Данас се многе интимне ствари износе на улице, постајући јавни спектакл и идеолошка платформа. „Параде“ поноса нису само питање личних слобода, већ јавна демонстрација новог система „вредности“ који настоји да редефинише човека, брак и породицу. Уместо толеранције, циљ је промовисање новог погледа на људску природу. Сведочење истине мора се водити мирно и без страха, јер истина се брани сведочењем, а не агресијом
Савремени човек све више живи у свету симбола, утисака и промоције. Многе појаве које би требало да остану унутар личног простора и интимне борбе, данас се износе на улице као јавни спектакл. Један од најочигледнијих примера оваквог јавног спектакла јесте тзв. „парада поноса“.
Овде није реч о томе да ли неко приватно има одређене склоности или муке – то је његова лична ствар пред Богом и савешћу. Црква учи да се нико не сме презирати нити мрзети због сопствених слабости, јер сви смо ми грешни и потребна нам је Божја милост. Свети апостол Павле нас подсећа да смо „сви згрешили и лишени смо славе Божије“ (Римљанима 3:23). Међутим, када се те слабости претварају у јавни активизам, у манифестацију којом се тражи признање и аплауз целог друштва, онда ствар више није приватна него постаје идеолошка.
Од толеранције до промоције
Први корак ових покрета био је да се заштите људи од насиља и дискриминације. То је разумљиво и људски прихватљиво. Међутим, врло брзо се прешло са равноправности на промоцију. Данас се не тражи више само да „нема мржње“, него да се овакав начин живота слави, да се учи у школама као пожељан, да се проглашава „напредним“ у односу на традиционалне облике породице.
Иронија и цинизам постају потпуно очигледни када парада, које се представљају као борба „за породицу“, заправо промовише модел који руши традиционалну породицу. У стварности, то није промоција породице у смислу мушкарца и жене, способних да стварају и васпитавају нови живот, већ покушај да се традиционална породица преобликује у нешто што никада није била. Реч „породица“ се овде користи као идеолошки симбол, а не као опис стварне људске заједнице.
Јавни спектакли усмеравају пажњу на бројност и видљивост, а не на љубав, одговорност или стварање живота. Порука није „живите у миру“, већ „ово је будућност и боље је од традиције“. Тако се јавни активизам претвара у средство пропаганде, настојећи да нови вредносни систем постане нормалан и прихваћен.
Још један опасан аспект је постепено брисање разлике између мушког и женског, које почиње кроз моду и културу, а завршава у законима и образовању. Ако се прихвати модел у којем два хомосексуалца могу представљати „породицу“, питање је ко ће стварати нове генерације, ко ће бити „деда“, „баба“, „брат“ или „сестра“. На овај начин руши се сама суштина породице као институције која преноси живот и културне вредности.
Истинска породица се темељи на љубави која жртвује себе за другог и на одговорности према будућим генерацијама. Без тога, реч „породица“ постаје само симбол идеологије и јавног спектакла. Управо зато је важно јасно разликовати приватну личну слободу од јавног активизма који настоји да редефинише читаво друштво.
То је суштина параде: није то обична шетња, него јавна демонстрација новог вредносног система, којом се шаље порука – „ово је будућност, ово је боље, а све друго је заостало“.
Једна од најопаснијих последица јесте постепено брисање разлике између мушког и женског. Најпре кроз моду (унисекс одећа, родно неутрални изрази), затим кроз културу (филмови, серије, јавне личности) и коначно кроз законе и образовање (деца се од малена уче да пол није нешто што добијамо рођењем, него што сами „бирамо“).
То није више само лични избор – то је покушај да се преобликује сама људска природа, коју је Бог створио. Књига Постања каже: „И створи Бог човјека по обличју својему, по обличју Божијему створи га; мушко и женско створи их“ (Постање 1:27). Ово је фундаментална истина о људском бићу, која се не може избрисати.
Лична ствар и јавни активизам
Хришћанство говори о љубави која није исто што и страст или пожуда. То је љубав која жртвује себе за другога, која ствара породицу и води ка Богу. Љубав мушкарца и жене, кад је благословена, постаје икона Христове љубави према Цркви.
Свети апостол Павле нам даје најлепшу дефиницију љубави: „Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли зло..“ (1. Коринћанима 13:4-5). Ове речи апостола Павла описују истинску љубав коју Црква проповеда, а која се супротставља себичним страстима.
Када се љубав између мушкарца и жене благослови, она постаје икона Христове љубави према Цркви. О томе говори и Свето Писмо: „Мужеви, волите своје жене као што и Христос заволе Цркву и себе предаде за њу“ (Ефесцима 5:25). Овај брачни савез је света тајна и темељ породице, која је мала Црква.
Ако се ово поништи и замени моделима који немају ту симболику и благослов, онда се руши сам темељ хришћанског схватања породице и друштва. Црква зато не може да каже: „ово је исто“. Не зато што мрзи, него зато што сведочи о ономе што је примила као истину.
Свако има своју муку и свој крст. Нико нема право да другог прогони, исмева или повређује. Сам Господ каже: „Не судите, да вам се не суди“ (Матеј 7:1). Али постоји огромна разлика између личног живота који остаје у оквиру приватног и јавне параде којом се од целог народа тражи аплауз. Прва ствар је лична, друга је идеолошка. И ту је главни проблем параде.
Параде нису само питање „толеранције“. То је питање новог погледа на човека на пол, на породицу, на саму природу љубави. Зато Црква упозорава да се овде не ради о правима мањине, него о покушају преумљења већине.
Ако једно друштво изгуби свест о томе шта је мушко, шта је женско, шта је брак и шта је породица – изгубиће и своје најдубље корене. Зато је важно да се о овоме говори мирно, без мржње, али и без страха. Јер истина се не брани агресијом, него сведочењем, као што нас је Господ научио: „Тако нека се свијетли свјетлост ваша пред људима, да виде ваша добра дјела и прославе Оца вашега који је на небесима“ (Матеј 5:16). Само тако, мирно и мудро сведочећи, друштво може сачувати своје корене и истовремено поштовати индивидуалне борбе и слабости људи.
За Фондацију Пријатељ Божији: Наташа Смоловић