Ивица Тодоровић: Свети српски југ и Јустинова тајна

• Управо са духовних висина врањског краја, тих освећених двери великолепног српског југа, јасније се виде његова блиска и далека пространства, а у првом реду врхови и долине Старе Србије, некадашњег средишта непрегледног српског народног простора  и надалеко чувеног Српског Царства.
• Оно је, као што се зна али неретко заборавља, цветало управо у „јужним крајевима“ – његовом некадашњем средишту – заједно са Српском Црквом и особеним српским изразом хришћанске представе о савршеном народу, Новом Израиљу, чији су непосредни одрази и плодови изнова препозната Врањска Света гора и цела врањска област, корен и срце Јустинове тајне

(I)

Да ли се велики људи појављују случајно, независно од места из којих потичу и с њима повезаних повесних, друштвених и просторних околности? Или, ипак, овој појави претходи одређено предназначење, постојана и непрекинута нит што наговештава њихов долазак? Да ли је, у ствари, овде реч о извесним, тајанствено изатканим, тешко ухватљивим збивањима, са чијим упознавањем долазимо до разумевања чудесног оваплоћења тих необичних личности, својеврсних светлосних путоказа у нашим замагљеним схватањима и живљењима овоземаљске стварности? Као што тврди Свети Јустин Ћелијски и Врањски – „иза густе копрене видљивог протежу се безбројне бескрајности невидљивог“, при чему „у ствари, нема грубе границе између видљивог и невидљивог, између овостраног и оностраног, између природног и натприродног“. ¹

У случају Светог Јустина Поповића² одговор на почетно питање о скривеним и, наизглед, невидљивим узроцима појављивања великих људи (српског југа и опште српске повести) може бити савршено јасан. Притом, уколико смо се – трагом случаја да је Јустин (световно име: Благоје) Поповић рођен у Врању 1894. године, баш на Благовести – упутили ка овим просторима с нејасним знањима и представама о томе на шта бисмо могли да наиђемо приликом трагања за тајним кључевима појаве Светог Оца Јустина, дани проведени у његовом родном крају помоћи ће нам да недвосмислено отшкринемо врата овог тајанства и да га предосетимо.

Шта све, у непосредној стварности, сачињава то тајанство које смо помињали? Поврх свега осталог, њега одражава (како почетна тако и завршна) околност да је Благоје рођен 25. марта по јулијанском календару а на исти дан, односно на Благовести, Благоје тј. Свети Отац Јустин и умире, 1979. године у Манастиру Ћелије. Притом, временско тајанство сустиже и оно које се тиче порекла, исто као и просторно.

Један од главних одговора на ове и друге сличне запитаности о Јустиновој тајни проналазимо у непосредној спознаји чињенице да је његова породица свештеничка и то кроз тешко пребројиви низ поколења, те да потиче управо из Горњег Жапског, у којем се од давнина налазила стара средњовековна црква. У 19. веку је на њеним темељима обновљен Манастир Горње Жапско, односно Манастир Светог првомученика и архиђакона Стефана. Међутим, надомак срца тајне пристиже се тек онда када се трагач сусретне с чињеницом – која је данас углавном слабо позната, као да је скривана – да су Горње Жапско и овај манастир смештени у самом срцу подручја које је, због несвакидашњег духовног наслеђа, названо Врањска Света гора.

^{Манастир светог архиђакона Стефана у Горњем Жабском, фото: Епархија врањска}

Саобразно тајни појаве Светог Јустина и о његовом крају се, упркос свему, још увек зна врло мало. Штавише, о многим местима, личностима и дешавањима везаним за ову и друге јужне српске области може се чути и сазнати само овде, након непосредног боравка и разговора са мештанима и данашњим монаштвом. Управо на том необичном месту и прелепом простору, усред густе шуме, налази се поменути Манастир Светог Стефана, на прилазу некадашње границе са Турском. Ту је некада радила и манастирска верско-учитељска школа, одгајалиште свештенства. Када се говори о врањском крају у било ком виду, па чак и у речницима говора овог краја и околине, Горње Жапско се најпре везује за свештенство и српско сакрално наслеђе³.  У непосредној близини се, што је посебно важно, простире и велики број разних других сведочанстава и одблесака давне прошлости, пре свега почев од светиња са древним коренима.

