Хамас, или према свом пуном називу, „Исламски покрет отпора“ је палестинска политичко-национална организација са војним крилом конзервативне исламске природе и оријентације. Његова примарна декларативна сврха је да се бори против израелске окупације Палестинске територије подржавањем свеколиког отпора против ционистичко-израелске државе и борећи се у исто време за стварање независне арапско-палестинске државе. Хамас је званично основан 10. децембра 1987. године, са градом Газа као својим седишту у Појасу Газе.
Шта је Газа? Газа се може дефинисати или као појас земље под палестинском контролом у сендвичу између Израела и Египта или се термин може користити за означавање истоименог града унутар такозваног „појаса“ (strip). Град Газа је највеће урбано насеље на спорној Палестинској територији који се налази дуж обале Средоземног мора у Појасу Газе.
Иначе, сама арапска реч хамас (hamās) значи „храброст“, „ревност“ или/и „снага“. Политичка идеологија организације је вишеструка: исламизам, антиционизам, исламски фундаментализам, исламски национализам, али пре свега палестински патриотизам. Важно је нагласити да је религија Хамаса као организације (као и свих муслиманских Палестинаца) сунитски ислам, а не шиитски ислам, и да стога ова организација не ужива директну подршку шиитског Ирана (као што то чини, нпр., шиитски Хезболах у Јужном Либану).
Иако је Хамас основан у Египту, организација је фокусирана на палестински национализам и отпор Израелу као окупаторској сили као и на стварање независне палестинске националне државе. Међутим, наведена званична сврха Хамаса није само да ослободи Палестину, већ и да уништи ционистичку државу Израел и замени је независном исламском државом Палестином. Заједно са реализацијом својих политичких задатака, Хамас одржава важну мрежу различитих и корисних социјалних услуга за Палестинце који живе на Окупираним територијама, и на тај начин настоји да подржи палестински народ, док истовремено подрива израелску владу и њену ционистичку државу. Ипак, Хамасово војно крило се често бави насилним активностима попут ракетних или самоубилачких бомбашких напада како би остварило своје политичке циљеве. Организација има два крила – једно од њих је војна фракција, Бригаде Из ад-Дим ал-Касам, док се цивилна фракција бави хуманитарно-социјалним радом и услугама.
Хамас је као организација првобитно био повезан са ненасилним Муслиманским братством, али је 1988. године прекинуо своје везе са Муслиманском браћом јер је одлучио да започне оружани отпор и насилне активности против Израела у потрази за независношћу државе Палестине. Хамас је привукао и регионалну и међународну пажњу након победе на општим парламентарним изборима 2006. године међу Палестинцима (Аутономна палестинска национална управа), у исто време изборивши већину у Палестинском законодавном већу када је подстакао нови талас исламофобичне политике у ционистичком Израелу. Након изборне победе Хамаса, чији је кључни политички програм био ослобађање Палестине од израелске окупације, ционистичка демонизација свих етничких Палестинаца као омражених исламо-Арапа је постала подстакнута новим негативним пропагандним термином – „фанатични муслимани“. Од тог времена па надаље, израелска влада је комбиновала говор мржње против Палестинаца са агресивном политиком против истих. Сходно томе, политичка ситуација на Окупираним територијама (од 1948./1967. године) се погоршала, праћена већ годинама депресивном и хуманитарно-ужасавајућом ситуацијом у којој су живели Палестинци.
Директна идеолошка, расна, политичка и људска демонизација блискоисточних муслиманско-арапских Палестинаца од стране ционистичких израелских власти непосредно након проглашења независности Израела 14. маја 1948. године трајала је до 1982. године када су Палестинци приказивани као локални антисемитски нацисти без обзира на саму чињеницу да је управо нова израелска влада усвојила антисемитску политику 1948. године под којом су семитски Палестинци етнички очишћени и делом физички истребљени од циониста у Израелу у циљу стварања велике и етнички чисте ционистичко-јеврејске националне државе Израел „од реке до реке“ (тј. од реке Еуфрата до реке Нила) како је то установљено још на Првом ционистичком конгресу одржаном у Базелу 1897. године и визуелно овековечено на ционистичко-израелској застави (две плаве траке, по једна изнад и испод Давидове звезде, симболизују реке Еуфрат и Нил, тј. географски простор велике израелске и етнички чисте државе). Присвајање арапских назива места у Палестини је, на пример, део ционистичке стратегије за брисање свих трагова нејеврејске историје региона (нпр.: палестински Фулех/јеврејска Афула; палестинска арапска Маша и Сајара/израелски Кфар Тавор и Иланија, итд.).
