- Ми смо ослободили Европу од фашизма, али нам они то никада неће опростити.“ (Маршал Георгиј Константинович Жуков, 1894-1974, совјетски (руски) војсковођа)
„Свјетску врхушку“, „тајну западну владу“, „господаре историје“, „господаре Велике игре“, „свјетску закулису“, „дубоку државу“, „Империју зла“, „библијску звијер са знаком 666“…,чини скуп мегабанкарских породица – банкстера, породица мегаиндустријалаца (наследника „барона пљачкаша“), одређених монархистичких породица (црно племство), прије свега британских Виндзора, и Ватикана. Њих и њиховог богатства нема на листи магазина „Форбс“. Они су међусобно повезани пословним, породичним и окултним (сатанистичким) везама са монополом на тајна знања (мистерије манипулативног овладавања појединачном психом и колективним духом народа), и организовани су у разне затворене ложе, редове, комисије, клубове, инвестиционе и друге фондове…
Власти, војска (са војно – индустријским комплексом) и тајне службе САД, и В. Британије, Европска унија (ЕУ), NATO пакт, „независне“ и „невладине“ НВО, агенције за односе са јавношћу (PR), психолошко – пропагандни апарат САД, као и велике медијске компаније у власништву тзв. newspapers barons-a, главна су средства западне „дубоке државе“ за остваривање геополитичких циљева да се, милом или силом, „произвођењем“ криза (које подразумијевају и ратове) и управљањем њима, потпуно овлада планетом, створи униполарно тоталитарно друштво, шири неолиберална „демократија“, те пожељно обликује („вестернизује“) људска свијест у кључним сегментима нападнуте државе или друштва. На дјелу је, мање или више прикривена, принудна десуверенизација појединих држава ради стварања планетарне наддржаве.
САД-ом и Њемачком управља породица Рокфелер (уз помоћ других америчких међубанкарских породица, прије свега, акционара Централне банке САД – Банке федералних резерви (FED)), док В. Британијом и Француском управља породица Ротшилд.
Предсједници држава и премијери на Западу се марионете западне „дубоке државе“ и представљају „услужно особље“ унајмљено да остварује њихове интересе. Будући западни лидери и бизнисмени се тренирају, односно програмирају, тако да, ментално и физички, постану неморални и неосјетљиви, односно да немају позитивних емоција (емпатије). Тиме се обезбјеђује њихова контрола и усмјеравање „иза сцене“. Као на бескрајној траци, „производе“ се генерације „државника“ које су предодредили да руководе државама и, националним и међународним, безбједносним, корпоративним и медијским системима. При томе важе масонска правила о тајности, тако да су само ужем кругу изабраних или иницираних („пробуђених“) познати главни циљеви, док спољашње чланске кругове чине, намјерно неупућени, али, у широј заједници, утицајни људи.
Шефови тајних служби имају већу моћ од предсједника западних држава и влада, јер су директно одговорни „дубокој држави“ која их и поставља на те функције.
ЕУ је тоталитарна и екстремно антисрпска и антируска наддржавна организација са нацистичким (фашистичким) коријенима, и у идеолошком и персоналном смислу. То је марионетска, хетерогена, а тиме, и нестабилна регионална организација која нема сопствену, изворну, аутентичну спољну и безбједносну политику. Унија се налази под пуном контролом западних владара из сјенке који теже потпуној планетарној превласти. Контрола се спроводи и остварује преко менаџера (чланова Европске комисије, руководства Европске централне банке и других функционера Уније) и највише рангираних државника и лојалних опозиционара у државама – чланицама. Они су, по правилу, прошли стручно – професионалну и ментално – идеолошку (сатанистичку) обуку у банкама, другим установама и институцијама у власништву наследника барона – пљачкаша, те у тајним друштвима и сектама у којима се вјежба уништавање човјечности и емпатије (саосјећања).