Поред других предања, на подручју Врањске Свете горе и околних предела испредају се и казивања о некадашњој, великој монашкој заједници, која је својевремено ишчезла са тих простора, али остављајући изузетно дубок духовни траг, попут Косова и Метохије начинивши ову земљу светом. Бројност и значај наведених светиња – као и сећања на мноштво монаха некада, вероватно светих мученика који су придодали вечну благодат овој области – сведоче о простору са јединственом узвишеношћу, сасвим супротно наметнутој скрајнутости и тишини, те представама о распојасаном и раскалашном, „Борином Врању“, описаном у неким делима књижевника Борисава Станковића.

Поред осталог, већ након кратког боравка у том крају, тешко је не сазнати и не осетити да се од „мале“ Дубничке свете горе (са три светиње посвећене: Светим апостолима Петру и Павлу, Рођењу Пресвете Богородице и Светом пророку Илији)⁴  и разних других светих места у ближој и даљој околини, све до најславнијег Манастира Светог Прохора Пчињског и знатно даље, распростире благодатно зрачење чије је, не само просторно, средиште баш ова Врањска Света гора⁵.  Ипак, народ у овом крају пре свега помиње значај Манастира Прохора Пчињског, који је, како кажу, „био старији и значајнији од Хиландара“. У њему су бројни људи из овог и других крајева тражили и налазили исцељење, па и мајка Јустина Поповића. Иако је њена болест у лекарском смислу била неизлечива, молитве Светом Прохору Мироточивом и помазивање целебним миром учинили су да Јустинова мајка Анастасија чудесно оздрави, саобразно многим другим болесницима.⁶

Такође, нешто мало јужније и не тако далеко од ових крајева, осим Старог Нагоричана и тамошњег средњовековног немањићког Манастира Светог Ђорђа, налази се и Скопска Црна Гора. Њен је други назив такође Света Гора, уз предање да је та област некада имала 365 цркава и манастира, попут другог царског престоног града – уз царско Скопље – Призрена са околином.

За само срце, односно духовно и географско средиште, ове Врањске Свете горе везује се и Манастир у Лепчинцу, посвећен Светом великомученику Пантелејмону⁷. То је место где обитава чудесна и готово опипљива благодат, чему доприноси и чудотворна икона Светог Пантелејмона, којој се верници често обраћају и добијају излечење. Међу оближњим светињама су и манастири, цркве, црквишта, манастиришта, уз друге просторе и творевине, које народ такође сматра за свете. Свети храстови широм српског југа још увек подсећају на божанска прибежишта која су некада замењивала срушене цркве и манастире, или су пак надомештала њихову удаљеност. Нешто слично се, уосталом, може рећи и за шуму у облику крста испод Манастира у Лепчинцу. Наиме, иако је становништву овог краја, након доласка комуниста на власт, било практично забрањено да испољава своју православну веру, односно да поставља и носи крстове, након што су посадили шуму она је израсла у облику непосредно видљивог крста. А он је посебно јасно уочљив управо када се шума посматра из поменутог манастира.

