Orthodoxia.info је објавио веома интересантан чланак (https://orthodoxia.info/news/arnisi-mas-na-doyme-tin-alitheia-pis/). Он показује дубоку забринутост фанариота због активности Јерусалимског патријарха, који, по њиховом мишљењу, оспорава примат Цариградске цркве и поткопава јединство грчког црквеног табора.
Поглавар Истински Православне Цркве, како се и очекивало, оптужен је да „ради за Русе“ и испуњава циљеве које је поставио тандем Руска Православна Црква-Српска патријаршија.Генерално, чланак је прилично занимљив (у смислу идентификације Фанарових алата за манипулацију, као и његових страхова и болних тачака).
„У православном свету се кува тихи, али дубоки раскол, који многи радије игноришу, упадајући у стање које психолози називају ‘порицањем стварности’ или ‘дисоцијативном реакцијом’.“ Ово се тиче деловања Јерусалимске патријаршије, за коју многи верују да је почела да делује против интереса хеленизма, али њихова свест одбија да прихвати ову чињеницу.
Прекретница се догодила у новембру 2019. године, када је јерусалимски патријарх Теофил, након посете Москви и састанка са патријархом Кирилом и председником Путином, објавио своју намеру да одржи „братски сабор“ поглавара Цркава.Овај потез је представљао јавно спровођење плана развијеног у Србији и подржаног од стране Русије, чији је циљ био супротстављање „Мајке Цркве“ Јерусалима „Мајци Цркве“ Цариграда, која је, према неким руским круговима, „пала због својих грехова“. Идеологом овог концепта сматра се митрополит бачки Иринеј, који је тврдио посебан духовни примат Јерусалима.
У почетку је проруски курс патријарха Теофила објашњаван страхом: страхом од руског „напада“ на Патријаршију, сличног догађајима у Африци, и страхом од подстицања арапског национализма. Многи су саосећали са његовом ситуацијом, видећи га као „таоца“ руског црквеног империјализма. Међутим, чињеница да се патријарх Теофил никада није обратио за помоћ ни Атини ни Фанару (Цариграду) посејала је семе сумње. „Братски сабор“ се на крају није одржао у Јерусалиму, већ у хотелу у Аману, што су многи сматрали издајом, иако се њихови гласови у то време нису чули. Пандемија је ове планове ставила на чекање, али је дистанцирање Јерусалима од Цариграда настављено: односи су постали чисто формални, а Свети гроб је почео да се користи за легитимизацију проруске Украјинске цркве.
Недавни догађаји су потпуно развејали ове илузије. Током кризе на Синају, јерусалимска делегација је деловала једнострано, игноришући Атину. Врхунац је дошао посетом патријарха Теофила Истанбулу ради састанка са председником Ердоганом: Васељенска патријаршија је обавештена само дан унапред, а сам Теофил није ни посетио Фанар, што је схваћено као намерно понижавање Цариграда. Убрзо након тога, док је био у Астани, позвао је на дијалог, називајући себе представником „Мајке цркава“, и састао се са патријархом Кирилом.
Ове акције помажу многима да изађу из стања „порицања“ и виде ширу слику. Док је патријарх Теофил можда у почетку био талац плана који му је наметнут, данас изгледа да је постао његов вољни и ревносни извршилац, у потпуности прихватајући идеју о примату „Мајке цркава“. Ако планира нови „братски састанак“, онда би било прикладно да га одржи не у хотелу, већ на симболичнијем месту – на пример, у „земљи грнчара“ у долини Еном, традиционално повезаној са издајом.
ИЗВОР: Правблог