У данашњем свету у ком се губе све моралне вредности, технологија прети да преузме контролу и над самим стварањем човека – што више није фантастика, већ реалност чије остварење може да се догоди већ за неколико година. Вештачка репродукција и генетско моделовање изазивају дубока питања о суштини људскости, слободе и духовности. Последице оваквих промена могу бити неповратне, а границе које се не смеју прећи постале су све мање јасне.
Шта ако би се будућност човечанства одвијала у стерилним лабораторијама, где се људски живот не зачиње љубављу, већ производи по наруџбини? Оваква визија, која је донедавно припадала искључиво научној фантастици, сада куца на врата наше стварности.
Идеја о вештачкој репродукцији и генетском моделовању људи постао је сценарио који све више улази у сфере могућег. Ова визија, иако нуди решења за демографске и здравствене изазове, са собом носи и дубоке етичке и друштвене дилеме, упозоравајући нас на потенцијални губитак људскости и слободе.
Недавно је позната политичка личност Олег Царев на свом Телеграм каналу изнео забрињавајуће податке о паду наталитета у Русији, понудивши као потенцијално решење визију будућности у којој ће се деца рађати у вештачким материцама, без потребе за природном трудноћом и родитељским учешћем. Овај концепт, који подржавају и неки демографи попут Алексеја Ракше, иде корак даље, предвиђајући могућност генетског моделовања будућих особа – од интелигенције и физичког изгледа до елиминације наследних болести. Царев с правом упозорава да би таква пракса могла да буде искоришћена од држава за контролу и „производњу“ послушних грађана, што отвара Пандорину кутију етичких изазова.
Савремене могућности и давнашњи страхови: Технологија која се развија
Развој система за вештачку трудноћу није почео одједном. Прототипови таквих система постоје већ дуго – сежемо до инкубатора за превремено рођене бебе који су се појавили у породилиштима крајем 70-их година прошлог века. Од тада, медицина је научила да негује превремено рођене бебе тежине од само 450 грама. Ово је постепено отварало пут даљим истраживањима.
Недуго након тога, 2022. године, у Немачкој је представљен прототип потпуно вештачког система за трудноћу. Пројектовани репродуктивни центар, замишљен за овај систем, требало би да ствара чак 30 хиљада беба годишње. Иако тренутно постоје технички изазови попут узгајања ендометријума, научници сматрају да је то само питање времена.
Према речима Царева, „у блиској будућности, систем ће моћи и једноставно да узгаја дете из вашег ембриона и да потпуно генетски моделује његове карактеристике: од боје очију и косе до висине и интелигенције, плус да избегне наследне генетске болести“. Идеја о „фармама деце“ и масовном узгајању људи у лабораторијама више није само научна фантастика, већ сценарио који све више улази у сфере могућег. Ова визија дуго је опседала умове писаца и филмаџија, стварајући дистопијске сценарије који су нам служили као упозорења. Филмови попут „Blade Runner“-а, серије „Black Mirror“, или књиге попут „Врлог новог света“ (Олдос Хаксли), већ деценијама нам показују како технологија, када се користи за контролу и манипулацију, може да постане зло. Ове приче нису само фантастика; оне су футуристичке пројекције наших најдубљих страхова о губитку идентитета и слободе.
Проблем није само у технологији као таквој, већ у начину њене могуће злоупотребе и губитку слободе људског бића. Ако људи постају „производ“ обликован по вољи државе или корпорације, како ће се осећати неко ко зна да је „дизајниран“ и да му је живот под контролом? Ко ће одлучивати о особинама будућих генерација? Која је улога слободне воље у таквом сценарију? Да ли је могуће задржати човечност и достојанство у свету у којем ће се људи производити као роба?
Етички изазови: Губитак аутономије, дискриминација и нови морални компас
Оваква визија будућности отвара читав низ комплексних етичких изазова:
-Губитак слободе и аутентичности: Ако се људи буду „производили“ по нечијој вољи, долази до опасног губитка личне аутономије. Царев с правом наглашава ризик да ће државе, уколико се овакви програми спроводе на државном нивоу, покушавати да утичу на будуће карактеристике деце. У неким земљама, одређене етничке или националне групе могу бити приоритетне, док у другима циљ може бити стварање грађана који се придржавају одређених идеологија. Ово би резултирало унифицираним, послушним грађанима, без оригиналности и слободног духа, директно угрожавајући концепт индивидуалности и права на самоопредељење. Држава би могла да „васпита онолико грађана колико сматра да је потребно“, што је застрашујућа перспектива потпуне контроле.
