ХИТЛЕРОВ БАНКАРСКИ ГЕНИЈЕ

• Неки млађи историчари и истраживачи Другог светског рата сматрају да је од Хитлера, фирера Трећег Рајха, имао значајнију улогу у управљању Немачком човек који је фирера довео на власт. Само, он није био јавна личност и све време је стајао у сенци; звао се – ХЈАЛМАР ШАХТ. Ево кратке приче о њему.

АУТОР: Драган Р. Млађеновић

Хјалмар Шахт (Hjalmar Horace Greeley Schacht) је рођен 1877. у граду Тинглеву (Tinglev), у Немачкој (данас у Данској), али је детињство провео у САД. У Немачку се вратио 1899. године и постао један од водећих банкара и финансијера. Као специјални монетарни комесар (1923) помогао је обуздавање немачке хиперинфлације. Као министар за економске послове (1934−1937) и председник Рајхсбанке (1933−1939) Шахт је оживео немачку економију после велике депресије и олакшао поновно наоружавање земље пред Други светски рат. Током ратних година његови односи с Хитлером су се погоршали, па је 1944. године ухапшен под оптужбом да је припремао атентат на фирера. На Нирнбершком процесу је ослобођен оптужби за ратне злочине, али га је немачки денацификациони суд касније на кратко затворио. Током 50-их година 20. века наставио је банкарску каријеру, поставши економски саветник у владама Египта, Ирана и Индонезије. Умро је праведнички мирно 1970. у 93. години живота.

***

Почетак припрема за нови светски рат је практично покренут већ 1924. године тзв. Доузовим планом. Наиме, амерички банкар Чарлс Доуз (ен. Charles Dawes) је аранжирао серију иностраних зајмова у укупном износу од 800 милиона долара (!!!) да би у пораженој Немачкој консолидовао гигантске челичне и хемијске комбинате у моћне картеле. Три куће са њујоршког Вол Стрита („Dillon, Reed & comp.“, „Haris Forbs & comp.“ и „National City“) дале су три четвртине зајмова који су коришћени за стварање ових картела. (Antony Sutton, „Wall Street and Rise of Hitler“, 1976, p. 163)

Хјалмар Шахт је, као један од коаутора и реализатора Доузовог плана, сумирајући резултате реализације тог плана 1929. године, са задовољством истицао да је „Немачка за пет година добила исто онолико страних кредита колико је Америка добила за 40 година које су претходиле Првом светском рату“. Резултат тога је био да је (у Великом рату) поражена Немачка већ 1929. године избила на друго место на свету по индустријској производњи, престигавши Британију.

Хјалмар Шахт је као врхунски финансијски стручњак у јесен 1930. године путовао преко океана како би са својим америчким колегама размотрио детаље плана довођења Хитлера на власт. Након што су на тајном састанку банкара у САД  Хитлерова кандидатура и његово промовисање били дефинитивно одобрени, Шахт се вратио у Немачку. Током целе 1932. године радио је с немачким банкарима и индустријалцима, тражећи од њих пуну подршку Хитлеру. И таква подршка је дата. Средином новембра 1932. године 17 највећих немачких банкара и индустријалаца послало је председнику Хинденбургу писмо у којем су тражили да именује Хитлера за рајхсканцелара.    

Каријера Хјалмара Шахта креће стрмом узлазном линијом од како је у Базелу у Швајцарској 1930. са британским и америчким колегама основао Банку за међународна поравнања (ен. Bank for International Settlements, скраћено BIS). Званично, задатак и циљ новоосноване BIS је био исплата репарација поражене Немачке земљама–победницама у Великом рату (1914–18). Међутим, кретање новца кроз BIS је фактички ишло у супротном смеру – из Британије и САД у Немачку. Практично, BIS је основана да би земље–победнице помогле и оживеле посрнулу немачку привреду, како би ратоборна и реванша жељна Немачка покренула нови светски рат. Што се после девет година (1939) и догодило.

У мају 1933. године Хјалмар Шахт иде у још једну посету САД. Тамо се састаје са новоизабраним председником САД Френклином Рузвелтом и највећим банкарима и потписује споразум о узимању кредита од Америке у вредности од милијарду долара(!) У јуну исте године  Шахт путује у Лондон и преговара са Монтегју Норманом, председником Банке Енглеске (ен. Bank of England).