У новијој историји ционистичко-палестинских односа било је више израза исламофобије. На пример, случај из касних 1980.-их, када је око 40 арапских палестинских радника (из заједнице од 150.000) учествовало у убиству својих јеврејских послодаваца и случајних пролазника. Реакција израелских Јевреја, неких академика, политичара и новинара била је да одмах повежу случај са исламском културом и религијом, али без икаквог осврта на војну окупацију ропског тржишта рада коју су на терену успоставили израелско-ционистички господари. Следећи излив ционистичке исламофобије у Израелу био је током Друге палестинске интифаде у октобру 2000. године, када је израелском политичком естаблишменту и медијима било много лакше да демонизују пред светом и ислам и муслиманске Палестинце, јер је Друга интифада, у ствари, била милитаризовани устанак углавном неких исламских група, укључујући употребу бомбаша самоубица. Трећа тенденција исламофобије почела је након општих избора за Палестинске аутономне власти 2006. године када је Хамас победио на изборима за политичке структуре палестинског управног представништва а након чега је коришћен мање-више исти или веома сличан образац антиисламизма и антипалестинског става као у претходна два случаја. Међутим, након 7. октобра 2023. године, када је почео рат између Израела и Хамаса, ционистичка реторика о исламу и Палестинцима стављена је у оквир гледишта да је апсолутно све муслиманско и/или палестинско у директној вези са тероризмом, насиљем, антисемитизмом и нехуманошћу. Штавише, поново се примењује доскорашња реторика нацификације свега што је палестинско и исламско. Ипак, генерално гледајући, демонизација ислама и Палестинаца је уобичајена пракса у Израелу све док су Хамас и његова клонирана организација Исламски џихад ангажовани у војним герилским активностима, које израелски ционисти виде као терористичке. Овако оштра, екстремистичка реторика, заправо, има за крајњи циљ да избрише веома богату историју Палестинаца и историјско наслеђе исламске културе на територији Палестине под политичким кишобраном борбе против Хамаса као „терористичке“ организације.
Обично, израелски ционисти стварају слику Хамаса као терористичке организације коју чини група варварских и лудих верских (исламских) фанатика. Међутим, у стварности, Хамас, као и друге регионалне организације и покрети у оквиру политичког ислама, одражава реакцију локалних арапских Палестинаца на окрутне реалности окупације од стране ционистичких израелских државних власти (уз директну и отворену помоћ САД и прећутно одобравање ЕУ), као и одговор на неефикасна политичка решења Палестинског питања која је осмислио секуларни сегмент административног палестинског националног тела (Фатах/ПЛО).
Уопштено говорећи, постало је крајње чудно да власти Израела, САД и ЕУ нису биле припремљене за изборну победу Хамаса 2006. године и да су стога биле изненађене резултатима избора. Друго изненађење била је демократска карактеристика победе на тим изборима, јер су сви ционистички извори ширили пропаганду да радикално-фанатични исламисти не могу бити ни демократски настројени нити популарни, што је значило да нису могли да победе на изборима било каквим демократским путем. То је у основи био резултат неспоразума и лажних предвиђања израелских стручњака за Палестинско питање, посебно у вези са утицајем политичког ислама и његових снага, дуго времена, чак и пре Исламске револуције у Ирану 1979. године. Израелска влада је 1976. године дозволила општинске изборе на окупираним територијама Западне обале и Појаса Газе пошто је влада имала погрешно мишљење да ће стари палестински политичари пројорданског становишта бити изабрани на Западној обали, а палестински проегипатски политичари у Појасу Газе, али је палестински народ тада гласао потпуном већином за Арафатов ПЛО. То, међутим, није било изненађујуће осим за израелске власти, пошто је ширење популарности ПЛО било паралелно са напорима Израела да елиминише секуларне палестинске покрете у избегличким камповима и на Окупираним територијама.
