Др Саша Јашин, активиста Савеза Срба Румуније
Срба у Румунији је све мање, као и осталих националних мањина па и самих Румуна, али српска заједница упорно чува свој идентитет у чему у новије време има све већу подршку Србије, каже др Саша Јашин из Савеза Срба Румуније
РАЗГОВАРАО Зоран Милошевић
Саговорник „Печата“ познат је диљем Румуније, али и Србије, пре свега по свом научном и друштвеном раду. Рођен је 25. маја 1980. године у Темишвару, од родитеља Срба. Апсолвирао је Карловачку богословију, 2004. је дипломирао на Теолошком факултету Западног универзитета (Темишвар), а на магистарским студијама је проучавао историју и мултиконфесионализам. На Западном универзитету је докторирао на теми Српско средњовековно племство у Банату, а докторат му је објављен и на румунаском. Био је саветник за културу при Епархији Темишварској, а од 2022. ради у Савезу Срба Румуније, где је директор издавачке куће. Написао је монографије „Ивандa“, „Српска аристократија на територији данашње Румуније“, „Радимнa“, и „Архијереји Темишварске епархије“ (то су животописи свих наших владика).Господине Јашин каква је ситуација са српском мањином у Румунији – одржава ли се или нестаје?
Свака мањина која живи ван матице склона је асимилацији. По најновијем попису, српска мањина у Румунији броји око 30 одсто мање становника у односу на претходно пребројавање. Демографско опадање бележе и друге мањине у Румунији, али и та земља у целини. Упркос томе, сигуран сам да ми Срби нећемо нестати.
У Темишвару сам видео пробу оркестра српске омладине. Успевате ли да окупите све наше људе по Банату, према њиховим интересовањима?
Визија нашег председника Огњана Крстића, али и целог Савеза, јесте да се територијално што боље организујемо, односно да имамо регионалне културне центре. Овде у Темишвару постоји такав центар, а та сала у којој сте били је за разне манифестације. Имамо око 150 акција годишње, а ту спадају фолклор, промоције књига, научна окупљања, али и рад наших КУД-ова. Синоћ сте видели Академско културно-уметничко друштво „Младост“, које је награђивано златним плакетама и на Европској смотри фолклора. Имају и школицу фолклора за предшколску децу. У Румунији имамо тридесетак културно-уметничких друштава, а у њима се окупљају деца, млади и ветерани. Због овога сам вам и рекао да нећемо нестати као Срби.
Има ли сарадње тих друштава са онима у Србији и како то тече?
Наша културно-уметничка друштва гостују у Србији, БиХ, односно – Републици Српској и на другим местима, и позивају у Румунију своје тамошње домаћине. Сваке године имамо бар десетак таквих гостовања, а то прати велики број људи.
Помаже ли држава Србија Србима у Румунији?
Помаже, наравно. У протеклих десетак-петнаест година брига државе Србије за Србе у расејању све је израженија. Влада Републике Србије и њена министарства финансирају неке наше пројекте, а имамо њихову помоћ и кад је реч о организацији рада. „Дане српске културе“, на пример, спремамо уз помоћ министарстава културе Румуније и Србије, генералног конзулата Републике Србије у Темишвару. Министарство културе Србије подржава и финансира превођења дела српске књижевности на румунски језик, што омогућава да Румуни више сазнају о нашој култури и историји. И „Дане Преображења“, који су у августу, организујемо са нашим партнерима из Србије. Није било пројекта у којем нисмо наишли на разумевање матичне државе. Наша деца из Српске гимназије „Доситеј Обрадовић“ и других српских школа учествују у разним камповима које организује Влада Републике Србије и ресорна министарства, тако да постоји контакт наше деце из Румуније са младима широм Србије. Њима је то одлична прилика да боље упознају Србију
Како деца оцењују те догађаје? Имате ли повратне информације од њих?
Сва деца са задовољством прихватају могућност да посете Србију и да се тамо друже са својим вршљацима. Знам то и из прве руке, на основу осећања моје ћерке која је две године узастопно боравила у Тршићу. Вратила се одушевљена виђеним и контактима које је тамо остварила. Овдашња деца су просто загледана у Србију, осећају блискост, она име је нека врста оријентира.
Шта савремене технологије значе за ваше везе са матицом и одржавање српског идентитета у Румунији?
