Ненад Јездић, свакако један од неколико најбољих српских глумаца, ових дана је постао предмет јавних напада због нечега што није урадио. Његова позиција је парадоксална, оптужен је за нечињење у догађају у коме је његово понашање било сасвим природно и у складу са еснафском нормом.
Пре неко вече завршена је још једна представа комада „Путујуће позориште Шопаловић“, а Ненад Јездић се сасвим уобичајено поклонио публици на сцени, док је свих осталих 17 глумаца из многобројног ансамбла подигло увис студентске индексе. Дакле, Јездић није прекршио еснафски кодекс, и није прекршио опште моралне феномене: као што би рецимо био случај да ништа није предузео ако би нека особа у његовој близини била угрожена.
Други парадокс лежи у чињеници да су Јездића махом осудиле његове колеге глумци, и како то најчешће бива у овом естрадном еснафу: квазиморално и хистерично. Наравно, уз очекивану фрустрацију и завист према Јездићевој глумачкој величини.
Јездић је ових дана на сопственој кожи осетио смисао Ничеовог „парадокса демократије“, по коме се очекује да се нечија лична воља поклопи са вољом гомиле. Ниче је писао да не види никакав смисао у томе да се његова лична воља сагласи са вољом стада, јер би тако морао да жртвује сопство због неке врсте „политичког дарвинизма“. А Ненад Јездић се сукобио са једним од најагресивнијих и најсујетнијих стада, сопственом гомилом – Стадом глумаца.
Одударање од стада
Као и за све остале професије, тако и за глумачку, свака генерализација би била непоштена и неистинита. Али су ипак јасно уочљиве колективне особине глумаца које су присутне код велике већине њих. Иако не постоје прецизна социолошка истраживања, стиче се утисак да је проценат психолошке колективне подударности већи код глумачке професије у односу на друге еснафе. Много је мање подударан, рецимо, карактер спортиста, инжењера, писаца или лекара међу собом, него што је случај са глумцима.
Зато се са правом може говорити о Стаду глумаца. А Ненад Јездић свакако одудара од овога стада читавим животним светоназором: он је традиционални и патријахални човек из свог, српског народа. Као глумац који са усхићењем игра монодраму „Књига о Милутину“, он подсећа на последњег диносауруса из нестале Михизове државе која је подарила врсте попут Душка Ковачевића, Бране Црнчевића или Бате Стојковића.
Јездића су махом осудиле његове колеге глумци, и како то најчешће бива у овом естрадном еснафу: квазиморално и хистерично
Као отац конвенционалне породице са четворо деце, он је ближи ходочашћу у „Породичној шетњи“ него ђускању у „Паради поноса“. Као домаћин који пече добру ракију, он више подсећа на самог Милутина него на српског Бреда Пита. Као провинцијалац чији преци су једном дошли „врло касно у било који град“ а тај град је случајно било Ваљево, он није становник Круга двојке. Зато је Ненад Јездић заточеник судбинског парадокса: он је најбољи у професији у којој је несродан са њеном колективном психологијом. Сам против свих: један против 17. Самотњак у сопственом стаду.
Није први пут да се Стадо глумаца оглашавало у нашој јавности поводом неких важних догађаја, сетимо се њихових ватрених подрука подршке хомосексуалним шетњама по српској престоници, еуфемистички названим „геј парада“. Како су се само лактали глумци да се њихово име нађе што више на листи подршке „геј паради“, након што су претећу подршку већ пружили амбасаде САД, Велике Британије, Француске, Немачке, као и свих осталих хермафродитских и трансџендерских држава Колективног запада.
Наравно, подршку су поред глумаца пружиле и јавне личности из сродних професија које – како би их виспрено окарактерисао Душко Ковачевић – „нису глумци али скоро да су глумци“ (дакле, карактерна а не еснафска класификација). И све је рађено у име некаве праведности.
Сетимо се само неких од њих: Мирјана Карановић, Светозар Цветковић, Никола Ђуричко, Драган Бјелогрлић, Теофил Панчић, Сека Саблић, Срђан Драгојевић, Светлана Бојковић, Бранкица Станковић, Биљана Србљановић, Катарина Ребрача, Жарко Требјешанин, Јелена Карлеуша, Ана Софреновић, Горчин Стојановић, Маја Узелац, Никола Којо, Владимир Арсенијевић…
Са друге стране, када је требало пружити праведну подршку српском народу у Црној Гори у одбрани српских православних светиња, као и у целокупном националном опстанку на тим нашим вековним просторима, није се чуо ни један једини глас подршке из Стада глумаца. Чак су неки од њих играли у чистом историјском фалсификату, серији „монтенигринске“ продукције у којој је Дан устанка српског народа против окупације у Црној Гори, представљен као дан народног отпора српској окупацији?
Бедније чак и од бестијалних лажи из филмова Вељка Булајића, иначе авнојевског Црногорца који се одрекао сопственог порекла да би постао Хрват. Подршку благопочившем митрополиту Амфилохију и литијама за одбрану светиња пружило је неколико глумаца који су себе добровољно изопштили из Стада: Вук Костић, Виктор Савић, Андрија Милошевић, Милош Биковић…
Друге реакције
Занимљива је и реакција Стада глумаца поводом „афере силовања“, када је у медијима осумњичен њихов познати колега Бранислава Лечић. Сетимо се, тада је глумица Данијела Штајнфелд јавно оптужила старијег колегу Лечића да ју је сексуално злоупотребљавао током 2012 године. Стадо глумаца је отпочело масован бојкот колеге Лечића одбијајући да се појаве са њим у представама или на филмским и телевизијским снимањима.