Већи број икона које се налазе у њему такође има своју сасвим необичну причу, при чему су неке од њих прешле огромна пространства како би доспеле баш на Врањску Свету гору. Међу њима се посебно издваја чудесна икона „Неочекивана радост“, посвећена Пресветој Богородици. Захваљујући њој, по казивању монахиње, многи људи су заиста доживели неочекивану радост, онда када су губили сваку наду. У доласку ових икона кључну улогу имали су руски верници, свештеници и монаси, након Октобарске револуције и Првог светског рата пристигли у ове крајеве⁸.  Управо захваљујући њима манастир је опстао у периоду између два светска рата, али и после тога. Примера ради, камени зид који окружује Манастир у Лепчинцу подигао је некадашњи игуман, у времену од 1929. до 1933. године, Рус Серафим Емилијанович⁹.  Такође, на споменику који је подигнут на његовом гробу уписана су и имена других Руса, некадашњих житеља Манастира Светог Пантелејмона¹⁰.  Слично томе, током овог лета, када смо први пут дошли до Манастира у Горњем Жапском дочекала нас је Рускиња која овде помаже. Српске и руске судбине и светиње, лозе и везе, и на овом подручју су се испреплеле на врло необичне начине. О томе нова сазнања стичемо готово са сваким кораком, јер осим њихових српских сатрудника (од јеромонаха Илариона до заслужног обновитеља, игумана Пајсија Танасијевића и игуманије Стефаниде Главчић) и имена руских монаха и свештеника (Митрофан Попов, Демостен Рус, Сергије Троицки, Антоније тј. Алексеј Почепухов, Јован тј. Михаило Кутин, Всеволод Хартевски, Николај Софроницкиј, итд.) свуда су присутна у сећањима овог светог места¹¹.  У поменутом смислу није необично, али треба и то нагласити, да се Свети Отац Јустин у својим кључним и посебно надахнутим радовима бавио управо делом Достојевског, као и суштином и мисијом Словенства.

Посебне пажње су вредне и светиње у Буштрању, у близини Горњег Жапског (Храм Св. Великомученика Георгија, на тромеђи Горњег Жапског, Буштрања и Копањана и Храм Св. Великомученика Димитрија, подигнути на темељима древних цркава), али и мноштво других светих места, присутних на сразмерно малом простору. Уосталом, сам назив Врањска Света гора, као такав сачуван и у катастарским листовима, упућује на језгро препуно светиња у дубљој прошлости, при чему се сматра како је данас „сачувано седам манастирских цркава и црквишта на простору од петнаестак километара“¹².  Међутим, у стварности је сва света места у широј околини готово немогуће пребројати, као што је и границе Врањске Свете горе немогуће јасно одредити.

И поред снажног замаха обнове током последњих неколико десетлећа, изузетно велики број древних светих места на овом и ширим околним просторима – а о којима сведоче и материјални остаци и народна предања, уз обичај да се на њима пале свеће и одржавају молитве – још увек није обновљен. А нису обновљени ни унутрашњи храмови духа широм српског југа¹³,  поред осталог и због тога јер је Јустин Поповић – као дуготрпељиви мученик и распиритељ светосавља¹⁴,  те као својеврсни антипод Јосипа Броза Тита¹⁵,  са којим је живео и умро готово у исто време – предуго био одсутан. Штавише, тешко да је случајно и то да су мајке Светог Јустина (који у својим делима објављује светосавску филозофију као израз општих, богочовечанских, врхунских духовних и мисаоних људских домета)¹⁶ и Светог Саве имале исто име – Анастасија, уз разне друге сличности које би се могле пронаћи између ових светитеља. До свеобухватног препорода још није дошло, иако крајеви за које се везују телесни и духовни корени Светог Оца Јустина заслужују да поново заживе у својој старој слави, чији су снажни, блистави одсјаји, уосталом – биће сасвим јасно већ након иоле дубљих увида, везаних за његово порекло, од Тетова до Врања – и изнедрили овог светитеља, на сличан начин као што је управо српски југ својевремено изнедрио средиште немањићког и светосавског Српског Царства.

(II)

У врањском крају старине су свуда присутне, заједно са старим српским речима које је сачувао врањски говор, а о којима сведоче и Марково Кале, Маркова Ступаљка, Маркова Фурња и многи други називи. Међу њима се крију како трагови средњовековних тврђава, пећине и стене, тако истовремено и симболи народног трајања, одрази предања и сећања на светиње, славу и јунаштво прошлих времена¹⁷.  Иако су ове древности наизглед скривене и непрепознатљиве, ипак постају јасно уочљиве када се поглед посматрача пажљивије и без журбе усмери на овдашње тло. Тако се, рецимо, и легендарни град Изом, на чијем месту се данас налази Врањска Бања, лако препознаје у називу суседног села које се зове Изумно и које и данас краси свети храст звани Свето Масло. До њега још увек долазе литије на дан сеоске славе, односно на празник Духова (Свете Тројице), након чега, током Духовске седмице, и засебни засеоци (махале) славу прослављају током различитих дана, како би мештани могли да се међусобно посећују и једни другима долазе у госте. Све у свему, свето дрвеће, празници и свете горе још увек чувају српски југ, али је његово посебно упечатљиво обележје простор назван Врањском Светом гором, на којој се издваја Манастир Горње Жапско.