По мом мишљењу, Савез Срба у Румунији је добро умрежен, а имамо и заједничке састанке са целом српском дијаспором. Укључени смо у дешавањима у матици и дијаспори. Нагласио бих још нешто: ми себе овде, у Румунији, не сматрамо дијаспором. Ми смо овде своји на своме. Граница је то учинила да припаднемо некој другој држави, али никако се не можемо помирити са тим да смо дијаспора. Кости наших предака леже овде, и то од много пре него што је настала Румунија, много пре Југославије, и Краљевине СХС и других држава.
Мноштво Срба са подручја данашње Румуније дало је значајан допринос развоју националне свести, идентитета, државотворности, културе код свих Срба. Сетимо се само Јована Ненада, Макарија Србина, Ђорђа Бранковића, Саве Текелије, Милоша Црњанског… Каква је ситуација данас? Имамо ли данас у Румунији снажне Србе интелектуалце који могу да утичу на српски народ?
Имамо. Нажалост, пре недељу дана опростили смо се од господина Божидара Панића, врхунског истраживача и зналца из Арада који је био својеврстан светионик Србима у том граду и околини. Међу нама у Темишвару имамо врхунског интелектуалца Стевана Бугарског ког зовемо енциклопедијом. Тај наш чика Стева, како га из милоште зовемо, неуморни је истраживач наше прошлости и човек који подстиче деловање наше заједнице. Имамо и више истакнутих историчара, међу којима је и Зоран Марков, наш Србин, који је шеф одсека за историју у Државном музеју у Темишвару. Наша истраживања књижевности, етнологије и лингвистике не би била потпуна без прегнућа професора Миље Радана, Октавије Неделку, Маце Царан Андрејић, Миљане Радмиле Ускату. Из области музикологије значајне доприносе истраживању нашег хорског појања допринео је Дејан Попов, а наши свештеници попут Васе Лупуловића, Маринка Марковог, Милована Милиног дали су значајан допринос истраживању наше историјске прошлости, литургијског богословља и канонског права. То су само неки од истакнутих Срба међу нама.
Црквена унија је умногоме омела српски идентитет и ојачала румунски. Живи ли сећање на унију и црквену „смутњу“ пред настанак саме државе Румуније?
То је било 1701. године, у оквиру румунске цркве. Међу нашим Србима нема унијата. Међутим, има међу Србима, односно – међу словенским елементом, феномен Срба католичке вероисповести. То нећемо назвати проблемом, већ својеврним феноменом, каквим су, рецимо, Карашевци. Део њих се изјашњавају као Срби католичке вероисповести, а део њих се изјашњава као Хрвати. Научна истраживања су у току, а свако има право на своје мишљење. Срби православци који овде живе немају сећање на унију, али знамо да су наше владике из тога времена, као ердељски епископ, потоњи карловачки митрополит, Павле Ненадовић, радили на томе да се православни Срби и православни Румуни очувају у својој вери.
Током Првог и Другог светског рата Срби су затварани и мучени. Логор у Араду је био један од највећих логора за Србе. Такође, Срби су учествовали у рату као војници Аустроугарске армије, затим Румуније. Какве су последице тих догађаја по Србе?
Ако говоримо о Првом светском рату, био је велики број Срба који су били аустроугарски војни обвезници. Било их је на талијанском фронту и на многим другим. У време Првог светског рата Срби нису учествовали само као аустроугарски војници, било је добровољаца који су прелазили у Србију и ратовали као српски војници. Такви су били добровољци погинули у Медђидији (Добруџи). Што се тиче Арадског логора, није било много Срба одавде, из Румуније. Они су довођени из Србије и Босне понајвише. За време Другог светског рата ситуација је била знатно тежа. Граница је већ била успостављена и Срби у Румунији су били војни обвезници румунске државе, и учествовали у рату на страни Румуније. Српска православна епархија је настојала да заштити Србе, да одложи њихове војне рокове и да их стави под свој „омофор“.
Без обзира на којој страни морали да учествују, много Срба из Румуније је погинуло у оба светска рата. Нема српског насеља које није имало огромне жртве, о чему сведоче и спомен плоче на нашим парохијским црквама на којима су уклесана имена Срба погинулих на разним фронтовима. У мом месту, у Иванди, имамо диптих са именима сваког војника, ко су му били родитељи, где је погинуо и када. Тако је у свим нашим местима. И период Информбироа је био врло неповољан за Србе у Румунији.
У вези са репресијама Информбироа, можете ли нам нешто рећи о депортацији српског становништва у Бараган?
