП), судија Џоан Е. Донохију, у случају „Јужна Африка против Израела“, позвала је Израел да „спречи извршење свих аката“ геноцида од стране својих снага и „казни за директно и јавно подстицање на геноцид“ од стране политичара (укључујући америчке) и других јавних личности.
Међународни суд правде полаже моралну одговорност на САД и њихове медије у вези са њиховим ставовима и несагласношћу са међународним стандардима.
Одлука МСП-а је подрила међународни углед Израела. У суштини, државе које су подржале Израел и његову војну кампању повезане су са злочинима на територији Газе.
Својим поступцима Израел спроводи такозвани модел „прага рата“.
Под „праговом рата“ подразумева се нови и застрашујући облик конфликта, у којем држава (нуклеарна сила) настоји да употреби силу како би спречила непријатеља, који је на прагу поседовања нуклеарног оружја, да тај корак и учини.
За разлику од традиционалног нуклеарног ривалства, у којем обе стране поседују званичне арсенале, као на пример Индија и Пакистан, који упркос затегнутим односима делују у оквирима међусобног обуздавања, овај нови облик рата ствара нестабилну спиралу ескалације.
Иран, конкретно, све више верује да не може да обузда израелску агресију без нуклеарног оружја, али сваки корак ка његовом стицању доводи до све агресивнијих удара од стране Израела.
Израел не може војним средствима да елиминише нуклеарни програм Ирана – он може само да га одложи, користећи мере које, изгледа, само додатно учвршћују одлучност Ирана да у будућности стекне крајње средство обуздавања – нуклеарно оружје.
У таквој ситуацији, ниједна страна не може да се повуче без прихватања неприхватљивог исхода. За Израел – Иран, одлучнији него икад, у намери да постане нуклеарна сила способна да обузда израелске акције и оконча његову војну доминацију у региону. За Иран – ризик од промене режима као последице разорних израелских удара. Последице ове смртоносне логике надмашују границе Блиског истока.
Када превентивни удари постану механизам за спровођење норми о неширењу, читава архитектура управљања нуклеарним оружјем почиње да се урушава. Без тих темеља, свету прети нестабилна будућност дефинисана циклусима превентивних удара и убрзаним ширењем нуклеарног оружја – што је много опасније него сукоб из доба хладног рата који је обликовао постојећи систем нуклеарне контроле.
Да би се оправдала употреба силе од стране Израела, неопходно је испунити следеће критеријуме, у складу са одлуком Међународног суда правде у предмету „Никарагва против Сједињених Америчких Држава“.
Посебно је потребно утврдити природу мете (циља) према којој се примењује сила у оквиру самоодбране. Израел сматра да су објекти у којима Иран чува елементе за обогаћивање урана легитимна мета за примену мера самоодбране, јер су ти елементи део нуклеарног програма усмереног на нападе на суседне државе.
Основни принцип у међународном праву је принцип немешања у унутрашње ствари које спадају у националну надлежност друге државе. Нити једна држава не сме организовати, помагати, подстрекивати, финансирати, подстицати или толерисати субверзивне, терористичке или оружане активности усмерене на насилно свргавање режима друге државе, нити се мешати у грађанске немире у другој држави.
Такође, Међународни суд правде УН разматра појам „оружаног напада“ на територију друге државе кроз одређене радње као што су помоћ у обезбеђивању оружја или материјално-техничке или друге подршке. Таква помоћ може се сматрати претњом силом или њеном употребом, или бити једнака мешању у унутрашње или спољне послове других држава. Такође је очигледно да управо држава која је постала жртва оружаног напада треба да формулише и изјави став да је претрпела такав напад. У обичајном међународном праву не постоји норма која би омогућила другој држави да се позове на право на самоодбрану на основу сопствене процене ситуације.