Од друге деценије 20.вијека до данашње Европске уније траје процес европских наддржавних интеграција ради остварења неолибералних, глобалистичких циљева западних владара из сјенке. Тај процес се планира, организује и спроводи одозго, од стране њихових продужених руку -државника, политичара и стручњака, а не одоздо, од стране легалних и легитимних представника суверених држава. Евроинтеграције, као фаза у процесу глобализације, подразумијевају и примјену принципа регионализације као фактора неутралисања „претјеране“ државне и националне разноликости.
Вилијам Енгдал (Frederick William Engdahl, 1944, амерички политиколог, економиста и новинар) казао је:
„Данас је ЕУ попут чудовишта у име којег безличне бирократе одлучују о свим аспектима наших живота.“
Збигњев Бжежински (1928-2017, пољско-амерички социолог,
политиколог и геополитичар) је, још 1995.године, писао:
„Регионализација (доводи)…до остварења циља и стварања једне свјетске владе. Национални суверенитет није више одржив концепт.“
Значи, регионализација је средство глобалистичких неформалних центара моћи за укидање суверених држава и националних законодавних оквира. Супранационално право треба да има доминацију над домаћим правом. Једном ријечју, планирана је „принудна унификација у оквиру универзалне државе“ (Арнолд Тојнби (Arnold Joseph Toynbee, 1889-1975, енглески историчар, филозоф историје и социолог),
Евроинтеграције се спроводе ради стварања јединственог економског простора са неутралисаном конкуренцијом, наднационалним законодавством, ниским порезима и неометаном репатријацијом профита у корист наднационалних компанија и банака, а у складу са „принципом социјалног минимализма“ (минималним правима радника и минималним социјалним давањима).
Доминација западних „владара из сјенке“ тежи онемогућавању малих држава да се самостално развијају у складу са њиховом властитим интересима и то „колонизацијом ума“ и „колонијалном полиархијом“ (полицентричном контролом власти и опозиције, као и кључних сегмената потчињене државе).
У новом, глобалистичком „рају“ „господари новца“ били би робовласници у свијету без приватне својине и реалне валуте, са свеопштом евиденцијом, контролом информација и токова електронског (дигиталног) и крипто новца („ у коме се сав новац централно издаје и контролише“). То би био и свијет свеопштег надзора (праћења и прислушкивања грађана) помоћу аудио – визуелних средстава и друштвених мрежа, те ограничавања слободе говора путем цензуре и строге контроле интернета и тих мрежа, прије свега.
Једном ријечју, човјек би се претворио у примитивног потрошача, лишеног савјести и потребе да размишља, личног (и полног) и националног идентитета. „Бивство се редукује на квантитет“. (Данило Н. Баста, 1945, правник, филозоф и академик САНУ)
У западном неолибералном „царству“, „Демократске установе су карантин за чежњу ка тиранији“, како је с правом говорио њемачки филозоф и филолог Фридрих Ниче (1844-1900).
Водећи западни глобалисти – мегакапиталисти, у циљу успостављања тзв. Новог свјетског поретка, спроводе демонтажу нација и држава, која, „колективним гушењем свијести“, има за циљ губљење националног идентитета, обезвређивање моралних стандарда, губитак повјерења у сопствену историју, вјеру, традицију и културу и октроисање нове „религије“ и циљу атеизације и дебилизације грађана. Грађани се утапају (асимилују) у безоблично потрошачко стадо у тору Орвеловог Великог Брата, омамљени „индустријом“ спорта и приземне забаве.
Треба се подсјетити да је и Збигњев Бжежински говорио о „контроли маса путем („атеизације“) религије, масовних спортских догађаја, необузданих сексуалних побуда, рок музике и наркотика“. На дјелу је значи, масовна кретенизација људи, прије свега, преко система образовања, масовне (суб)културе и професионалног спорта у којима главну улогу игра новац, а појединци су тржишна роба. Такође, свједоци смо разарања личног и колективног морала путем тзв. политичког хомосексуализма.