Срби су били погођени депортацијом, али не само Срби, већ и Румуни, који су могли да изазову сумњу државних органа. Депортацијом јесу највише били погођени Срби, али и Бугари, нешто мање Немци и Мађари. Замислите како је то било, када вам дође војник или два војника на велики хришћански празник Духове и кажу ти да имаш неколико сати да сакупиш све што ти треба, а да може да стане у пола вагона за марву, јер те они воде у непознатом правцу. Срби су тада углавном мислили да их воде негде у Русију, можда у Сибир. При том, нису одводили читаве родове, већ су из једне породице рецимо подизали оца и двојицу синова са породицама, а остале оставили да живе на њиховим огњиштима. Вагонима су путовали. Неки су понели са собом вола, коња, краву, да имају млеко за децу или стоку за рад, и нешто од одеће и покућства што су могли да понесу. Када су стигли у Бараганску пустињу, тј. када су их истоварили, нашли су парцеле ограђене са по четири коца. Војници су им говорили да ће ту живети. У почетку су људи били срећни што нису завршили у Сибиру, али ближила се зима и тек тада је почела борба за живот. Није било воде, оболевали су од разних болести, неки су градили земунице. Кажу да су бараганске зиме биле грозне, али опет – живот је ишао даље. Тамо су се женили и удавали, рађали и умирали. Мали проценат је остао тамо, а после великог помирења између Југославије и Русије – и они су се вратили кућама.
Међутим, по повратку их је чекала друга трагедија. У њиховим домовима били су неки њима непознати људи, усељени вероватно по налогу власти, а многе куће су биле разрушене и опљачкане.
У литератури се може наћи да су ти људи називани титоистима и кулацима.
Да, називани су кулацима, постојала је и хајка на присталице Титовог режима иако многи у суштини то и нису били, нити су имали било какве везе са политиком и партијом. Мој деда је, на пример, проглашен титоистом иако с тим није имао никакве везе. Робијао је у четири-пет злогласних затвора, а баба је послата у Бараган. Чланови породице нису знали једни за друге. Мој отац је свог оца упознао кад је имао шест година. Касније је и на потомке затвараних и депортованих гледано као на „људе нездравог порекла“, због чега нису имали приступ школама и неким функцијама.
Да ли у румунском становништву постоји носталгија за временом Чаушескуа?
Не постоји… Можда има нешто везано за животну сигурност, али није то нека носталгија за временом. Румунско законодавство је признало све недаће које су погодиле и Србе и све друге људе који су били неправедно осуђени, па им се у облику пензије или специјалног дохотка редовно исплаћује компензација за то. Компензације су добили и наследници прогоњених.
Зна ли се ко је састављао спискове људи за депортацију у Бараган оптужених да су титоисти или кулаци?
Нажалост, састављали су их њихови најближи. Имена многих потказивача су позната за неке се претпоставља. Блиски прогнаницима и онима који су затварани најбоље су знали каквог су они стања, о чему причају и какве тајне имају.
Срби данас имају свој Савез Срба у Румунији (ССР) и свог представника у румунском парламенту.
Тако је. Имамо своје удружење као национална мањина. Ми нисмо политичка странка (једино мађарска национална мањина има своју политичку странку), али као мањина имамо право на свог представника у румунском парламенту. Наш представник у парламенту, односно редовни посланик, је господин Огњан Крстић који је директан заступник наших интереса.
Дијана Шошоаке је данас можда најпознатија Српкиња у Румунији и Молдавији. Како оцењујете њене активности?
Искрено да кажем, Срби у Румунији никада се нису нарочито бавили политиком. Самим тим, ми се не уплићемо у актуелне политичке токове. Мислим да је тако за наш народ најздравије. Једноставно гледамо своје и друго нас не интересује, немамо мишљење ни о једнима, ни о другима.
Удружење Срба у Румунији има своју издавачку делатност. Видимо да је издавачка делатност у успону, на основу броја објављених монографија, часописа и друге грађе. Како сте успели у томе?
Издавачка политика је заслужна за то, а заснива се на тежњи да се, пре свега објављују аутохтони аутори. Српски књижевници се на тај начин представљају румунској читалачкој публици. Рецимо, прошле године преведена су дела Бранка Радичевића, тако су превођени бројни познати аутори из Србије. Објављују се дела Срба у Румунији, песника и прозних писаца, а објављујемо и научне радове, захваљујући нашем Центру за научна истраживања. Видите, код нас је специфична ситуација у томе да ми пишемо историју у пет до дванаест. У таквој смо позицији да морамо да искористимо људе који још могу да буду казивачи. У неким сегментима писања научне монографије није потребна само архивска и научна грађа, потребни су људи, сведоци времена и догађаја, такозвани живи извори. Морате имати човека на терену, који указује на такве изворе. Имали смо раније серију књига започету пре 1989. године, која се тиче музичког наслеђа српских насеља, и планирамо да наставимо пројекат.