Штавише, у Извештају „Безбеднији свет: наша заједничка одговорност“ Радне групе на високом нивоу о претњама, изазовима и променама (Генерална скупштина УН, 2004. A/59/565), јасно је дефинисано да се члан 51 Повеље УН не сме ни прерађивати, ни поново тумачити с циљем проширивања његовог традиционалног обима (како би се превентивне мере могле примењивати на претње које нису непосредне природе), нити ограничавати (тако да се примењује само у случају већ извршених напада).
Ако постоје озбиљни аргументи у корист превентивне војне акције и чврсти докази који их потврђују, они морају бити представљени Савету безбедности УН, који може одобрити такве акције ако процени да су неопходне.
Другим речима, широко тумачење појма превентивне самоодбране од стране Израела грубо је нарушило Повељу УН и норме међународног права.
Закључак
Да би се оправдала употреба силе од стране Израела, било је неопходно доказати да руководство Ирана заиста намерава да изведе напад на Израел нуклеарним оружјем чим га развије. Израел је морао да докаже (представљајући неоспориве доказе Савету безбедности УН) да иранско руководство има намеру да у будућности нападне Израел чим му се укаже прилика, и да је употреба силе данас једина доступна опција.
Међународни суд правде УН у предмету „Никарагва против Сједињених Америчких Држава“ јасно је ставио до знања да економски интереси, укључујући и интересе везане за нафту, не представљају основ за самоодбрану (превентивну самоодбрану) нити за промену режима, јер не одговарају разумним стандардима међународног права.
У нашем случају, војна операција Израела, уз фактичку подршку Сједињених Држава, у Ирану је прекршила норме међународног права и не може се оправдати самоодбраном.
Напомене
(1) Жертвами израильских атак в Иране стали более 220 человек // URL: https://m.interfax.ru/1031345 (дата обращения: 17.06.2025).
(2) Заявление МИД России в связи с израильскими ударами по территории Ирана // URL: https://mid.ru/ru/foreign_policy/news/2025920/ (дата обращения: 17.06.2025).
(3) Israel/Iran: Israel’s attack on Iran violates international law, threatening peace and security // URL: https://www.icj.org/israel-iran-israels-attack-on-iran-violates-international-law-threatening-peace-and-security/ (дата обращения: 17.06.2025).
(4) The Lies the United States and Media Told About Iran // URL: https://www.fairobserver.com/world-news/us-news/the-lies-the-united-states-and-media-told-about-iran/ (дата обращения: 17.06.2025).
(5) Vaez A. The Grim Reality of the Conflict Between Iran and Israel // URL: https://time.com/7294202/grim-reality-conflict-iran-israel/ (дата обращения: 17.06.2025).
(6) Israel & Iran at War: Trump Is «Only World Leader Who Can Stop the Cycle of Escalation» // URL: https://www.democracynow.org/2025/6/16/iran_israel (дата обращения: 17.06.2025).
(7) Israel & Iran at War: Trump Is «Only World Leader Who Can Stop the Cycle of Escalation» // URL: https://www.democracynow.org/2025/6/16/iran_israel (дата обращения: 17.06.2025).
(8) Regime change emerges as unstated goal of Israel’s war in Iran // URL: https://www.axios.com/2025/06/17/iran-regime-change-israel-war-trump (дата обращения: 17.06.2025).
(9) Наган В., Хаммер К. Новая доктрина национальной безопасности президента Буша и верховенство права (часть 1) // «Право и политика» № 6, 2006.
(10) South Africa v. Israel // URL: https://www.icj-cij.org/node/203447 (дата обращения: 17.06.2025).
(11) Iran-Israel ‘threshold war’ has rewritten nuclear escalation rules // URL: https://theconversation.com/iran-israel-threshold-war-has-rewritten-nuclear-escalation-rules-258965 (дата обращения: 17.06.2025).
(12) Там же.
(13) Nicaragua v. United States of America // URL: https://www.icj-cij.org/sites/default/files/case-related/70/070-19860627-JUD-01-00-EN.pdf (дата обращения: 17.06.2025).