Мора се јасно истаћи да је Хамас постао озбиљна политичка снага у великој мери захваљујући израелској политици подршке функционисању исламског образовног система у Појасу Газе из самог разлога да буде противтежа утицају секуларног покрета Фатах на Палестинце у Гази. Да се подсетимо, Јасер Арафат је са још четири сарадника основао Фатах (или Покрет за национално ослобођење Палестине) као организацију 1960.-их година, али незванично, Фатах је постојао у Кувајту још од 1957. године као последица и утицаја кризе изазване палестинским избеглицама.
Питање палестинских избеглица има своје историјске корене из 1948. године када је ционистички Израел, под окриљем рата за независност, спровео етничко чишћење семитских арапских Палестинаца. Услед поделе Палестине 1947. године на ционистичку јеврејску државу и арапску палестинску државу дошло је до масовног расељавања локалног палестинског становништва (и до 800.000) изазивајући огорчење свих Арапа. Међутим, до данас се број палестинских избеглица процењује на око 4 милиона. Избегличке кризе настављене су током наредних ратова 1967. године и 1973. године и настављају се и данас расељавањем Палестинаца од стране ционистичких израелских насеља на Западној обали и, од октобра 2023. године, варварским уништавањем Појаса Газе од стране израелске армије (ИДФ), када је до сада уништено 60% стамбених објеката. Међутим, не бораве сви расељени Палестинци у избегличким камповима, јер, у ствари, само нешто више од милион њих живи у камповима које воде УН у Појасу Газе, Западној обали, Либану, Сирији и Јордану. Треба напоменути да је Краљевина Јордан једина земља која је палестинским избеглицама дозволила да се трајно настане на њеној државној територији. Према УНРВА (UNRWA, основане 1949. године за помоћ палестинским избеглицама), палестинске избеглице се званично подразумевају као: „…особе чије је уобичајено место боравка Палестина између јуна 1946. и маја 1948. године, које су изгубиле и своје домове и средства за живот у арапско-израелском сукобу 1948. године“.
Ционистичко-израелска политика насељеничког колонијализма је за већину палестинских патриота у центру сукоба у Палестини још од касног 19. века па надаље, јер је колонијализам јеврејских насељеника пре свега политичка пројекција, а не појединачна епизода. Ционистички насељенички колонијализам је, заправо, укорењен у дугогодишњој политици западноевропског колонијализма широм света. Ционисти су игнорисали постојање и права аутохтоних становника Палестине исто као и западноевропски империјални колонисти у Азији, Африци, Аустранији или Америкама. Они су погрешно схватили велики део подручја као „ничију земљу“ и стога се суверенитет над таквом земљом могао стећи окупацијом и политиком насељеничког колонијализма. Сходно томе, све палестинске националне организације и покрети, од Фатаха и ПЛО-а до данашњег Хамаса, укључили су борбу против ционистичких насељеника-колониста као неопходан део својих политичких (антиколонијалних) програма.
Фатах је, иначе, основан као централна секуларна организација палестинског отпора борећи се за формирање независне националне државе Палестинаца, а која је убрзо постала масовни народни покрет међу Палестинцима. Фатах није имао оружану организацију све до 1964. године када је почео да напада Израел, преузимајући вођство над (секуларном) Палестинском ослободилачком организацијом (ПЛО) 1968. године, тј. након Седмодневног (арапско-израелског) рата 1967. године. ПЛО је 1964. године формирао Палестински национални конгрес у Јерусалиму са својим првим вођом, Египћанином Ахмедом Шукаиријем. У ствари, формирање ПЛО је била идеја Арапске лиге, која се састала у јануару 1964. године како би разговарала о начинима да се помогне Палестинцима без директног мешања држава-чланица Лиге. Главни политички циљ ПЛО-а био је успостављање независне секуларне националне државе Палестинаца са наративом да се не дозволи да палестинске избеглице буду заувек протеране из њихових домова и са њихове земље.