Да ли се читалачка култура одржава или је у опадању?
У опадању је, и то застрашујућем. Мали је број деце која читају књиге. Све наше књиге се објављују и у електронском формату, па можемо видети број читалаца. То нам делује забрињавајуће. Покушавамо да разним пројектима анимирамо нашу децу. Овде у Удружењу сваке године организујемо конкурс за младе таленте „Плави круг“, намењено дечјем стваралаштву из области књижевности. Постоји комисија која оцењује те радове, потом се награђују, а у обзир долазе и поезија и проза.
Где српска деца углавном студирају – у Румунији или у Србији?
Овде, у Румунији. Имамо нашу српску гимназију, има школа где се српски учи макар факултативно. Постоје школе које су раније гасиле српска одељења, а сада их поново оснивају. Има ту бројних светлих примера.
Поменули смо да постоје разне културне акције Удружења Срба у Румунији. Можете ли рећи које су то најважније акције?
Најважнија акција су „Дани српске културе“ и обухватају цео месец новембар. Није баш сваког дана, али тог месеца је концентрисан највећи број акција. За ту прилику и за Дан Светог Саве, румунска држава нам је изашла у сусрет. Наиме, 21. новембра је још у 19. веку, Димитрије Тирол писао Вуку Караџићу да ће издати први пут „Банатски алманах“ на његовом правопису. Зато смо ми преузели да се тај дан слави као Дан српског језика. То је парламент Румуније ратификовао и унео у румунско законодавство, те свечано обележавамо овај дан сваке године. Румунско законодавство је признало и Дан Светог Саве као празник свих Срба у Румунији. То су два, законом потврђена, празника Срба у Румунији. Значајан нам је и Минисајам српске књиге. На тај дан нам долазе 15-ак издавачких кућа из Србије, имали смо госте из Сарајева и Требиња прошле године. Имамо и „Венац“, дечији сабор културно-уметничких друштава, где нам долази доста друштава из Србије. Такође, сваког августа на Преображење, ту се окупљају писци из Србије и Румуније, а позивамо и писце из других држава где живе Срби. Додељују се Базијашка повеља, а међу лауреатима су Матија Бећковић, Ђорђе Нешић и многи други. Организујемо и научне скупове, ликовне колоније, на којима су присутни уметници из Турске, Грчке, Бугарске и целе Европе.
Има ли интересовања Румуна за српску културу и језик?
Има, наравно. Међу нашим читаоцима имамо и Румуне. Више је румунских преводилаца српских песника. На Сајам српске књиге увек позивамо и издавачку кућу на румунском „Libertatea“ из Панчева. Позивамо, јер мислимо да они најбоље могу разумети нас, а и ми њих. На наше песничке вечери долазе и румунски песници, и они доста добро познају наше друштвене прилике. У зборнику „75 година србистике на Универзитету у Букурешту“, највећи број професора који су учествовали у том зборнику су баш Румуни. Много је историчара који су посветили истраживачке радове на теме српске културе, и тумаче текстове на црквенословенском језику. То су уједно и покушаји зближавања међу народима.
Пре више година слушао сам неку румунску рок групу која је певала о Старини Новаку. Чуо сам да у Румунији има и споменик Старини Новаку.
Има – „Баба Новак“. Видите, има много таквих примера, нарочито од средњег века до данас, које Срби, Румуни и Мађари својатају. Рецимо, кнез Павле Бранковић. Он је Паул Кинезул за Румуне, Кињижи Пал за Мађаре, за нас јесте кнез Павле Бранковић. Зато се историчари до данас споре око његове етничке припадности. Исти је случај и са Јанком Хуњадијем, којег називају и Хуњади Јанош, и Јанко Хунедорски, а ми Срби га знамо као Сибињанин Јанко, дакле – исти је човек у питању, само га различито ословљавају српски, румунски и мађарски извори.
Сада ћу Вас питати и као доктора наука, и као културног радника и свештено лице, како Ви оцењујете опште стање Срба данас? Јесу ли се данашњи Срби предали или се и даље боре?