По својој бити, геополитички циљеви САД, В. Британије, NATO пакта и ЕУ, као главних испостава западних владара из сјенке, су антиправославни, антируски и антисрпски, јер подразумијевају нарушавање саборног, канонског и литургијског јединства православних цркава, разарање вишенационалних држава, дијељење српских и руских етничких и језичких простора, те негирање традиционалних хришћанских, породичних и духовно – културних вриједности свих оних који се опиру глобализацији. Циљеви су и губитак повјерења у сопствену историју, вјеру, традицију, културу и у национални идентитет, те обезвређивање моралних стандарда и октроисање неолиберализма као универзалне атеистичке религије.
Империјални циљ Запада је и остваривање неолибералне хегемоније која подразумијева уништење индивидуалности човјека као хуманог, породичног, националног, политичког, државотворног и религиозног бића.
Креирањем „пожељне власти“ и „производњом сагласности“, људи се претварају и пасивну и политички неотпорну масу. Настаје стање „корумпираног бивства“ (израз Беле Хамваша, 1897-1968, мађарског писца и есејисте).
Године 1991, Џорџ Буш Старији, тадашњи предсједник САД, најавио је наступање тзв. Новог свјетског поретка као „Свјетске заједнице народа“ (The Global Community of Nations), који је „прецизан, систематски и строго испланиран механизам за управљање народима“.
Пјер Бурдије (Pierre Bourdieu, 1930-2002, француски социолог, антрополог и филозоф) је казао да је неолиберализам „утопија бесконачне експлоатације“.
Постоје и планови да до 2050.године, најмање 4 милијарде „бескорисних изјелица“ нестане са Земље. Наравно ово се не односи на државе Запада. То би се постигло ограничавањем рађања, инсценирањем пандемија заразних болести и вакцинацијама са масовним смртоносним контраиндикација, расељавањем (програмираним миграцијама), изазивањем вјештачких несташица воде („климатским оружјем“), хране и љекова, генетски модификованом исхраном (ГМО)…
Какав је вишевјековни однос тајних западних владара према Русији?
Русија (царска, комунистичка, или демократска, свеједно) била је, јесте и биће, за Запад, глобални непријатељ и неуклоњива препрека за остваривање њиховог трајног и неупитног циља – поробљавања планете. И у новој „Стратешкој концепцији NATO 2030“ Русија је означена као „најзначајнија и директна пријетња“ за „мир и стабилност у евроатлантској зони“.
Њихов главни циљ је уништење Русије, као велике силе. У походима на Русију увијек су учестовале и западноевропске и средњеевропске државе. У првом (Наполеоновом) походу, од укупно око 800.000 војника, око 34 одсто (око 270.000) нијесу били Французи. Други поход је довео до Октобарске револуције и погубног грађанског рата у Русији. У трећем (Хитлеровом) походу, у току Другог свјетског рата, на Источном фронту је било ангажовано око 4 милиона њемачких војника и око 850.000 војника из других европских држава. Четврти поход је садашњи прокси (посредни) рат преко Украјине.
И Други свјетски рат су инсценирали сатанистички западни владари из сјенке. Који су докази за то?
Нацизам је био идеологија и историјска фаза у примјени тоталитарне државне силе – „машинерије“ западних мегакапиталиста ради овладавања планетом.
Денацификација Њемачке никада није спроведена. Већ 1951.године. одустало се од, тобожњег, програма денацификације, јер је главни циљ западних држава, на челу са САД, постао хладноратовски, односно отклањање тобожње „опасности од комунизма (СССР-а)“.
Најгори нацистички ратни злочинци су ватиканским, тзв. „пацовским каналима“, и уз помоћ тајних служби САД и В. Британије, пребачени у Јужну Америку и тамо су наставили лагодно да живе са лажним идентитетом, а водећи нацистички научници су пребачени у САД која је постала „рај за нацисте“.
Бенито Мусолини је био агент британске (контра)обавјешајне службе MI5.