Уколико упитате неког Врањанца да вам понешто каже о Манастиру Светог Стефана у Горњем Жапском, обично ће рећи да је тамо све лепо сређено, уз незаобилазан веома повољан естетски утисак, иза којег се, након ближег упознавања, такође разоткривају и вековни духовни слојеви. Благољепије које сваки посетилац може да затекне на овом месту, одакле потиче свештенички род из којег је поникао Свети Отац Јустин Поповић, тешко је не препознати и не дивити му се. Слично као што не можемо а да се не задивимо док читамо и проучавамо његова дела¹⁸,  у којима наилазимо на сложено, али врло јасно предочено мудрословље, те на одговоре на најсуштинскија питања којима се баве наш ум и сва духовна чула.

Подсетићемо да се свештеничка породица Поповић доселила у близину Врања, по свему судећи, почетком 19. века, временске прекретнице за српски народ¹⁹, а деда Светог Оца Јустина (Благоја Поповића) служио је као свештеник у селу Горње Жапско. Уколико имамо у виду да „од крв вода не бива“, као што нам казује народна пословица из врањског краја²⁰,  постају нам много разумљивије разноврсне околности везане за Јустинов живот и рад. Да је реч о постојању непрекинуте нити богонадахнутости кроз бројне нараштаје, осим изузетно великог броја претходећих колена свештеника, поред осталог сведочи чињеница и да је Јустинов отац ту ишао у верско-учитељску школу. У освртима на живот и дело Јустина Поповића наглашава се, наиме, да је његова породица „произвела седам узастопних генерација свештеника до Јустиновог оца Спиридона“²¹,  који је ипак прекинуо тај низ, али се у овом смислу исто тако помиње и читавих тринаест свештеничких колена²²,  при чему је Јустин четрнаести беочуг. И овај величанствени низ – који подсећа на значај броја 14 у разврставању предачких поколења у јеванђељском Христовом родослову, на самом почетку Новог Завета²³  – свакако представља (уз подразумевајућу напомену да није нимало лако ни свакидашње постати човек који служи Богу) једно од чудесних предназначења појаве Светог Оца Јустина и његовог чудесног животног дела.

Овде се, дакле – али и у околним местима²⁴ и наравно у самом Врању, познатом по бројним црквама и светињама, којих је и у прошлости било више него у другим српским градовима сличне величине, па и већим²⁵  – налазе корени свега онога неизбројивог што су Српска Црква и народ добили преко Светог Јустина Ћелијског и Врањског. Такође, као што је познато, још старији корени потичу из још јужнијих српских крајева. С тим у вези, додатно скрећемо пажњу и на то да породица Јустина Поповића дубљим пореклом вуче корене из околине Тетова,²⁶ још јужнијe у односу на духовним даровима преобилни град Врање, са својом необично богатом свештеном традицијом и значајем, заједно са Врањском Светом гором и другим светим горама (не)заборављеног југа²⁷ и Старе Србије. Слично томе, из још јужнијих српских крајева потиче и читаво мноштво стваралаца и подвижника. Међу њима се налазе и други Поповићи – попут мученички настрадалог Спасоја Хаџи Поповића (1882–1926) из Буфа код Лерина, оснивача и уредника листа „Јужна звезда“, једног од најревноснијих бранитеља страдалних простора српског југа²⁸ – као и други свештенички синови, изданци старих и поштованих јужњачких лоза.

