Оглед о старом српском црквеном појању
Ми који Херувиме тајанствено изображавамо и Животворној Тројици Трисвету песму певамо, сваку сада животну бригу оставимо. Амин.
Као они који ћемо примити Цара свих, Анђелским Силама невидљиво праћенога.
Аллилуја, аллилуја, аллилуја. (Херувумска химна, 6. век)
АУТОР: Драган Р. Млађеновић
`Са великом почашћу дариваше појање`
Први помени о старом српском црквеном појању забележени су у најстаријим монашким уставима и правилима и у житијној књижевности. У трагању за звучном представом о најстаријем српском монашком појању из времена оснивања манастира Студенице (око 1186, оснивач Велики жупан Стефан Немања), и манастира Хиландара (1198, оснивачи монах Сава и његов отац монах Симеон Немања), драгоцене податке нам пружају секундарни извори као што су црквено-правни устави или типици (на грчком το τυπικον, множина τα τυπικα).
Познато је да је Свети Сава свој ктиторски Хиландарски устав саставио по угледу на типик манастира Пресв. Богородице Евергетиде (грчки Ευεργέτιδα „Доброчинитељка“ или „Добротворка“) у Цариграду. Стефан Немања је своју задужбину – Студеницу посветио Пресв. Богородици Добротворки, а своју наклоност евергетидском манастиру у Цариграду и отац и син су исказивали богатим даровима, због чега су убројани у ктиторе ове светиње. Монах Сава је приликом својих посета Цариграду вазда боравио у овом манастиру, па је једном таквом приликом затражио препис Евергетидског типика. Овај спис је 1199. преведен на српски, и притом донекле прерађен, допуњен и усклађен са потребама новооснованог хиландарског општежића. Тако је настао Хиландарски ктиторски типик (на грчком υποτυπώσεις), којим се уређује живот у манастиру и богослужбено устројство, где црквено појање чини суштински део општежитељног молитвеног тиховања. По речима Теодосија Хиландарца, писца „Житија Светог Саве“: „…он предаваше обичаје народу по апостолском суђењу, и обичајем и законом христоимених људи отачаство своје украшаваше, у црквама установљаваше по чину сва предања у славословљу и пјенију која у Светој Гори навиче, а сам се као пример свима иноцима показиваше, јер беху као новорођени благочашћем, уједно и иночаством“. (Теодосије Хиландарац, Житије Светог Саве, превод М. Башића, зборник Старе српске биографије I, Београд, 1924, 79-250)
У истом житију описани су последњи тренуци земног живота преподобног Симеона Немање: „Дошавши до краја псалма, (преподобни) рече јасно ово: `Свако диханије да хвали Господа!` (Пс 150). И тако су сви разумели да је преподобни и на крају живота са анђелима појао анђелску песму, и да више, после оне анђелске песме, не треба друге појати.“ (Теодосије, Хиландарац, Житије Светог Саве, превели Лазар Мирковић и Димитрије Богдановић, Просвета и СКЗ, Београд, 1988, стр. 144)
У „Житију преподобног Симеона Мироточивог“ које је у Студеници саставио Свети Сава, описује се појање које су на опелу уснулом старцу Симеону „даривали“ светогорски монаси различитих народности, свако на свом језику: „Окончавши се јутрење, и пошто се сабра безбројно црнаца (тј. монаха), тада и почеше уобичајене песме појати, око преподобног тела, часно, и испунише речено: `Они који се боје Господа, славе Га.` (Пс 14, 4). Затим и многи народи дођоше поклонити се њему, и са великом почашћу даривати појање. Певаше прво Грци, потом Иверци, затим Руси, за Русима Бугари, потом опет ми, његово стадо сакупљено“. (Свети Сава, Житије Светог Симеона, превео Томислав Јовановић, у књизи Студенички типик, Београд, 1994, стр. 185-7)
Најстарији записи српског појања
Писани музички споменици српског црквеног појања у 12. и 13. веку, уколико су постојали, нажалост, нису сачувани. Најстарији сачувани зборник са богослужбеним песмама српских појаца и композитора, Антологион црквених песама (српски „цветник“) са сигнатуром Лавра Е-108, који се чува у библиотеци најстаријег светогорског манастира Велике Лавре, датује се у време кнежевске власти Лазаровог сина Стефана Лазаревића (кнез од 1390-1402, деспот од 1402-27). „Рукопис Лавра Е-108; објавио Андрија Јаковљевић, Антологија манастира Лавре са неумама из доба кнеза и деспота Стефана Лазаревића, Народни музеј-Крушевац, 2004)
Ово велико и драгоцено откриће дугујемо марљивој истрајности др Андрије Јаковљевића, који је од 1968. до 1983. састављао каталог музичких рукописа Свете Горе Атонске. Садржај Лаврине Антологије чини двадесет једно музичко „твореније“ знаних и незнаних српских и грчких мелода и химнографа. Драги камен и почетак српске писане музичке историје представља стихира Светом Сави „Ум ваперив јакоже духовнима вазлете крилома“ (Ум окрилативши тамо куда духовним узлете крилима) непознатог српског мелода, а поје се на крају Службе Светом Сави, коју је крајем 13. века на српскословенском језику (или тачније црквенословенском језику српске редакције) саставио Теодосије Хиландарац. (Текст Службе Светом Сави је приредио проф. Ђорђе Трифуновић, а академик Димитрије Богдановић превео са српскословенског на српски језик у књизи Србљак I, Службе, канони, акатисти, СКЗ-Београд, 1970, стр. 292-3)
Средишње појачке личности Лаврине Антологије су двојица српских мелода, Никола и Стефан. На дванаестом листу кодекса забележен је неумском нотацијом један недељни богородичан у 4. гласу (Подажд утешеније својим рабом) изнад кога стоји име аутора – „твореније Николи Србина“. Ту је и славни, али тајанствени Стефан Србин (Στεφανος Σερβος), протопсалт и доместик („први појац“ и „вођа певнице“). Тек је Лаврина Антологија Е-108 показала да су ова двојица по имену познатих старих српских мелода живела и бележила „саслатко пјеније“ (καλοφονια) у последњој деценији 14. столећа, а не средином 15. како се раније мислило.