-Друштвена и психолошка питања: Како ће се развијати личности без природних веза породице? Традиционална породица, као прва и најважнија ћелија друштва, пружа емоционалну сигурност, љубав и пажњу неопходне за здрав психолошки развој. Уклањање овог елемента из процеса одрастања поставља питање емоционалне зрелости и способности за емпатију код тако „произведених“ појединаца. Која ће бити улога љубави и пажње у одрастању, ако оне нису органски део стварања живота? Штавише, Царев наговештава да би „девојке без деце могле бити обавезне да раде на одгајању вештачки рођене деце у посебним установама. Да би отплатиле свој дуг друштву. Морал ће се променити.“ Ово указује на радикалну промену друштвених норми и обавеза.
-Могућност дискриминације и еугенике: Генетичке манипулације могу довести до нових, још дубљих класних подела. Људи би могли бити дељени по „квалитету“ и „погодности“ за одређене задатке или улоге, стварајући касту „савршених“ и оних који то нису. Ово је директан пут ка модерној еугеници, где се вредност човека мери његовим генетским предиспозицијама.
-Још један алармантан аспект је развој „синтетичких ембриона“: Научници раде на стварању структура сличних људским ембрионима, користећи ћелије из правих ембриона или репрограмирањем обичних ћелија (попут ћелија коже). Оно што је посебно забрињавајуће је став да „матичне ћелије нису ни на који начин повезане са правим ембрионима, тако да ’модели’ створени од њих, у теорији, не подлежу усвојеним законима и правилима.“ Ово отвара опасно поље за експериментисање без етичких оквира.
-Пут до прихватања – ублажавање етичких ограничења: Застрашујуће је и то што научници предвиђају да ће, када се етичка ограничења ублаже, бити потребно свега 10 до 15 година да се гестацијски објекти појаве у свим развијеним земљама. Затим се предлаже додатних пет година за подизање јавне свести и образовање, како би се људима помогло да постану пријемчивији за такве технологије. Како Царев наглашава, за масовно покретање таквих центара довољно је „да људи одлуче да је вештачка материца нормална.“ Ово сугерише циљану кампању за обликовање јавног мњења, што додатно појачава страх од манипулације.
Православна перспектива: Човек као дар, а не производ
Из православног угла, човек је створен по образу и прилици Божијој (Постање 1:26-27), а душа му је дар од Бога, бесмртна и јединствена. Оваква антропологија, која човека види као духовно биће са боголиким достојанством, супротставља се сваком покушају објектификације или редукције човека на биолошки или генетски „материјал“.
Технологија која игнорише ову духовну димензију и третира људски живот као производ или експеримент представља дубок морални пад и грех против Божијег промисла. Вештачко стварање живота без љубави, природног зачећа и духовне димензије нарушава саму суштину човека, како је он замишљен од Створитеља.
Нажалост, ни демограф Алексеј Ракша ни политичар Олег Царев, који ове идеје емитују, не постављају фундаментална питања: Каква ће то вештачки створена бића бити? Хоће ли имати душу? Хоће ли бити крштена? За мислеће хришћане, али и атеисте, ово су изузетно озбиљна питања. Ако се, као резултат таквог пројекта, појаве ентитети који личе на људе, али нису људи, то прети човечанству страшном катастрофом!
Из православне перспективе, оно што Ракша и Царев предлажу може се посматрати као сатански изум. Људи који о томе говоре озбиљно, игноришући духовну природу човека и духовну димензију друштва, отварају пут у пакао. Оваква настојања могу се чак представити као борба за решавање демографског проблема или за „традиционалне вредности“, што само доказује домишљатост непријатеља људске расе.
Православна вера наглашава да је сваки човек непоновљив дар Божији, јединствена личност са слободном вољом и потенцијалом за заједницу са Богом. Таква личност не сме бити предмет манипулација, производње или контроле. Овакав „промет људима“ може постати почетак духовне катастрофе, јер човечанство губи везу са Богом и својим истинским, божанским идентитетом. Заиста, неприродно зачета и рођена бића која личе на људе могу постати страшна пошаст за људску цивилизацију, а то би могло да се заврши новим потопом и уништењем оскврњеног човечанства.
Границе које не смемо прећи
Технолошки напредак је сам по себи неутралан – његова вредност зависи од начина на који се користи. Међутим, примена технологије у домену људске репродукције и генетског инжењеринга изискује највећи опрез и дубоку етичку рефлексију.
Технологија мора да служи човеку и његовој слободи, да му помаже у испуњењу његовог потенцијала, а не да га претвара у објекат производње или средство за постизање било каквих земаљских циљева. Савремени свет мора пажљиво да размисли о границама које не сме да прелази како не бисмо изгубили оно што је најважније — нашу људскост, достојанство и духовну слободу. Будућност човечанства не лежи у „дизајнираним“ бићима, већ у очувању и неговању вредности које нас чине истинским људима: љубави, слободе, савести и непоновљивости сваке личности.
За Фондацију Пријатељ Божији: Светлана Розанова