И поред свега овога и много тога још неиспричаног, у новије време је готово у засенак пала чињеница да „осим познатог ‘Бориног Врања’, тј. оног и онаквог Врања и Врањанаца како их је описао у својим каснијим делима врањански књижевник Бора Станковић“, постоји и „једно друго, боље и честитије Врање, за које бисмо ми данас могли с правом рећи“ да је то, у ствари, „Јустиново Врање“, јер је „дало таквога Божјег човека и низ других честитих људи“²⁹.  Иако су Врањанци и данас с правом посебно поносни на своју кухињу и песму, вредноћу у раду и друге особине, не треба никако изгубити из вида ни њихову отвореност срца, као ни склоност верским осећањима, па и традицију побожности. Управо у складу с претходним, осим нове заветне цркве Светог Аве Јустина – која се налази у манастиру Ћелије, где су му и мошти – у Врању је 1994. године подигнут његов споменик, када је започето и са обновом породичне куће Оца Јустина. У данашње време ту се налази и Храм Св. Јустина Философа и Св. Јустина Ћелијског и Врањског, као и Свеправославни центар „Преподобни Јустин Ћелијски и Врањски“, управо на месту где је некада живела породица Јустина Поповића, чији је деда Алекса ту подигао кућу. Током јуна 2019. године део његових моштију пренесен је из манастира Ћелије овде.³⁰ Тако се, и сасвим непосредно, овај велики мудрослов и светитељ, али и чудотворац, непорециво вратио родном дому, преко богонадахнутих дела изнова ширећи проповед Истине у коју је тако чврсто и доследно, не само свом душом него и свим својим дубоким умом, веровао.

^{Храм светих Јустина Философа и Јустина Ћелијског и Врањског и Свеправославни центар, фото: Епархија врањска}

Шта је још, тим поводом, посебно битно да знамо и да не заборавимо? Нека од најзначајнијих дела српског, али и свечовечанског, мудрословља и богословља настала су управо као резултат рада и божанског надахнућа Светог Јустина, некадашњег Благоја који је рођен и растао у Врању и његовој околини, као изданак и круна изузетно дугачке и истрајне свештеничке лозе, водећи порекло баш из овог сасвим необичног и јединственог краја.

Међутим, дошло је до привременог растанка између Јустина и његове родне груде. Поред осталог, примера ради, један од рођака Јустина Поповића причао је да су код њега једном дошли неки официри, запретивши му „да се више не виђа (са Јустином) на Св. Гаврила, иначе ће да га притворе и да га убију (веров. Јустина)“ и „од тада никада више (Јустин) није долазио код рођака“ из Доњег Требешиња, одакле је била Јустинова мајка.³¹ Пре тога је Јустин Поповић често долазио у свој крај, а најпре у Доње Требешиње, на дан Светог Гаврила када је служио и у цркви, након тога одлазећи на славу код рођака.³²

И поред различитих, тешко подношљивих збивања која су обележила његов живот мученичким искушењима (па и боравком у затвору), удаљивши га од родног краја, можемо закључити да се Свети Отац Јустин својим делима и свеукупним наслеђем – уз новонастали храм са његовим именом у самом Врању – ипак све више враћа на свој српски југ, почев од његовог родног града и Врањске Свете горе, вишеструко освештаних предворја ових јужних крајева. Као што указује и сам назив Стара Србија, у њима је запретена тајна српске прошлости,³³ али и – врховним дометима свеукупног српског предања – предназначене свечовечанске мисије, односно будућности.³⁴

О тој мисији и будућности маштала су многа српска поколења. Да ли је баш подручје Старе Србије и читавог српског југа од кључног значаја за будућу народну и духовну обнову? Бројне назнаке и закључци чине одговор на ово незаобилазно питање потврдним, а таквим га чини и целокупно животно дело Јустина Поповића. Коренима Светог Оца Јустина који се везују за Манастир Светог Стефана у Горњем Жапском и Врање посебну пажњу посвећује и његово Житије, написано од стране владике Атанасија Јевтића,³⁵  трагом светих успомена на његове духовне претке са југа. Међу њима можемо препознати немали број оних који су се калили, страдали и подвизавали управо на тим просторима, или пак потицали са њих, доживевши највећу могућу славу – почев од Свете Петке, преко Светог Јована Владимира, све до Св. Ђорђа Кратовца, Св. Гаврила Лесновског и многих других.