Једном прилике сам нашем научнику Стевану Бугарском рекао: „Шта је ово, чика Стево, све нас је мање? Шта ће бити кад више не будемо тако бројни и не успемо да подигнемо, односно васпитамо свој подмладак?“ Одговорио ми је: „Када буде требало, тада ће се родити.“ Ја чврсто верујем да свуда где живе Срби постоји нека искра, коју ми можда не видимо, али она тиња и не гаси се. Такође верујем у оно што је Владика Николај рекао, да треба да тежимо да се Срби сложе, умноже и обоже. То све треба да се ради заједно. Срби када се сретну било где на свету, они имају свој код препознавања. То нису само ћирилица и српски језик, то је неко унутрашње сазнање да смо исте крви. Ми верујемо у то, можда и зато што не живимо у истој земљи. Видите, наши људи су увек гледали према Србији, без обзира да ли је граница била нека река, као на пример Дунав, или су на граници стајали војници. Према Србији се увек гледало. Нас је матица гледала некад тужним очима, кроз сузе, некад и веселије, али ми смо увек једнако дисали за матицу.
Свака мањина која живи ван матице склона је асимилацији. По најновијем попису, српска мањина у Румунији броји око 30 одсто мање становника у односу на претходно пребројавање. Демографско опадање бележе и друге мањине у Румунији, али и та земља у целини. Упркос томе, сигуран сам да ми Срби нећемо нестати.
У Темишвару сам видео пробу оркестра српске омладине. Успевате ли да окупите све наше људе по Банату, према њиховим интересовањима?
Визија нашег председника Огњана Крстића, али и целог Савеза, јесте да се територијално што боље организујемо, односно да имамо регионалне културне центре. Овде у Темишвару постоји такав центар, а та сала у којој сте били је за разне манифестације. Имамо око 150 акција годишње, а ту спадају фолклор, промоције књига, научна окупљања, али и рад наших КУД-ова. Синоћ сте видели Академско културно-уметничко друштво „Младост“, које је награђивано златним плакетама и на Европској смотри фолклора. Имају и школицу фолклора за предшколску децу. У Румунији имамо тридесетак културно-уметничких друштава, а у њима се окупљају деца, млади и ветерани. Због овога сам вам и рекао да нећемо нестати као Срби.
Има ли сарадње тих друштава са онима у Србији и како то тече?
Наша културно-уметничка друштва гостују у Србији, БиХ, односно – Републици Српској и на другим местима, и позивају у Румунију своје тамошње домаћине. Сваке године имамо бар десетак таквих гостовања, а то прати велики број људи.
Помаже ли држава Србија Србима у Румунији?
Помаже, наравно. У протеклих десетак-петнаест година брига државе Србије за Србе у расејању све је израженија. Влада Републике Србије и њена министарства финансирају неке наше пројекте, а имамо њихову помоћ и кад је реч о организацији рада. „Дане српске културе“, на пример, спремамо уз помоћ министарстава културе Румуније и Србије, генералног конзулата Републике Србије у Темишвару. Министарство културе Србије подржава и финансира превођења дела српске књижевности на румунски језик, што омогућава да Румуни више сазнају о нашој култури и историји. И „Дане Преображења“, који су у августу, организујемо са нашим партнерима из Србије. Није било пројекта у којем нисмо наишли на разумевање матичне државе. Наша деца из Српске гимназије „Доситеј Обрадовић“ и других српских школа учествују у разним камповима које организује Влада Републике Србије и ресорна министарства, тако да постоји контакт наше деце из Румуније са младима широм Србије. Њима је то одлична прилика да боље упознају Србију
Како деца оцењују те догађаје? Имате ли повратне информације од њих?
Сва деца са задовољством прихватају могућност да посете Србију и да се тамо друже са својим вршљацима. Знам то и из прве руке, на основу осећања моје ћерке која је две године узастопно боравила у Тршићу. Вратила се одушевљена виђеним и контактима које је тамо остварила. Овдашња деца су просто загледана у Србију, осећају блискост, она име је нека врста оријентира.
Шта савремене технологије значе за ваше везе са матицом и одржавање српског идентитета у Румунији?
По мом мишљењу, Савез Срба у Румунији је добро умрежен, а имамо и заједничке састанке са целом српском дијаспором. Укључени смо у дешавањима у матици и дијаспори. Нагласио бих још нешто: ми себе овде, у Румунији, не сматрамо дијаспором. Ми смо овде своји на своме. Граница је то учинила да припаднемо некој другој држави, али никако се не можемо помирити са тим да смо дијаспора. Кости наших предака леже овде, и то од много пре него што је настала Румунија, много пре Југославије, и Краљевине СХС и других држава.
Мноштво Срба са подручја данашње Румуније дало је значајан допринос развоју националне свести, идентитета, државотворности, културе код свих Срба. Сетимо се само Јована Ненада, Макарија Србина, Ђорђа Бранковића, Саве Текелије, Милоша Црњанског… Каква је ситуација данас? Имамо ли данас у Румунији снажне Србе интелектуалце који могу да утичу на српски народ?