Користећи, у многим случајевима, насилне акције против Израела, Фатах/ПЛО је проширио своје активности на палестинске избегличке центре у суседним државама попут Либана, који су коришћени као кампови за обуку за нападе на Израел. Фатах је претрпео велики неуспех 1970.−1971. године када је протеран из Јордана. Међутим, Фатах је, ипак, задржао политичко вођство над ПЛО под руководством Јасера Арафата. Осамдесетих година прошлог века идеологија је омекшана јер се више није сматрало да Израел нетреба да постоји, већ да се прихвати реалност његове егзистенције уз прихватање независности секуларне арапске Палестине од стране Израела. Аутономна Палестинска управа има контролу над највећим делом палестинске територије. Палестинском управом (у форми административног органа) су до 2006. године доминирали припадници ПЛО. Без обзира на то, након смрти Јасера Арафата 2004. године, оно што је остало од ПЛО-а је укључено у друге палестинске организације, при чему је највећи део моћи апсорбовао антисекуларни исламистички Хамас.
Мора се нагласити да постоји много стручњака за палестинско питање, укључујући и неке израелске званичнике, који верују да је Хамас, у ствари, израелска творевина настала под директним или индиректним утицајем (политиком) Израела. Тачније, израелске власти су помогле добротворној организацији Исламско друштво коју је основао исламски имам Ахмед Јасин 1979. године да постане утицајан политички покрет, од којег је 1987. године настао Хамас као организација. Ахмед Јасин је основао Хамас и постао његов духовни вођа све до своје смрти (убиство у Гази) 2004. године. Израелски званичници су га контактирали са понудом да сарађује и касније прошири своје деловање јер су веровали да ће кроз своје добротворне и образовне активности, Ахмед Јасин, као веома утицајна личност, помоћи у стварању политичке противтеже секуларном Фатаху како у Гази тако и ван ње, тј. на Западној обали. Разлог је био једноставан, али се на крају испоставило погрешан: Израел је сматрао да су секуларни покрети Палестинаца и свих осталих околних Арапа смртни непријатељ израелској безбедности. Друштво Ахмеда Јасина је према договору постигнутом са израелским властима чак отворило универзитет исламске провенијенције 1979. године, након чега је уследило формирање независне (од Израела) мреже школа, клубова и џамија за Палестинце.
ПЛО је, након споразума из Осла (постигнутог између ПЛО-а и Израела 13. септембра 1993. године), добила већину места на изборима за Палестинско законодавно веће 1996. године углавном због своје водеће улоге у склапању споразума са Израелом, али је та посланичка места и даље држала читаву деценију и због кључне улоге у Другој интифади 2000. године. Ипак, Хамас, као изданак Исламског друштва, постао је 1993. године главни друштвени критичар и политички непријатељ Споразума из Осла. Како је израелска влада желела да промени већину тачака споразума уз примену бруталне политике планског насељавања на Западној обали и Гази (користећи оружане снаге против палестинских староседелаца), подигавши бетонски зид 1995. године према Појасу Газе, палестинска национална подршка Хамасу је драстично расла. Другим речима, Хамас су средином 1990.-их година Палестинци видели као једину истинску политичку организацију која штити палестинска права и националне интересе против репресивне политике ционистичког Израела. Додатни разлог за све већу популарност Хамаса међу Палестинцима који живе на Окупираним територијама била је неуспешна политика других палестинских организација које су имале секуларну политичку агенду у решавању палестинског питања у погледу политичког статуса, државности, запошљавања, благостања и економске безбедности. Стога је већина Палестинаца своје наде за решавање ових проблема преточила у веру у религију, која је нудила политику подршке, доброчинства и (исламску) солидарност. Као последица оваквог развоја ситуације, Хамас је победио секуларни Фатах на изборима за Палестински законодавни савет 2006. године, а кратак грађански рат који је уследио је довео до тога да је Фатах изгубио контролу над Појасом Газе док је задржао водећу позицију на Западној обали.
Након смрти Јасера Арафата (лидера ПЛО-а) 2004. године, на политичкој сцени међу Палестинцима је створен политички вакуум, који је Хамас релативно брзо могао да попуни, јер Арафатов наследник Махмуд Абас није био тако харизматична личност као што је био Арафат и стога није уживао довољно поштовања и пун легитимитет међу Палестинцима. Међутим, са друге стране, Јасер Арафат је делегитимисан од стране израелских и америчких власти, док је М. Абас прихваћен као легални председник свих Палестинаца. То је било време Друге интифаде (2000.−2005. године) када је Израел увео блокаду путева према Гази и Западној обали уз организовање атентата на палестинске политичаре и националне раднике. Таква ситуација је умањила подршку Палестинској националној управи, умањујући Абасу већу популарност, посебно у руралним срединама и избегличким камповима. У исто време, растао је престиж Хамаса, који је постао једина политичка организација спремна и способна да се бори за слободу Палестине. То је конкретно значило да су Палестинци фактички били остали без стварне опције за гласање и исказивање политичко-националног поверења што је Хамас умео вешто да искористи на изборима 2006. г. Међутим, ционистичка израелска пропаганда описала је Палестинце као ирационалне и недемократске људе (за разлику од рационалних и демократских Јевреја) који су изабрали погрешну страну историје и стога је наводно дубоки културно-цивилизацијски и морални јаз раздвајао ова два народа.