Владимир Илић (1965, српски писац и новинар), у својој књизи „ПРОМЕТЕЈА – медијска „нацификација српског народа“ (2020)) наводи да су „америчке компаније и институције…допринеле нацификацији Немачке, помажући директно или индиректно, Хитлеров покрет и долазак на власт“, да „већина бизнисмена и банкара који су пословно сарађивали са нацистима су благо, или нису уопште кажњени на суђењу у Нирнбергу…“ и да су „основни субјекти нацификације немачког друштва…(поред породица Рокфелер и Морган), (били и) браћа Варбург, Монтегју Норман (директор (централне) Банке Енглеске), Прескот Буш (отац предсједника САД Џорџа Буша Старијег)…“
Америчке компаније су омогућиле стварање Хитлерове ратне машинерије. Приликом бомбардовања њемачких градова строго је вођено рачуна да се не наноси штета Хитлеровим војним и привредним капацитетима..
Мануел Саркисјанц (1923-2015, њемачки политиколог и историчар јерменског поријекла, професор Универзитета у Хајделбергу, у тексту „Енглески коријени њемачког фашизма“) је написао да „се Хитлер одушевљавао Енглеском управо као расиста…тврдио (је) да се његова политика изграђивала на основу енглеских модела. Године 1935.изјавио је:
„Само ја, попут Енглеза, посједујем суровост за остваривање циљева.“
Тврдио је да је образац за његову владавину на „источним просторима“ (Русија) послужила владавина Енглеске у индијским колонијама…““
„Чињеница (је) да је хитлеризам само уз помоћ англо-америчког капитала уопште могао да настане…утицајни сектор америчког бизниса (је) био свјестан природе нацизма…“ ( Ентони Сатон (Anthony C. Sutton), 1925-2002, британско-амерички економиста, историчар, писац и професор универзитета)
Шта су били главни циљеви Другог свјетског рата?
1)Уништење Совјетског савеза (Русије). Сукоби на западном фронту су били ратне игре „да се Власи не досјете“. Притом треба имати у виду да су припадници западне „свјетске владе“ увијек спремни да масовно жртвују и сопствене грађане ако је то у интересу остваривања глобалних циљева.
Зашто Хитлер није напао В. Британију? Из два главна разлога: био је марионета тајне западне владе, а сједиште те владе је било, а и сада је, у Лондону.
Како главни циљ Другог свјетског рата није остварен, у послијератном периоду је примјењивана тактика економског исцрпљивања Совјетског Савеза (Русије), прије свега, трком у (нуклеарном) наоружању и свемирским истраживањима., што је довело до распада СССР-а, 1990. и 1991.године.
2) Дисциплиновање (западно)европских држава и припрема за стварање послијератне, наддржавне, европске, регионалне организације под контролом САД и В. Британије. У тајној западној влади су потпуно сагласни да Запад треба да предводе САД. Тобожње разлике о битним питањима између САД и ЕУ су само бацање прашине у очи свјетској и домаћој јавности.
3) Стављање азијско – пацифичког региона под контролу САД.
Како је текао процес европских интеграција?
Један од „очева“ евроинтеграција је и аустријски дипломата и филозоф Рајнхард Куденхоф – гроф Калерги (1894-1972). Он је, у Аустрији, 1922.године, основао „Паневропски покрет“, ради стварања европске федералне државе, под покровитељством САД. Планирано је да то буде први корак ка стварању будуће свјетске владе. У својој књизи „Практични идеализам“, Калерги је написао:
„Човјек будућности ће бити мијешане расе. Расе и класе ће постепено нестати…Становници будућих Сједињених Европских Држава неће бити људи „Старог континента“, већ врста подљуди, продукт мијешања раса. Народ будућности биће мијешане крви. Будућност је у евро-азијској црној раси, веома сличној древним Египћанима, која ће замијенити разноликост народа различитостима појединаца.“
По његовој „теорији“, народи Европе морају да се укрштају са обојеним расама из Африке и Азије и да створе „мултинационално стадо“ једнаких особина које „елита“ може лакше да контролише. Тако створена раса мелеза била би потпуно лишена осјећања припадности домицилном европском становништву. По његовом мишљењу, у Европи неће бити мира све док постоје националне границе. Све европске земље морају се интегрисати по принципу „једне владе, једне нације, једне културе и једног језика“. Зато Калерги подржава и подстиче право на самоопредјељење народа, сепаратистичке покрете и масовне миграције.