Имамо. Нажалост, пре недељу дана опростили смо се од господина Божидара Панића, врхунског истраживача и зналца из Арада који је био својеврстан светионик Србима у том граду и околини. Међу нама у Темишвару имамо врхунског интелектуалца Стевана Бугарског ког зовемо енциклопедијом. Тај наш чика Стева, како га из милоште зовемо, неуморни је истраживач наше прошлости и човек који подстиче деловање наше заједнице. Имамо и више истакнутих историчара, међу којима је и Зоран Марков, наш Србин, који је шеф одсека за историју у Државном музеју у Темишвару. Наша истраживања књижевности, етнологије и лингвистике не би била потпуна без прегнућа професора Миље Радана, Октавије Неделку, Маце Царан Андрејић, Миљане Радмиле Ускату. Из области музикологије значајне доприносе истраживању нашег хорског појања допринео је Дејан Попов, а наши свештеници попут Васе Лупуловића, Маринка Марковог, Милована Милиног дали су значајан допринос истраживању наше историјске прошлости, литургијског богословља и канонског права. То су само неки од истакнутих Срба међу нама.
Црквена унија је умногоме омела српски идентитет и ојачала румунски. Живи ли сећање на унију и црквену „смутњу“ пред настанак саме државе Румуније?
То је било 1701. године, у оквиру румунске цркве. Међу нашим Србима нема унијата. Међутим, има међу Србима, односно – међу словенским елементом, феномен Срба католичке вероисповести. То нећемо назвати проблемом, већ својеврним феноменом, каквим су, рецимо, Карашевци. Део њих се изјашњавају као Срби католичке вероисповести, а део њих се изјашњава као Хрвати. Научна истраживања су у току, а свако има право на своје мишљење. Срби православци који овде живе немају сећање на унију, али знамо да су наше владике из тога времена, као ердељски епископ, потоњи карловачки митрополит, Павле Ненадовић, радили на томе да се православни Срби и православни Румуни очувају у својој вери.
Током Првог и Другог светског рата Срби су затварани и мучени. Логор у Араду је био један од највећих логора за Србе. Такође, Срби су учествовали у рату као војници Аустроугарске армије, затим Румуније. Какве су последице тих догађаја по Србе?
Ако говоримо о Првом светском рату, био је велики број Срба који су били аустроугарски војни обвезници. Било их је на талијанском фронту и на многим другим. У време Првог светског рата Срби нису учествовали само као аустроугарски војници, било је добровољаца који су прелазили у Србију и ратовали као српски војници. Такви су били добровољци погинули у Медђидији (Добруџи). Што се тиче Арадског логора, није било много Срба одавде, из Румуније. Они су довођени из Србије и Босне понајвише. За време Другог светског рата ситуација је била знатно тежа. Граница је већ била успостављена и Срби у Румунији су били војни обвезници румунске државе, и учествовали у рату на страни Румуније. Српска православна епархија је настојала да заштити Србе, да одложи њихове војне рокове и да их стави под свој „омофор“.
Без обзира на којој страни морали да учествују, много Срба из Румуније је погинуло у оба светска рата. Нема српског насеља које није имало огромне жртве, о чему сведоче и спомен плоче на нашим парохијским црквама на којима су уклесана имена Срба погинулих на разним фронтовима. У мом месту, у Иванди, имамо диптих са именима сваког војника, ко су му били родитељи, где је погинуо и када. Тако је у свим нашим местима. И период Информбироа је био врло неповољан за Србе у Румунији.
У вези са репресијама Информбироа, можете ли нам нешто рећи о депортацији српског становништва у Бараган?
Срби су били погођени депортацијом, али не само Срби, већ и Румуни, који су могли да изазову сумњу државних органа. Депортацијом јесу највише били погођени Срби, али и Бугари, нешто мање Немци и Мађари. Замислите како је то било, када вам дође војник или два војника на велики хришћански празник Духове и кажу ти да имаш неколико сати да сакупиш све што ти треба, а да може да стане у пола вагона за марву, јер те они воде у непознатом правцу. Срби су тада углавном мислили да их воде негде у Русију, можда у Сибир. При том, нису одводили читаве родове, већ су из једне породице рецимо подизали оца и двојицу синова са породицама, а остале оставили да живе на њиховим огњиштима. Вагонима су путовали. Неки су понели са собом вола, коња, краву, да имају млеко за децу или стоку за рад, и нешто од одеће и покућства што су могли да понесу. Када су стигли у Бараганску пустињу, тј. када су их истоварили, нашли су парцеле ограђене са по четири коца. Војници су им говорили да ће ту живети. У почетку су људи били срећни што нису завршили у Сибиру, али ближила се зима и тек тада је почела борба за живот. Није било воде, оболевали су од разних болести, неки су градили земунице. Кажу да су бараганске зиме биле грозне, али опет – живот је ишао даље. Тамо су се женили и удавали, рађали и умирали. Мали проценат је остао тамо, а после великог помирења између Југославије и Русије – и они су се вратили кућама.