Од 2006. године до данас, међу Палестинцима постоји нада да је политички, па чак и војни успех различитих исламских милитантних и фундаменталистичких организација у истеривању Израелаца из Појаса Газе могућ, али се Хамас сматра најпросперитетнијом и најефикаснијом организацијом по том питању. Без обзира на коначне резултате актуелног рата између Израела и Хамаса (започетог 7. октобра 2023. године), Хамас је постао дубоко усађен у палестинско друштво, највише захваљујући својим успешним покушајима да побољша мизерне животне услове обичних људи пружањем медицинске помоћи, организованог образовања, социјалне помоћи и борећи се јасним језиком за права избеглих/протераних Палестинаца на њихове домове и земљу (за разлику од увијено-дипломатског језика Палестинске националне управе по истом питању).
Коначно, шта је Палестина? Палестина (на арапском Al-Filastīniyya) је самопроглашена независна и самоуправна нација на Блиском истоку између реке Јордан и Средоземног мора. Самопроглашене границе Палестине као државе формално обухватају делове Израела, Сирије, Либана, Јордана и палестинских територија. Палестинско етничко име потиче од древног израза за земљу и људе који су се на њој населили – Филистејци, пре 3000 година. Многе државе широм света званично су признале Палестину. Међутим, већина западних држава то није учинила углавном из политичких разлога а посебно САД. Стални анимозитет и сукоби између Палестине и Израела од 1948. године у основи су допринели палестинској нестабилности и успорили настојања да се постигне коначан мир између палестинских самоуправних власти и окупационих владиних снага ционистичког Израела које у одлучној мери подржава америчка администрација. Са више од 4 милиона људи са републиканским обликом власти, Палестина је данас углавном окупирана територија, са великим деловима земље под израелском војном окупацијом и ционистичким илегалним насељима. Генерално, Палестина је под строгом контролом израелских окупационих снага. Палестина има председника, премијера и законодавно веће са формалном главном управом у граду Рамали, али већина њених административних канцеларија функционише из града Газе јер је историјска Палестина подељена од стране израелских окупационих снага углавном на два дела: Појас Газе и Западну обалу.
Палестинске територије (након отоманске управе) биле су подељене британским мандатом након Првог светског рата. Историјска Палестина је поново подељена 1947. године стварањем палестинске државе, јеврејске (ционистичке) државе Израел и посебног ентитета за заједнички свети град Јерусалим. Међутим, овај план је био контроверзан и постао је темељ садашње борбе за земљу између Израела и Палестинских територија. Први израелско-арапски рат избио је 1948. године када је јеврејски део британског мандата над Палестином прогласио независност 14. маја (дан Накбе или палестинска катастрофа је 15. мај 1948. године, када је рат почео етничким чишћењем Палестинаца), чиме је палестински део мандата изгубио одређене територије. Делове Палестинске територије контролисао је Израел, а друге Египат. Током новог рата између Израела и арапских земаља 1967. године, Израел је окупирао, између осталих, Западну обалу и појас Газе.
Палестина економски веома зависи од Израела. Територија има резерве природног гаса и јак потенцијал за пољопривредну производњу уз недостатак великих индустријских комплекса. У суштини, сваки економски просперитет Палестине директно зависи од политичких односа између Израела и палестинских власти. Израелски општи ембарго је мање-више константан и самим тим ограничава расположиве природне ресурсе и економске потенцијале да се у потпуности искористе, узрокујући гладовање и дехуманизацију Палестинаца.
АУТОР: др Владислав Б. Сотировић, Вилњус
Истраживач-сарадник Центра за геостратешке студије, Београд