Интересантна је чињеница да је бивша њемачка канцеларка Ангела Меркел добила награду „Куденхоф – Калерги“ за „изузетна достигнућа“ у 2010.години. Добитник ове награде је и бивши предсједник Савјета ЕУ, Белгијанац Херман ван Ромпеј.
(Мигрантска политика ЕУ заснива се на Калергијевим ставовима. Планирано је да се бројно, мигрантско, исламско (арапско, турско, пакистанско) становништво интегрише у нелиберални правни поредак и културни образац Запада. Међутим, мултикултурна агенда је пропала.
Још је Семјуел Хантингтон (1927-2008, амерички политиколог) упозоравао „да ће мигранти, прије или касније, наметнути своју културу, а то значи и освојити политичке институције“.
ЕУ се милитаризује, не само ради производње велике количине наоружања и војне опреме која би се испоручивала Украјини, већ и зато да се исламско становништво силом интегрише. Противници би били протјерани. Зато Србија већ сада мора да се припрема за најезду протјераних миграната са Запада.)
ЕУ је друга фаза остваривања нацистичког пројекта уједињене Европе. Ево доказа за то:
Идеја ЕУ је Хитлерова и Гебелсова идеја о европској економској заједници. У Минхену је 1937.године одржана конференција под називом „Заједнички европски економски простор“.
Хитлеров министар пропаганде Јозеф Гебелс је, 1940.године, говорио:
„…велики њемачки Рајх ће организовати Европу, срушити границе које још раздвајају европске народе и омогућити им да лакше живе заједно. За педесет година, људи више неће размишљати у категоријама нације…“
Године 1941, Валтер Функ, (1890-1960, њемачки економиста, Хитлеров министар економије и директор Рајхсбанке) покренуо је „Европску економску заједницу“ са јединственом европском валутом.
Закључак конференције у Берлину, 1942. године, на тему „Европска економска заједница“ био је: јединствено тржиште са рајхмарком као заједничком валутом.
Мусолинијев министар финансија, од 1922-1925.годие, Алберто де Стефани (1879-1969, универзитетски професор економије) је, 1941.године, писао да „нације не могу бити чврста основа новог поретка због своје разноликости и традиционалне непомирљивости…“
Обезбијеђен је континуитет између Трећег рајха и послијератне Њемачке, а потомци нациста се, постојано, налазе у врху институција ЕУ и NATO пакта. Један од „очева оснивача“ ЕУ и први предсједник Европске комисије био је Валтер Халштајн (1901-1982, њемачки професор права, државник и дипломата), који је као нацистички идеолошки комесар, односно официр војнике подучавао нацистичкој идеологији.
Након Другог свјетског рата, темеље ЕУ поставили су високо позиционирани сарадници Трећег рајха. Пројекат „уједињене Европе“ су спроводиле и контролисале америчке обавјештајне службе. Пољски политичар и дипломата, (ватикански) језуита и масон (шкотског обреда) највишег 33.степена, острашћени англофил и русофоб, један од оснивача (глобалистичке) групе Билдерберг (1952), Јозеф Ретингер (Краков,1888 – Лондон,1960) је, уз помоћ CIA-е, формирао Европски покрет (European Movement, 1948), који је финансиран из тајних фондова Владе САД и преко чланова Америчког комитета за уједињену Европу (American Committee for a United Europe – ACUE). Из Европског покрета је касније настао Савјет Европе (1949).
Узгред, два основна обреда масонства (слободног зидарства) су „Египатски“ и „Шкотски“. То су два лица исте медаље. Египатски је задужен за изазивање ратова, револуција, државних преврата…, а Шкотски, за „мир“ и обнову ратом и револуцијом разорених земаља. Тако су „Египћани“, по задатку западних владара из сјенке, изазвали Други свјетски рат, а „Шкоти“ су били задужени за обнову (уједињене) Европе.
Симбол масонства је обрнута пирамида на чијем врху пише „Ordo ab Chao“ („Поредак из хаоса“), који претходно сами створе.
