- Француска је изненада схватила да је у земљи на помолу недостатак онога без чега је немогућ живот — обичне пијаће воде.
- Који региони су најугроженији, због чега је до проблема дошло и како се сада убеђују грађани да се са тиме изборе?
АУТОР: Валерија Вербинина
Званични лист Le Monde први је огласио узбуну. „Приступ води: према мишљењу Главне комисије за планирање, неопходна је ‘радикална трансформација навика’ одмах, како би се избегло ‘значајно оптерећење’”, пише новина.
Главна комисија за планирање, која делује при влади, има задатак да процењује будуће ризике — од демографских до природних — и предлаже решења. Према Le Monde и другим медијима који се позивају на исти извор, процене су да ће, ако се ништа не предузме, до 2050. године скоро цела Француска имати проблем са водом.
„Ако се не промене постојећи трендови, 88% територије ће се суочити са умереним или озбиљним несташицама воде“, упозоравају експерти у извештају. Потребно је темељно преиспитивање политике управљања водним ресурсима, јер чак и ако се потрошња воде смањи „у свим секторима“, и даље ће проблем постојати у 64% земље.
Поред тога, „ограничења у коришћењу воде у пољопривреди, индустрији и у домаћинствима врло лако могу постати уобичајена на скоро целој територији“, како је већ било 2022. године. Реч је о историјској суши, када је у неким местима вода морала да се допрема цистернама — нешто што је у Француској незапамћено.
Експерткиња Елен Арамбуру, једна од ауторки извештаја, наглашава да је штедња неопходна „у свим секторима и свим облицима људске активности“. Иако се тренутно највише говори о смањењу потрошње воде у пољопривреди, модернизацији наводњавања и сличним мерама, нема сумње да ће се овај проблем убрзо одразити и на свакодневни живот грађана који, упркос климатским променама, и даље свакодневно туширају и често перу одећу.
План штедње није потпуна новост. Након суше 2022. године, тадашњи министар за еколошку транзицију Кристоф Бешу у јануару 2023. представио је оно што су медији назвали „владином стратегијом борбе против суше“. „Грађани, пољопривредници, локалне власти — сви ће морати да уложе напор, јер су (водни) ресурси све оскуднији“, писао је тада Le Parisien.
Исти ти грађани први се помињу у позиву на акцију — и с разлогом: француски медији већ годинама покушавају да их навикну да воду штеде. Наслови као што су: „Да ли воду треба штедети као струју?“, „Шест савета како да смањите потрошњу воде и рачун“, „Како штедети воду у свакодневном животу“ или „Уштедите 280 евра тако што ћете затварати славину док перете зубе“ упорно указују на исти проблем.
Ипак, покушаји да се, рецимо, машинско прање веша прогласи неприхватљивим или да се грађанима сугерише да фармерке треба прати само једном месечно, изазвали су незадовољство. Зато је нови план у фокус ставио пољопривреду.
Отприлике четвртина територије Француске већ је под режимом рационалне потрошње воде, а на 3,5% територије уведена су директна ограничења — и тај проценат расте. 24. јуна у департману Ардеш мере као што су забрана заливања башти проширене су на нове области. 20. јуна у Морбијану ограничена је ирригација, уз друга ограничења. А тек је јун, док се за лето у Француској прогнозира изузетно висока температура. На неким местима већ је измерено 40 степени и више.
Додатни проблем представља катастрофално стање водоводне мреже у бројним прекоморским департманима Француске.
Ови проблеми ретко доспевају на насловне стране, јер се остаци некадашњих колонија у метрополији доживљавају као „кофер без ручке“: непрактичан за ношење, тежак за одржавање, али прецен драгоцен да би се бацио.
Године 2025, а 1. јуна асоцијација „Ово се тиче свих нас“ објавила је извештај о стању водоснабдевања у прекоморским територијама. Мајота, Мартиника, Реинион, Гваделупа и Гвајана већ годинама трпе недостатак пијаће воде, што погађа око три милиона људи. Како објашњава правница Ема Феје, ауторка извештаја, „иако свако подручје има своје специфичности, када је реч о води, сви имају исте проблеме — само у различитом обиму“.
Године 2022. четвртина становника Гваделупе повремено је била без воде — и ситуација се није побољшала. Узрок лежи у цевоводима из 1950-их, направљеним од најјефтинијих материјала. Данас су они зарђали, пуцају и цуре — 60% воде нестане пре него што стигне до корисника. Иста ситуација је и у другим прекоморским областима: на Мајоти нестане више од трећине воде, на Мартиници половина, на Реиниону чак 60%. У самој Француској та бројка износи 20%.
Поред тога, неке територије — попут Мајоте — у потпуности зависе од кише (92%). Године 2023. острво је погодила суша и изазвала кризу са водом. Иако је потом изграђена постројења за десалинизацију морске воде, њен капацитет није довољан, нарочито јер становништво стално расте.
Суочене с несташицом воде, власти прекоморских департмана увеле су планска искључења, која су у почетку посматрана као привремена мера, али су на крају постала део свакодневног живота.
Поред тога, како је истакла Ема Феје, власти нису узеле у обзир да део становништва уопште нема приступ водоводној води – а то је „15% становништва у Гвајани и 30% на Мајоти“.
Додатну забринутост изазива и квалитет воде: на Мартиници и Гваделупи она је заражена хлордеконом – токсичним пестицидом којим су Французи годинама прскали локалне плантаже банана, и то чак и након што је било јасно да је супстанца отровна, неразградива у води и канцерогена.
У Гвајани се у води редовно бележи повећан ниво живе, која се користи у процесу ископавања злата.
Ипак, чак и таква вода овде кошта више него у метрополији: док грађани у континенталној Француској за воду у просеку дају „1,4% својих прихода, на острву Реинион то је 3%, у Гвајани 6,2%, а на Мајоти чак до 25%“. Како каже Ема Феје, „са прекоморским департманима се не поступа као са остатком француске територије. Нигде у Француској се овакво стање не би прихватило“.
Да, влада у далеком Паризу има план за побољшање ситуације – и то још од 2016. године – али је за његову реализацију потребно 2,36 милијарди евра, а за све ово време прекоморски департмани су добили једва трећину тог износа. Јер, главни приоритет Француске је да подржи Украјину и пошаље јој оружје, док ће се Гвајана и Мартиника снаћи како знају – јер, у крајњој линији, немају избора.
Како наводи портал са Мајоте, острво пролази кроз „оштру кризу“, јер се од 2023. становници суочавају са планским искључењима воде у трајању од по 36 сати, која се могу понављати и до три пута недељно. На Гваделупи вода је често техничког квалитета, непогодна за пиће, а искључења могу трајати по неколико недеља.
Ема Феје и њене колеге се надају да ће њихов извештај привући пажњу УН-а, а дотле се људи – како у метрополи, тако и у прекоморским територијама – сналазе како знају. Тако су власти департмана Финистер одлучиле да откупе напуштени каменолом како би у њему прикупљале резерве воде – према проценама, он може да прими милион кубика. Обични грађани масовно граде мале базене (површине мање од 10 м²), који троше мање воде и, што је најважније – не подлежу опорезивању.
А лето, према прогнозама, тек долази – суво и врело. И тешко је поверовати да ће се ситуација с водом ускоро побољшати.
ИЗВОР: https://vz.ru/world/2025/6/29/1341117.html