Оно што најпре повезује наведене делатнике, незаборавне и свете претке – као што, с друге стране, на земаљској равни у вечности спаја српски народ и његову главну веру – јесте управо њихово заједничко духовно наслеђе и тло које се, насупрот некадашњем схватању овог простора као средишта, у новије време обично сматра за српски југ, или српски југоисток. У питању је поднебље које је неоспорно имало суштински значај за одређење и земаљско оваплоћење српске вере и државности, исто као и народног и духовног простора, те с њима повезане самосвести. Реч је, дакле, ни мање ни више него о својеврсном језгру, средишту које је (привремено) постало „гранично“ или чак и „загранично“ подручје, са сложеним збивањима чији је исход неизвестан.³⁶

Управо са духовних висина врањског краја, тих освећених двери великолепног српског југа, јасније се виде његова блиска и далека пространства, а у првом реду врхови и долине Старе Србије, некадашњег средишта непрегледног српског народног простора³⁷  и надалеко чувеног Српског Царства. Оно је, као што се зна али неретко заборавља, цветало управо у „јужним крајевима“ – његовом некадашњем средишту – заједно са Српском Црквом и особеним српским изразом хришћанске представе о савршеном народу, Новом Израиљу,³⁸ чији су непосредни одрази и плодови изнова препозната Врањска Света гора и цела врањска област, корен и срце Јустинове тајне.

