Габријел Гарсија Маркес (1927–2014), колумбијски писац, новинар и нобеловац, остао је упамћен као један од највећих приповедача 20. века. Рођен је у Аракатаки, малом месту на карипској обали Колумбије, где је одрастао уз приче бака и дека, прожете легендама, сујеверјем и локалним предањима.
Тај свет детињства постаће темељ његовог чувеног магијског реализма, књижевног стила који спаја стварност и фантазију у један јединствен, поетски универзум.
Славу је стекао романом „Сто година самоће“
Прву већу књижевну славу стекао је романом „Пуковнику нема ко да пише“ (1961), али светску бесмртност му је донело капитално дело „Сто година самоће“ (1967), епска прича о породици Буендија и граду Макондо, алегорија латиноамеричке историје, љубави и трагедије.
обитник је Нобелове награде за књижевност 1982. године, када је у свом говору у Стокхолму говорио о страстима и страдањима Латинске Америке, али и о универзалности људске судбине.
Стваралаштво које је променило књижевност
Маркес је током каријере написао романе, приповетке и новинарске репортаже који су постали класика: „Љубав у доба колере“, „Патријархова јесен“, „Хроника најављене смрти“, „Генерал у свом лавиринту“, „О љубави и другим демонима“ итд.
Његове приче препознатљиве су по густој поетској атмосфери, симболикама и метафорама, јаким емоцијама и преплитању свакодневице са чудесним елементима, при чему фантастично делује као природни део стварности.
Како је сам једном написао: „Живот није оно што си проживео, већ оно чега се сећаш и како се сећаш да би испричао.“ Управо тај дух живи и у Србији, нашој земљи у којој се приче и сећања преносе са колена на колено као највећа оставштина.
Маркес и Србија – сусрет две страсти
Иако никада није живео у Србији, Маркес је током једног сусрета са југословенским новинарима изрекао речи које су остале забележене као мали знак културног пријатељства. Србију је описао као „земљу са духом латиноамеричке страсти у европском телу“.
У тим речима открива се његова способност да уочи дубље сличности између наизглед удаљених народа. Као што је Латинска Америка, по њему, место бурних емоција, сложене историје и снажне уметничке енергије, тако је и у српском народу препознао страст, топлину, драму и непоколебљивост духа.
Маркесова запажања о Србији могу се читати као мост између два континента и два културна простора. И Латинска Америка и Балкан деле богату традицију усменог приповедања, осећај за колективну историју и дубоку емоционалност у уметности.
Једна његова мисао као да описује српски дух: „Није истина да људи престају да сањају када остаре, они остаре када престану да сањају.“ Упркос историјским изазовима, српско друштво никада није изгубило снагу својих снова и веру у будућност.
„Човек има право да погледа другог човека одозго једино када му помаже да се усправи“
У другом делу свог опуса Маркес је записао: „Човек има право да погледа другог човека одозго једино када му помаже да се усправи.“ Ова мисао, прожета поштовањем и солидарношћу, савршено одговара начину на који Срби традиционално дочекују госта – са руком пруженом у помоћ и срцем отвореним за истинско пријатељство.
Габријел Гарсија Маркес је преминуо 2014. године у Мексико Ситију, али његове књиге настављају да живе као сведочанство о снази приче и људској машти. А за Србију, остају као драгоцена успомена његове топле речи – похвала народу који, као и Латинска Америка, зна да животу даје боју, драму и непоновљиву причу.
ИЗВОР: kompasinfo.rs