Велики драмски писац цинцарског порекла АЛКИБИЈАД НУША (Београд, 1864 –Београд, 1938), познатији по посрбљеном имену БРАНИСЛАВ НУШИЋ, године 1924. се подухватио писања аутобиографије. У предговору објашњава зашто је предузео тај посао, па вели да се биографијом обично баве „пропали политичари, прогнани владари, беспослени пензионери, бивше дворске даме и чланови академије наука“.
АУТОР: Драган Р. Млађеновић
Затим у предговору „Аутобиографије“ Нушић пише како је у једно доба настала била читава хајка на њега. „Све што је добило свраб за писање, узело је да се чеше о мене. (…) Сви су они и на сав глас тврдили: да ја немам ни духа ни талента. Како су ми на тај начин створили донекле репутацију човека без духа и талента, поче се шапутати да ми та репутација даје довољно квалификација за члана академије наука и уметности, те сам свакога часа могао очекивати да будем и изабран. Па, како сваки академик мора да изради своју аутобиографију, – и како је нашим академицима за тај посао потребно по неколико година, па их има и који су умрли, а тај толико велики и важан посао нису довршили, те се ни данданас ништа не зна ни о њиховом животу ни о њиховом раду на науци – то сам одлучио да за времена приберем грађу за свој животопис“.
Нушић је аутобиографију поделио на поглавља којима је обухватио сав свој живот (од рођења до смрти): „Од рођења до првог зуба“, „Од првога зуба до панталона“, „Човек у панталонама“, „Суђаје“, „Школовање“, „Основна школа“, „Хришћанска наука“, „Српски језик“, „Историја“, „Географија“, „Јестаственица“, „Математика“, „Физика & хемија“, „Мртви језици“, „Прва љубав“, „Прва и последња песма“, „Друга љубав“, „Од треће до закључно дванаесте љубави“, „Но хвала Богу једанпут“, „Тамница“, „Војска“, „Брак“, „Неисписана глава“, „Поговор“.
Велики српски комедиограф Бранислав Нушић је у „Аутобиографију“ унео сав свој раскошни сатирично–хумористични дух и шарм, иако су „неки на сав глас тврдили да нема ни духа ни талента“.
Заиста је тешко издвојити најдуховитије поглавље. Но ипак, по укусу писца ове белешке, по „озбиљној“ духовитости се издваја Нушићево последње поглавље „Поговор“, написано као интервју измишљеног новинара са знаменитим драмским писцем одмах по одласку са овога света. Ево како тече завршни акорд тог измишљеног разговора:
Новинар: „Ред је кад човек умре, да каже неку последњу реч, која се после згодно да употребити у биографији. Ви знате добро да је, на пример, Торквато Тасо узвикнуо: „У твоје руке, Господе!“ Вилијам Скот је рекао: „Тако ми је као да сам се поново родио!“, Бајрон је рекао: „Хајде да се спава!“, Рабле: „Спустите завесу, комедија је свршена!“, а Гете „Више светлости!“ Дакле, јесте ли и ви тако што узвикнули умирући?
Нушић: „Нисам, а не верујем ни ти честити људи које сте ми цитирали, да су што слично казали. Ах, да, сећам се. Ја сам пред смрт питао жену: ПОШТО СУ ДИЊЕ НА ПИЈАЦИ?“