„Оцем“ савремених европских интеграција сматра се Роберт Шуман (1886-1963), француски политичар и министар иностраних послова). Он је политички творац тзв. „Шумановог плана“ за оснивање Европске заједнице за угаљ и челик (1950), као претечу данашње Европске уније.
За деголисте, Шуман је био „вишијевски производ“. Јавно су изношење сумње да је био присталица Минхенског споразума (1938), којим је Чехословачка препуштена Хитлеру, те да је био члан колаборантске, пронацистичке („вишијевске) француске владе маршала Филипа Петена. Британски филозоф Џон Лафлин (John Loughlin, 1948) сматра да Шуман представља „најсуштинскију везу између „вишијевске Француске“ и Европске заједнице“.
То није сметало папи Франциску да потпише декрет којим се Шуману, „побожном католику“, признају „херојске врлине“, те да предложи његову светачку канонизацију.
Ипак, „сива еминенција која је иза кулиса градила Европу“, као „човјек свјетске државе“ и њен „агент од утицаја“ био је шеф Шуманове администрације Жан Моне (1888-1979). Његов пројекат је био атлантистичка, американизована Европа, у којој се суверенитет држава чланица преноси на наднационалне органе и институције које црпе легалитет и легитимитет одозго, од полутајних организација фактичке, западне мегакапиталистичке владе.
Циљеве и суштину оваквих евроинтеграција прецизно је објаснио генерал Шарл де Гол, потоњи француски предсједник:
„Оно што се ту заправо нуди је успостављање наднационалне власти, формиране тајним ортаклуком, власти која нема ни демократске основе нити демократску одговорност…(и стварање) мултинационалне империје, са владом састављеном од апатрида, по мјери технократије.“
Зашто је ЕУ = НАТО антисрпска и антицрногорска организација?
1) У сатанистичкој и геноцидној агресији NATO пакта (највеће планетарне терористичке организације) на Савезну Републику Југославију (СРЈ) учествовало је 16 његових чланица (нијесу учестовале само Грчка, Исланд и Луксембург). Од тога су 9 чланица биле истовремено и чланице ЕУ (Њемачка, Француска, Италија, Холандија, Шпанија, Белгија, Данска, Португалија, као В. Британија (Уједињено Краљевство), којој је престало чланство у ЕУ, 2020.године. Значи, највеће и најутицајније чланице ЕУ су, активно и немилосрдно, учестовале у агресији, што је очигледан доказ политичког, безбједносног и персоналног идентитета ЕУ и NATO-a. EU = NАТО! Од укупно 27 чланица ЕУ, само четири нијесу чланице NATO-a. ЕУ = NATO је окупирала око 12 одсто територије Србије.
За агресију није упућена ниједна ријеч извињења, нити је изражена спремност да се надокнади немјерљива материјална штета.
На територији Косова и Метохије се, до дана данашњег, из подршку ЕУ = NATO, спроводи етничко чишћење Срба, уз масовно кршење њихових колективних и појединачних права. Срачунато се и некажњено, руше културно – историјски споменици, богомоље и гробља као докази о вишемиленијумском трајању нашег народа на том светом простору.
2) Подсјетимо се да су 22 од 27 чланица ЕУ признале лажну државу Republika e Kosovës (RK). Власти тих земаља постојано наглашаваjу да су одлуке о признању трајне и непромјенљиве. Гвидо Вестервеле, њемачки шеф дипломатије, је још 27.августа 2010.године, казао да је „независност Косова реалност и да је географска мапа југоисточне Европе трајно промијењена“. САД, В. Британија и највеће и најутицајније чланице ЕУ, не само да су признале независност RK, него су и главни спонзори те лажне државе.