`Сада силе небесне с нама невидљиво служе`
У Зборник „Стара српска музика“ (Музиколошки институт САНУ, посебна издања, књига 15/I, Београд, 1975) српски академик Димитрије Стефановић (1929–2020) је унео творенија тројице мелода, кир Стефана, кир Николе и јеромонаха Исаије, који су уз своје име додавали реч Србин. Две песме из Литургије пређеосвећених дарова, „Ниња сили небеснија“ и „Вкусите и видите“ кир Стефана Србина, налазиле су се у Стефановој појачкој књизи „Псалтикија“. Овај рукопис са 307 листова из 15. века припадао је Народној библиотеци Србије, па је у пожару библиотеке изгорео приликом бомбардовања Београда 6. априла 1941. године. Српски музиколог Коста Манојловић је 1937. године снимио 12 фотографија из „Псалтикије“: уводни теоријски део и две поменуте Стефанове песме. Фотографије се чувају у Архиву САНУ (бр. VII, 433) и представљају једино сведочанство о овом драгоценом рукопису. (Димитрије Стефановић, Изгорели рукопис бр. 93 београдске Народне библиотеке, Библиотекар XIII, 5, Београд, 1961, стр. 379-84, са 12 Манојловићевих фотографија)
`Благо веће од сваког злата и драгог камења`
Од посебног националног значаја за историју српске музике представљају песме српским светитељима које су саставни део служби, а сакупљене су у посебној књизи која се зове СРБЉАК. Ову драгоцену збирку која је столећима настајала, објавила је као критичко издање Српска књижевна задруга у Београду 1970. године.
У једној од четири Задругине књиге – О Србљаку, студије, српски академик Димитрије Стефановић је најпре евидентирао све стихире српским светитељима са неумском нотацијом, које се налазе у збирци музичких рукописа Хиландарске библиотеке, (Димитрије Стефановић, Почеци стихира у хиландарским неумским рукописима, у зборнику О Србљаку – студије, СКЗ-Београд, 1970, стр. 479-483) и објавио факсимиле и транскрипције пет песама најстаријим српским светитељима, које се налазе у музичким зборницима Хиландарске библиотеке. Ту је пет стихира: Св. Симеону и Светом Сави, Стихира Светом Сави, стихира Светом архиепископу Арсенију, стихира св. краљу Милутину и стихира св. краљу Стефану Дечанском. Како је овде реч о стихирама са музичком нотацијом које су у Хиландару из старијих (касније вероватно изгубљених) извора преписане крајем 18. века, може се закључити да се мелодије песама српским светитељима нису мењале од тренутка њиховог настанка у 13. и 14. веку, до њиховог „стављања“ (тј. бележења) у неумску нотацију неколико столећа касније.
(Стихире Светом Сави из Лаврине Антологије (Е-108) и Хиландарског Стихирара (311) снимљене су у Малом храму Светог Саве и објављене на диску „Свети Сава“, који се налази у збирци од пет дискова „Стазама духовним“, издавач „Бивеко“, Београд, 2013, а песме које се поју о празнику Ваведења објављене су на диску „Хиландарска слава“, друго издање 2016).
Тако су нам марљиви и тихи хиландарски преписивачи с краја 18. века сачували и даровали старо српско појање – „БЛАГО ВЕЋЕ ОД СВАКОГ ЗЛАТА И ДРАГОГ КАМЕЊА“.