Међутим, по повратку их је чекала друга трагедија. У њиховим домовима били су неки њима непознати људи, усељени вероватно по налогу власти, а многе куће су биле разрушене и опљачкане.
У литератури се може наћи да су ти људи називани титоистима и кулацима.
Да, називани су кулацима, постојала је и хајка на присталице Титовог режима иако многи у суштини то и нису били, нити су имали било какве везе са политиком и партијом. Мој деда је, на пример, проглашен титоистом иако с тим није имао никакве везе. Робијао је у четири-пет злогласних затвора, а баба је послата у Бараган. Чланови породице нису знали једни за друге. Мој отац је свог оца упознао кад је имао шест година. Касније је и на потомке затвараних и депортованих гледано као на „људе нездравог порекла“, због чега нису имали приступ школама и неким функцијама.
Да ли у румунском становништву постоји носталгија за временом Чаушескуа?
Не постоји… Можда има нешто везано за животну сигурност, али није то нека носталгија за временом. Румунско законодавство је признало све недаће које су погодиле и Србе и све друге људе који су били неправедно осуђени, па им се у облику пензије или специјалног дохотка редовно исплаћује компензација за то. Компензације су добили и наследници прогоњених.
Зна ли се ко је састављао спискове људи за депортацију у Бараган оптужених да су титоисти или кулаци?
Нажалост, састављали су их њихови најближи. Имена многих потказивача су позната за неке се претпоставља. Блиски прогнаницима и онима који су затварани најбоље су знали каквог су они стања, о чему причају и какве тајне имају.
Срби данас имају свој Савез Срба у Румунији (ССР) и свог представника у румунском парламенту.
Тако је. Имамо своје удружење као национална мањина. Ми нисмо политичка странка (једино мађарска национална мањина има своју политичку странку), али као мањина имамо право на свог представника у румунском парламенту. Наш представник у парламенту, односно редовни посланик, је господин Огњан Крстић који је директан заступник наших интереса.
Дијана Шошоаке је данас можда најпознатија Српкиња у Румунији и Молдавији. Како оцењујете њене активности?
Искрено да кажем, Срби у Румунији никада се нису нарочито бавили политиком. Самим тим, ми се не уплићемо у актуелне политичке токове. Мислим да је тако за наш народ најздравије. Једноставно гледамо своје и друго нас не интересује, немамо мишљење ни о једнима, ни о другима.
Удружење Срба у Румунији има своју издавачку делатност. Видимо да је издавачка делатност у успону, на основу броја објављених монографија, часописа и друге грађе. Како сте успели у томе?
Издавачка политика је заслужна за то, а заснива се на тежњи да се, пре свега објављују аутохтони аутори. Српски књижевници се на тај начин представљају румунској читалачкој публици. Рецимо, прошле године преведена су дела Бранка Радичевића, тако су превођени бројни познати аутори из Србије. Објављују се дела Срба у Румунији, песника и прозних писаца, а објављујемо и научне радове, захваљујући нашем Центру за научна истраживања. Видите, код нас је специфична ситуација у томе да ми пишемо историју у пет до дванаест. У таквој смо позицији да морамо да искористимо људе који још могу да буду казивачи. У неким сегментима писања научне монографије није потребна само архивска и научна грађа, потребни су људи, сведоци времена и догађаја, такозвани живи извори. Морате имати човека на терену, који указује на такве изворе. Имали смо раније серију књига започету пре 1989. године, која се тиче музичког наслеђа српских насеља, и планирамо да наставимо пројекат.
Да ли се читалачка култура одржава или је у опадању?
У опадању је, и то застрашујућем. Мали је број деце која читају књиге. Све наше књиге се објављују и у електронском формату, па можемо видети број читалаца. То нам делује забрињавајуће. Покушавамо да разним пројектима анимирамо нашу децу. Овде у Удружењу сваке године организујемо конкурс за младе таленте „Плави круг“, намењено дечјем стваралаштву из области књижевности. Постоји комисија која оцењује те радове, потом се награђују, а у обзир долазе и поезија и проза.
Где српска деца углавном студирају – у Румунији или у Србији?
