- У потрази за стварима које су усташе реквирирале, Јеврејка Ева Грлић сазнаје да се њене слике, теписи и клавир налазе у стану у Марићевој улици у Загребу. Врата су била отворена толико колико је стигла да каже због чега је дошла. Резигнирано, пред замандаљеним вратима тихо изговара реченицу: „ГОРИ СТЕ ОД УСТАША!“ Недуго затим закуцао је неко и на њена врата.
- Била су то, дакле, тешка страдања и хапшења, ислеђивања, прогони и перфидна мучења у време самовоље, страховладе и терора напредне комунистичке Удбе под командом Друга Маршала из Кумровца, врховника и доживотног председника СФРЈ.
- А били су, према сведочењу њихових жртава који су прошли кроз сав тај пакао, ГОРИ (И) ОД УСТАША.
АУТОР: Драган Р. Млађеновић
У својим мемоарским записима „Неиспричане приче“ познати југословенски филмски стваралац Рајко Грлић (р. у Загребу 1947) је забележио сећања на страдање своје мајке Еве Грлић, новинарке, која је у партизанима уређивала билтене и новине, а после рата радила као новинарка загребачког листа „Напријед“. Ту упознаје Данка Грлића, будућег професора естетике Загребачког свеучилишта и Београдског универзитета и утемељивача философског часописа „Праксис“. Данко и Ева су се венчали 1946. а следеће године (2. септембра 1947) добили су сина Рајка.
У потрази за стварима које су усташе реквирирале, Јеврејка Ева Грлић сазнаје да се њене слике, теписи и клавир налазе у стану у Марићевој улици у Загребу. Врата су била отворена толико колико је стигла да каже због чега је дошла. Резигнирано, пред замандаљеним вратима тихо изговара реченицу: „ГОРИ СТЕ ОД УСТАША!“ Недуго затим закуцао је неко и на њена врата.
„Имао сам само три године и призор памтим по мирису кожних мантила двојице мушкараца који улазе у собу. Много година касније сазнао сам да су то били удбаши. Тог јутра мама је одведена у затвор у Савској улици, а затим на Голи Оток“, бележи Рајко Грлић у својим „Неиспричаним причама“.
Данко је хапшен једном, Ева два пута. Према Удбиној евиденцији, у паклу женских логора на Голом Отоку и Светом Гргуру Ева Грлић је боравила скоро четири године – од 5. маја 1949. до 30. јануара 1953. За то време ћерка Весна је боравила у дому за децу без родитеља, док су бригу о двогодишњем Рајку преузели стриц и прабаба.
У мемоарској књизи „Сјећања“ (1997) Ева Грлић је написала да је, осим што је остала без 16 зуба, изгубила сваку наду у систем у који је као млада веровала: „Живеле смо као звери – стално у страху и на опрезу“.
По исласку са робије Ева Грлић је дуго тражила посао. Једва га је нашла у фабрици „Катран“ као обична радница, а затим је до пензије уређивала фабричке новине „Катран“.
***
Слично Грлићевима, претешку судбину и голооточко страдалништво доживели су и Иван и Бранка Фурлан, родитељи једне од најпознатијих југословенских филмских глумица – Мире Фурлан (1955–2021). О хапшењу свог оца Ивана, Мира у аутобиографији „Воли ме више од свега на свијету“ пише овако: „У елегантном оделу, са шеширом на својој згодној глави, у балонеру који је комотан али му добро пристаје, овај угледни новинар у помало ноар филму моје маште путује на један од својих бројних задатака у суседни град. Изненада прилазе му двојица тајних агената и скидају га с воза. По ноћи га пребацују до брода. Када га искрцају, мора да протрчи кроз двоструки шпалир затвореника који га непрекидно по целом телу ударају дрвеним летвама вичући: Издајник! Криминалац! Говно! Руски шпијун, смеће једно! (…) Никада нисам могла да одолим да не замишљам сцену његовог хапшења као сцену из филма, у којем мога оца игра Хемфри Богарт или Берт Ланкастер или Ли Марвин. Сваки од њих подсјећа на Ивана на неки малчице другачији начин…“
Ово, нажалост, није сценарио некаквог узбудљивог шпијунског филма, већ болан и понижавајући „двоструки шпалир затвореника који га непрекидно по целом телу ударају дрвеним летвама и вичу: Издајник! Руски шпијун…“
Иван Фурлан је после рата радио као новинар и судски извештач; комуницирао је са колегиницом Бранком Вајл. Она је пратила културу. Обоје су ухапшени и упућени на Голи; Иван је „зарадио“ две, а Бранка чак три године. Разлог хапшења није познат. Логораши су Бранку звали „Фина“, јер је заиста била таква: није желела да учествује у мучењу других затвореница. Због њеног „лошег понашања“ остала је у логору дуже од Ивана – чак три године. Иван ју је на перону загребачког колодвора чекао данима – као у неком тужном филму. Када се најзад вратила из пакла Голога, постала је – госпођа Фурлан. Године 1955. са мужем Иваном родила је ћерку Миру, која ће постати једна од наших најбољих филмских глумица.
Била су то, дакле, тешка страдања и хапшења, ислеђивања, прогони и перфидна мучења у време самовоље, страховладе и терора напредне комунистичке Удбе под командом Друга Маршала из Кумровца, врховника и доживотног председника СФРЈ. А били су, према сведочењу њихових жртава који су прошли кроз сав тај пакао, ГОРИ (И) ОД УСТАША.