3) ЕУ = NATO је главни спонзор исламског (великобошњачког) и албанског интегрализма на Балкану и дијељења српског етничког простора, те угрожавања територијалне цјеловитости Црне Горе и Србије. Циљ је да се, трајно и неповратно, ослаби српски фактор и спријечи руски утицај на Балкану. Геополитички циљеви државних и политичких представника муслимана (Бошњака, који су, нажалост, махом српског поријекла)) и Албанаца на Балкану, а који се поклапају са интересима Запада, јесу стварање „Велике Босне“ као унитарне државе (БиХ, без Републике Српске, са Рашком облашћу и сјеверним дијелом Црне Горе) и „Велике – Природне Албаније“ (која обухвата и знатне дјелове Црне Горе, Косово и Метохију, југ Србије, западни дио Сјеверне Македоније и сјеверозападну Грчку).
Геостратешки циљ ЕУ = NATO јесте да се „западни“ Балкан политички, безбједносно (војно), економски, идејно и културно интегрише у њихову неолибералну колонију. То, последично, значи и разарање националног и вјерског српско – црногорског идентитета, традиционалне (природне) породице и нашег моралног кода.
Једном ријечју, „ЕУ без алтернативе“ је пут ка дезинтеграцији Србије и Црне Горе, те ка нестанку Републике Српске.
„Балкан не смије да се реконструише (након NATO агресије) на основу националних држава. Државе на Балкану, односно „марионетске микро творевине“, по америчком шпекуланту Џорџу Сорошу (1930), треба ставити под протекторат ЕУ која је „дужна да развије свој кишобран над цијелим регионом“, у условима „моћног војног присуства NATO“.
4) Преговарачки оквир, под окриљем ЕУ, установљен је и спроводи се у циљу постизања свеобухватног међудржавног споразума између Србије и RK.
„Посредништво“ ЕУ било је и јесте системски и непрекидни притисак да власти Србије пристану на дефинитивно одрицање од Косова и Метохије. Једном ријечју, ЕУ није објективан и неутралан посредник, већ спонзор албанске државолике творевине на косовско – метохијском простору..
Заједничка и непромјенљива политика ЕУ = NATO (који водe свеопшти хибридни рат против Русије) је, не само признање RK, већ и системски и непрекидно војни, економски, медијско – пропагандни и политичко – дипломатски притисак на Србију да пристане на самоампутацију. Независност лажне државе RK била би само прва фаза даље дезинтеграције Србије.
5) У ЕУ = NATO се велича фашизам (нацизам). Кривотвори се историја 20.вијeка, нарочито у вези Другог свјетског рата. Умањује се кључни допринос СССР-а (Русије) у побједи над нацистичком Њемачком и њеним сателитима. Величају се фашисти, а споменици совјетским ослободиоцима из тог рата се руше.
Историја на Западу, што значи и у ЕУ = NATO, више није оно што се догодило, већ оно што „првосвештеници“ глобализма манипулацијом чињеницама наметну. „Европска историјска свијест“ ствара се „друштвеним инжењерингом“, односно кривотворењем, уопштавањем и стандардизацијом националних историја ради промовисања тзв. „заједничких европских вриједности“ и стварања „транснационалних Европљана“. Њихова „универзална историја“, односно „интерпретативна историја“, или „изокренута историја“ подразумијева и изједначавање нацизма и комунизма и ревизију резултата Другог свјетског рата.
6) У ЕУ = NATO владају двоструки стандарди. Осуђује се „руска агресија на Украјину“, али не и САД и израелска агресија на Иран. Затварају очи и на израелски геноцид над Палестинцима у појасу Газе. Њемачки канцелар Фридрих Мерц је, чак, изјавио да Израел „обавља прљав посао за нас“?!
7) LGBT+ популација и даље поносно парадира задњицама. Пропагира се и намеће и државама кандидатима тзв. политички хомосексуализам који разара традиционални морал и природну породицу.
8) Савремену ЕУ = NATO, карактерише и тзв. судска диктатура, која се може дефинисати као систем, гдје судство превазилази своја овлашћења и ограничења и намеће се као врховни арбитар у једној држави.