Овде, у Румунији. Имамо нашу српску гимназију, има школа где се српски учи макар факултативно. Постоје школе које су раније гасиле српска одељења, а сада их поново оснивају. Има ту бројних светлих примера.
Поменули смо да постоје разне културне акције Удружења Срба у Румунији. Можете ли рећи које су то најважније акције?
Најважнија акција су „Дани српске културе“ и обухватају цео месец новембар. Није баш сваког дана, али тог месеца је концентрисан највећи број акција. За ту прилику и за Дан Светог Саве, румунска држава нам је изашла у сусрет. Наиме, 21. новембра је још у 19. веку, Димитрије Тирол писао Вуку Караџићу да ће издати први пут „Банатски алманах“ на његовом правопису. Зато смо ми преузели да се тај дан слави као Дан српског језика. То је парламент Румуније ратификовао и унео у румунско законодавство, те свечано обележавамо овај дан сваке године. Румунско законодавство је признало и Дан Светог Саве као празник свих Срба у Румунији. То су два, законом потврђена, празника Срба у Румунији. Значајан нам је и Минисајам српске књиге. На тај дан нам долазе 15-ак издавачких кућа из Србије, имали смо госте из Сарајева и Требиња прошле године. Имамо и „Венац“, дечији сабор културно-уметничких друштава, где нам долази доста друштава из Србије. Такође, сваког августа на Преображење, ту се окупљају писци из Србије и Румуније, а позивамо и писце из других држава где живе Срби. Додељују се Базијашка повеља, а међу лауреатима су Матија Бећковић, Ђорђе Нешић и многи други. Организујемо и научне скупове, ликовне колоније, на којима су присутни уметници из Турске, Грчке, Бугарске и целе Европе.
Има ли интересовања Румуна за српску културу и језик?
Има, наравно. Међу нашим читаоцима имамо и Румуне. Више је румунских преводилаца српских песника. На Сајам српске књиге увек позивамо и издавачку кућу на румунском „Libertatea“ из Панчева. Позивамо, јер мислимо да они најбоље могу разумети нас, а и ми њих. На наше песничке вечери долазе и румунски песници, и они доста добро познају наше друштвене прилике. У зборнику „75 година србистике на Универзитету у Букурешту“, највећи број професора који су учествовали у том зборнику су баш Румуни. Много је историчара који су посветили истраживачке радове на теме српске културе, и тумаче текстове на црквенословенском језику. То су уједно и покушаји зближавања међу народима.
Пре више година слушао сам неку румунску рок групу која је певала о Старини Новаку. Чуо сам да у Румунији има и споменик Старини Новаку.
Има – „Баба Новак“. Видите, има много таквих примера, нарочито од средњег века до данас, које Срби, Румуни и Мађари својатају. Рецимо, кнез Павле Бранковић. Он је Паул Кинезул за Румуне, Кињижи Пал за Мађаре, за нас јесте кнез Павле Бранковић. Зато се историчари до данас споре око његове етничке припадности. Исти је случај и са Јанком Хуњадијем, којег називају и Хуњади Јанош, и Јанко Хунедорски, а ми Срби га знамо као Сибињанин Јанко, дакле – исти је човек у питању, само га различито ословљавају српски, румунски и мађарски извори.
Сада ћу Вас питати и као доктора наука, и као културног радника и свештено лице, како Ви оцењујете опште стање Срба данас? Јесу ли се данашњи Срби предали или се и даље боре?
Једном прилике сам нашем научнику Стевану Бугарском рекао: „Шта је ово, чика Стево, све нас је мање? Шта ће бити кад више не будемо тако бројни и не успемо да подигнемо, односно васпитамо свој подмладак?“ Одговорио ми је: „Када буде требало, тада ће се родити.“ Ја чврсто верујем да свуда где живе Срби постоји нека искра, коју ми можда не видимо, али она тиња и не гаси се. Такође верујем у оно што је Владика Николај рекао, да треба да тежимо да се Срби сложе, умноже и обоже. То све треба да се ради заједно. Срби када се сретну било где на свету, они имају свој код препознавања. То нису само ћирилица и српски језик, то је неко унутрашње сазнање да смо исте крви. Ми верујемо у то, можда и зато што не живимо у истој земљи. Видите, наши људи су увек гледали према Србији, без обзира да ли је граница била нека река, као на пример Дунав, или су на граници стајали војници. Према Србији се увек гледало. Нас је матица гледала некад тужним очима, кроз сузе, некад и веселије, али ми смо увек једнако дисали за матицу.
ИЗВОР: Печат