Све се одвија као у бајци: г. Шахт успева да убеди Енглезе да Трећем Рајху дају кредите у вредности од две милијарде долара (!!!), а да се не буне против престанка сервисирања и враћања енглеских кредита које је Немачка раније узела. Поједини историчари сматрају да је ништа мање важан разлог такве попустљивости америчких и енглеских банкара било то што је СССР 1932. године завршио прву петолетку, која је неочекивано за Запад довела до наглог јачања економских позиција совјетске државе. Било је изграђено и пуштено у рад неколико хиљада предузећа, пре свега у тешкој индустрији.

„А омиљена корпорација IT-јеваца из целог света IBM је производила за нацисте рачунаре и контролне уређаје, укључујући и оне за добијање нафте. Поред осталог, опрема те фирме је помагала да се прати возни ред за логоре смрти“, констатовала је Захарова.

Огроман финансијски допринос и „упумпавањем“ у немачку ратну привреду дале су и „JPMorgan Chase & Co“ и Рокфелерова „Национална банка Chase“, преко које су обављане трансакције у милијардама долара, а Берлин је, захваљујући понајвише изузетно способном Шахту, имао могућност да купује доларе и да спроводи финансијске операције преко океана. `Чејз`  је сарађивао с немачком банком `Алијанса`, чак и у послу какав је осигуравање имовине и живота чувара концентрационих логора Трећег рајха“. („Америчке инвестиције довеле до Другог светског рата“, ПОЛИТИКА, 28.05.2023)

Улога Хјалмара Шахта у свим закулисним преговорима и шпекулацијама са представницима сила победница у Великом рату, а сада широкогрудих финансијера немачке ратне машинерије, више је него значајна и важна. Шахт је био кључна фигура која је управљала економском машином Трећег Рајха, ванредни и опуномоћени представник англо-америчког капитала у Немачкој.

Док су на фронтовима гинули војници, у Базелу су се одржавали састанци руководства Банке за међународна поравнања (BIS) на којима су учествовали банкари из Немачке, Јапана, Италије, Белгије, Британије и САД. Тамо је, у швајцарском „банкарском офшор центру“, владало потпуно разумевање, тамо су интензивно и пријатељски лагодно сарађивали непријатељи – представници зараћених страна.

Шахту је 1945. године суђено у Међународном војном трибуналу у Нирнбергу. Током суђења Хјалмар Шахт је као немачки министар економије изјавио да је Трећи Рајх подржаван из иностранства, именујући две највеће америчке корпорације – „Форд“ и „Џенерал моторс“. Штавише, пребогати легендарни Хенри Форд, власник највећег америчког картела аутомобилске индустрије, био је витез и носилац Великог Крста Ордена за заслуге Немачког орла. Његове фабрике у Немачкој нису производиле само до 70.000 камиона годишње за потребе Вермахта, него су за то користиле и рад заробљеника, укључујући логораше из Аушвица.

Шахт је, као и Хитлер, изашао сув из воде,  па је 1. октобра 1946. године ослобођен свих оптужби. Штавише, Шахт се, као да се ништа није догодило, вратио у банкарске кругове Немачке, и ускоро основао и стао на чело банкарске куће „Schacht GmbH“ у Диселдорфу.

Рекло би се, детаљ који не заслужује пажњу, али та чињеница нам још једном помаже да схватимо да су Други светски рат припремали и у великој мери сумирали његове резултате англо-амерички господари новца и њихови овлашћени представници у Немачкој, међу којима је Хјалмар Шахт био главни координатор и кључна фигура у сенци. Исти ти господари рата и мира данас желе да прекроје историју Другог светског рата, али и његове резултате.

А о значају англо–америчке помоћи ратним напорима Немачке у припреми, вођењу и окончању Другог светског рата, речено је следеће: „… не само да је утицајни сектор америчког бизниса био свестан природе нацизма, већ је због својих циљева помагао нацисте кад год је то било могуће (и профитабилно), знајући да ће вероватни исход бити рат у којем ће учествовати Европа и Сједињене америчке државе“. (Antony Satton, Wall Street & FDR, New York, 1975, p. 23)