„Судски рат који се одвија кроз нелегитимну употребу унутрашњег или међународног права са намјером да се уништи противник…судски онемогућавајући (противнике) да не би могли да остварују своје циљеве нити да истичу своје кандидатуре за јавне позиције.“ (Енрике Ромеро (Enrique Fernando Santiago Romero), 1964, шпански правник и политичар)
Судови се од контролора и заштитника демократије и владавине права претварају у инструмент злоупотребе права у циљу остваривања (гео)политичких циљева.
Државници и политичари који се противе глобалистима и поштују и спроводе интересе својих држава чланица се шиканирају, па се чак и организују атентати на њих. Незаконитим и чињенично неутемељеним пресудама судова (судски тероризам) спречава се њихова кандидатура на изборима, или им се, на више година, забрањује бављење политиком. Драстични примјери су актуелни покушај елиминисања из политичког живота Милорада Додика, те уклањање Марин ле Пен, у Француској, Карина Ђорђескуа, у Румунији, креирање пожељне власти у Молдавији, покушаји рушења Виктора Орбана, у Мађарској и Роберта Фица, у Словачкој. Злоупотребе глобалистичких политичара остају некажњене (примјер је некажњивост предсједнице ЕК Урсуле фон дер Лајен и поред утемељених оптужби за незаконито трошење средстава из фондова ЕУ).
Црна Гора је глобалистима важна само као антисрпска и антируска наркотранзитна дестинација CIA-e и NATO пакта. Полуострво Превлака је препуштено Хрватској, а то значи не само копнени дио, него и околне територијалне воде, што подразумијева и половину улаза у Бококоторски залив?! Дјелови Црне Горе са већинским муслиманским (бошњачким) становништвом све више постају Турска, а дјелови претежно настањени Албанцима – Албанија?! Црна Гора нема ни војних ни полицијских капацитета, а осим тога спутана је чланством у NATO-у и „европским путем без алтернативе“ да и на тим дјеловима своје територије обезбиједи функционисање уставно- правног поретка.
Доказ за напријед наведено је и експресно спроведен поступак ради уклањања споменика војводи Павлу Ђуришићу, браничу српске нејачи, у селу Горње Заостро, код Берана. Насупрот томе, годинама остају недирнути споменици и називи улица починиоцима бројних злочина над српским православним становништвом и онима који су ратовали против Црне Горе (Јусуф Челић (Исуф Челај),Осман Растодер, Али – паша Гусињски…).
И док се ми (Срби и Црногорци) и даље погубно дијелимо на партизане и четнике, Бошњаци, Албанци и Хрвати, једногласно, ратне злочинце проглашавају својим националним херојима!
Такође, и у Србији, дјелови Рашке области (Нови Пазар, Сјеница, Тутин) све више личне на Турску, а три општине на југу Србије на Албанију!
ЕУ = NATO на Балкану (преко Хрватске, (бошњачко – хрватске) Федерације БиХ, Албаније, лажне државе RK, Црне Горе и Бугарске) припрема општи рат против Србије и Републике Српске! Циљ је распарчавање Србије и укидање прекодринске српске државе. Распарчана Србија је потребна Западу само као антируска и антиправославна колонија.
Русија ће побиједити у рату са западном „Империјом зла“, а ЕУ = NATO пакт ће се распасти, јер ће власти више њихових земаља чланица процијенити да им најважније имати добре међудржавне односе са Русијом.
Србија и Црна Гора немају државну будућност, у постојећим границама, а Република Српска не може опстати, без чврстог војног, економског, политичког и културно – духовног савеза са Русијом. Српски народ треба да се и међусобно и са руским народом уједини у Богољубљу и Христољубљу. Тиме би се очувала територијална цјеловитост Црне Горе и Србије, као и њихова војна и енергетска безбједност и опстанак Републике Српске.
Другим ријечима, Србија, Црна Гора и српски народ немају другог пута спасења осим уз Русију. Српство, православље и покровитељство Русије су суштинска обиљежја црногорства. Без српских и православних темеља и подршке Русије не може бити ни Црне Горе, ни Црногораца!
С вјером у Бога, српско – руске Светитеље, историјске српске земље и Свету Русију!
АУТОР: Милан Гајовић, Подгорица, 14.август 2025.године