Лечић је практично остао без посла иако је одлучно негирао Данијелине оптужбе, а против њега нису постојали никакви опипљиви докази. Извршена је изузетно озбиљна и опсежна истрага и „Више јавно тужилаштво“ у Београду је недвосмислено утврдило да су оптужбе Данијеле Штајнфелд лажне, те је одбачена њена кривична пријава. И уместо да се Стадо глумаца извини Браниславу Лечићу, већина њих је наставила са бојкотом.
Зато што је Стадо глумаца базично естрадна гомила која је себе надахнула трансценденталном мисијом, у којој се спајају револуционарна авнојевска патетика и трансџендерска грађанска милитантност. За њих је можда Бранислав Лечић био судски невин човек, али је политички био крив: жигосан је као човек близак напредњачком режиму. И што је још горе за њега, означен је као традиционални „мачо“ мушкарац, а то Стадо не прашта.
Kако смо као цивилизација дошли до тачке када је мишљење глумаца постало друштвено битно? Зашто смо ушли у фазу у којој ставови Стада глумаца постају јавно утицајни?
Сасвим супротна је била јавна реакција Стада глумаца на „аферу силовања“ за коју је осумњичен њихов други колега, Горан Јевтић. Да се подсетимо, шеснаестогодишњи малолетник је оптужио глумца Јевтића да га је сексуално злоупотребио 2014. године у тоалету Народног позоришта у Сомбору током журке у вечерњим часовима. Одмах након што је јавност сазнала за ову оптужбу – а пре пресуде, док је Јевтића још увек штитила „претпоставка невиности“ – Стадо глумаца је кренуло са јавном подршком оптуженом колеги.
Током процеса, глумац Јевтић је признао одвијање оралног чина, али је оптужио малолетника као иницијатора. Суд је донео правоснажну пресуду о постојању кривице Горана Јевтића и осудио га на десет месеци затвора. Оштећени малолетник је морао да напусти редовно школовање услед тешких траума које је преживео и да се обрати психијатрима. Као епилог овог срамног дела, глумац Јевтић је добио нову јавну подршку својих колега из Стада глумаца.
По њима је не само дозвољено силовати малолетнике из хомосексуалних побуда, него је и друштвено пожељно. Али је непожељно бити невин у класичном мушко-женском односу, односно бити ослобођен од оптужби због непостојања доказа, јер односа није ни било. Стадо глумаца није само револуционарна еснафска организација у уобичајеном смислу овог појма; они мисију ширења идеологије трансџендеризма и воукизма доживљавају као личну мисију – у складу са актуелном културном резонанцом Запада који све више постаје постхришћански или чак антихришћански. Како је то прецизно дефинисао Џим Џатрас, „трансџендеризам иде у пакету са трансатлантизмом“.
Празни перформанси
Није Ненад Јездић у последње време био једина жртва колективне хистерије у којој се људима јавно судило зато што су радили сопствени посао на начин како су се обавезали, у складу са нормама професије, а нису учествовали у неком новокомпонованом игроказу. У референдумској атмосфери која се са политичке равни прелила на читаво друштво, револуционарна гомила је наметнула свето правило да је важније шта ниси чинио него шта стварно чиниш.
Тако је постало опредељујуће да сваки појединац под обавезно прихвати као императив колективни игроказ отпора према режиму. Често без обзира на дужности професије којом се бави, на сопствени карактер и темперамент, као и без обзира на идеолошка уверења. Тако су преформанси подизања студентског индекса увис након представе постали много важнији од протеста према издаји и апартхејду српског народа на Космету.
Тиме је револуционарна грађанистичка гомила кренула са поништавањем разлика на основу критеријума одабира основног разлога замерања српским властима. Веома ја битан базични разлог за неслагање са режимом: због Бриселског споразума или због корупције?
Уместо права на сопствени избор неслагања са овим властима, као и права на сопствени јавни опозициони исказ, уведен је обавезујући перформанс, по једнообразности сличан некадашњим слетовима. Ко није желео да буде на слету – тај је проглашен корумпираним од стране власти. Ко је одбио да подигне индекс увис због уверења у бесмисленост овакве фолирантске подршке – тај је такође осумњичен да подржава власт. Уосталом, није ли млади и даровити философ и писац Филип Грбић осетио гнев гомиле на сопственој егзистенцији када је одбио да се прикључи перформансу њеног квазирелигијског култа у школи у којој је радио, због чега је био принуђен да промени занимање?
Пре свега поставља се питање: како смо као цивилизација дошли до тачке када је мишљење глумаца постало друштвено битно? Зашто смо ушли у фазу у којој ставови Стада глумаца постају јавно утицајни? Наравно, ради се о светско-историјском процесу, али је због тога још дегутантнији и парадоксалнији. Зашто би било ком честитом човеку на планети који држи до себе било важно шта глумци мисле? Откад су глумци почели да мисле?
Позната је анегдота када је велики београдски интелектуалац и шмекер Богдан Тирнанић – Тирке, у кафанској расправи са пријатељем Пером Божовићем – глумачким диносаурусом који је ван Секте глумаца – кроз шалу потегао аргумент: „Ћути ти који говориш само туђе речи“. А те „туђе речи“ које отискују туђе карактере понекад могу бити попримити невербалну форму: као у покрету руке која подиже индекс у знак подршке студентима.
Пожељна је и неопходна подршка студентима од стране многих друштвених групација, једино им није баш требала подршка глумаца. Њихово дизање индекса има за циљ да оно што нису претвори у нешто што јесу, док би све оно што Ненад Јездић јесте требало да постане нешто што није.
Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Против авнојевског света”. Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор: Нови Стандард
Насловна фотографија: Antonio Ahel/ATA Images