1. Јустин Поповић, Светосавље као философија живота, у: Сабрана дела Светог Јустина Новог: у 30 књига, књ. 4, Наследници Оца Јустина, Манастир Ћелије, Ваљево, 2001, стр. 186.
2. В. рецимо: Атанасије Јевтић, Житије преподобног оца нашег Јустина Новог Ћелијског, у: На богочовечанском путу, приредио Атанасије Јевтић, Манастир Ћелије, Ваљево, 2014, стр. 7–181; Владимир Димитријевић, Благовест о Благоју: Живот и дело Светог Јустина Ћелијског, у: В. Д., Синови Светог Саве, Catena mundi, Београд, 2022, стр. 173–307.
3. В. у: Момчило Златановић, Речник говора Јужне Србије, Учитељски факултет, Врање, 1998, стр. 72.
4. Уп. представе о „Дубничкој Светој гори“, предочене у посебно упућујућем чланку: „Манастир Дубничка Пресвета Богородица“ (https://etnosrb.rs/православље/манастир-дубничка-пресвета-богороди/; приступљено 26. 9. 2025).
5. Поводом ширег, обласног схватања назива Врање, треба знати да је, „крајем XI и почетком XII века предео на Пчињи где је испоснички живот окончао пустиножитељ и потоњи светац Прохор“, забележен „у житију Јоакима Осоговског као ‘врањанске пустиње’ “ (Гордана Томовић, Врање и околина у средњем веку, Врањски гласник 26-27, 1994, стр. 55).
6. А. Јевтић, н. д., стр. 15–16.
7. Монографија манастира Светог Пантелејмона у Лепчинцу, н. д., стр. 53.
8. Исто, стр. 28.
9. Исто, стр. 28–30, 45.
10. Исто, стр. 30.
11. Исто, стр. 77–82.
12. Исто, стр. 36.
13. За почетак, читалац се може упознати са неким од питања, везаних за српски југ, посматран у ширем смислу, у делима: Јеремија Митровић, Народносна свест у Срба, Народна књига, Београд, 1989, стр. 74–77, 177–210; Јован Трифуноски, Македонизирање Јужне Србије, Београд, 1995.
14. В. Владимир Цветковић, Јустин Поповић: Синтеза традиције и иновације, Институт за филозофију и друштвену теорију, Београд, 2021, стр. 32–34, итд.
15. Притом, могло би се рећи и да је Свети Јустин читавог живота војевао против (не)дела која се везују за несветог Јосипа, учествујући у вечној борби у којој је, на плану вечних вредности, однео величанствену победу.
16. Уп. В. Цветковић, н. д., стр. 33–34. Уп. и: Зоран Кинђић, Јустиново тумачење философије Светог Саве, у: Свети Сава и Доментијан, ур. Драгиша Бојовић, Јелена Стошић, Центар за црквене студије, Центар за византијско-словенске студије, Ниш, 2024.
17. В. Момчило Златановић, Речник говора Јужне Србије, Учитељски факултет, Врање, 1998, стр. 223.
18. В. у: Владимир Цветковић, Јустин Поповић: синтеза традиције и иновације, Институт за филозофију и друштвену теорију, Београд, 2021, стр. 453–457.
19. В. о досељењу „из јужних крајева (од Тетова) у околину Врања“ у: Атанасије Јевтић, Житије преподобног оца нашег Јустина Новог Ћелијског, у: На богочовечанском путу, приредио Атанасије Јевтић, Манастир Ћелије, Ваљево, 2014, стр. 11–12.
20. В. полазну реченицу (мото) у књизи: Јадранка Ђорђевић, Сроднички односи у Врању, Етнографски институт САНУ, Београд, 2001, стр. 7.
21. В. Цветковић, н. д., стр. 20.
22. А. Јевтић, н. д., стр. 11.
23. В. Свето Јеванђеље по Матеју (1, 17).
24. Јустинова мајка је била побожна и честита жена, пореклом из Доњег Требешиња код Врања (в. у: Владимир Димитријевић, Благовест о Благоју: Живот и дело Светог Јустина Ћелијског, у: В. Д., Синови Светог Саве, Catena mundi, Београд, 2022, стр. 175). О побожности и особинама његове мајке в. још у: А. Јевтић, н. д., стр. 14–18.
25. В. Небојша Ђокић, Прилог историји врањанских цркава до Другог светског рата, у: Левач, ур. Горан Јашовић и други, Историјски архив Крушевац, Удружење за уметност и културу Својново, Својново – Крушевац, 2023, стр. 349–350.
26. Овај град се налази у области Полог, немањићкој земљи од давнина, а у непосредној близини Тетова је и Манастир Лешак, који се везује за цара/кнеза Лазара Хребељановића.
27. Када је реч о српском југу и његовом наслеђу, в. рецимо чињенично снажно поткрепљене радове, сабране у књизи: (Славо)Македонци – Део српског народа, прир. Хаџи Милош Маринковић, Прометеј, Нови Сад, 2024.
28. О њему с великим уважавањем пише Врањанац Јован Хаџи Васиљевић (в. Спасоје Хаџи Поповић, у: Поменик Друштва Светога Саве, Браство XXI, Београд, 1927, стр. 322–323), још једна изузетно значајна и заслужна личност са ових простора.
29. А. Јевтић, н. д., стр. 15.
30. О претходном в. на званичном сајту Епархије врањске: https://www.eparhijavranjska.org/sematizam/ObjektiQview.asp?ID=61; приступљено 26. 9. 2025.
31. А. Јевтић, н. д., стр. 7–8.
32. Исто, стр. 7.
33. Уп. Драгољуб Петровић, Границе српског језика, Прометеј, Нови Сад, 2025, стр. 127; шири оквир и подробније в. на странама 126–132.
34. Уп. Ивица Тодоровић, Са штитом или на њему, Библиотека Милутин Срећковић и други издавачи, Смедеревска Паланка, 2025, в. поглавље Нови Израиљ и антисрбизам – основни дуални модел напада и заштите, стр. 55–93.
35. В. у: А. Јевтић, н. д., стр. 11–12.
36. Уп. Славенко Терзић, Стара Србија (XIX–XX век): драма једне цивилизације, Православна реч, Историјски институт Београд, Нови Сад – Београд, 2012.
37. Наиме, „све до првих деценија 19. века област Старе Србије се означава као средишњи део Србије“ (С. Терзић, н. д., стр. 19). Уп. и: Миломир Степић, Геополитички појмовник Балкана, Catena mundi, Београд, 2023, стр. 447–448.
38. В. Милош Благојевић, О националним и државним интересима у делима Доментијана – Срби изабрани народ, Историјски гласник 1-2, 1994. Такође в. опет и: И. Тодоровић, Са штитом или на њему, стр. 55–93.

др Ивица Тодоровић, научни саветник, за „Живот Цркве“

Фото: др Ивица Тодоровић код цркве Свете Тројице у Врању, лична архив

ИЗВОР: https://zivotcrkve.rs/blog/ivica-todorovic-sveti-srpski-jug-i-justinova-tajna