- Осим потребе да се одупремо свакој западној агресији и покушајима да се изазове нови „велики рат“ на континенту, мораћемо да одмеримо за и против стратегије контраескалације, као превентивне мере у случају да проценимо да је такав развој догађаја неизбежан — како бисмо спречили понављање 22. јуна 1941, сачували свој суверенитет и право на историјско деловање.
- Тим пре што нисмо заинтересовани за територијалне добитке у Европи, већ за стварање подстицаја европским престоницама да учествују у трајном мировном решењу на континенту — чему никада није дошло након завршетка Хладног рата и распада СССР-а.
- Такође не смемо дозволити да нам, по узору на Хладни рат, буде наметнута дугорочна трка у наоружању — као средство обуздавања нашег развоја.
АУТОР: Александар Јаковенко
Магла се разилази у погледу тога са каквом ћемо Европом имати посла сада и у годинама које долазе. Бројке показују да се проширење капацитета европске војне индустрије одвија пуном паром: оснивају се нови производни погони и радионице, цивилне фабрике се пренамењују за војну производњу, рашчишћавају се градилишта. Потрошња европских земаља на одбрану порасла је за 31% у периоду од 2021. до 2024. године, а портфолио наруџбина водећих војно-индустријских предузећа расте незапамћеном брзином у последњих 30 година. То значи да се не само „узимају у обзир искуства“ из рата у Украјини, већ се и праве дугорочне инвестиције у будући, директан рат са Русијом.
Искуство два светска рата показује да је једном покренути замајац припрема за рат тешко зауставити: агресивна политичко-мобилизациона реторика мора бити поткрепљена „делима“, иначе ће се теза о „руској претњи“ распасти. У суштини, реч је о стратегији европских елита да гурну под тепих нерешиве унутрашње проблеме, укључујући миграциону кризу и пад конкурентности Европске уније у новим глобалним условима. Поново, као и почетком 20. века, рат се посматра као облик колективне потрошње који подстиче економски раст. То је у супротности са социјално оријентисаном економијом, која је створена после Другог светског рата, делимично као одговор на „изазов Совјетског Савеза“ (тада називано њеном „социјализацијом“), и која је постала нови „друштвени уговор“. У том погледу, Европа је рањивија од англосаксонских земаља са њиховом ригиднијом социјалном политиком: ако се у САД и Великој Британији преко буџета расподељује око 30% БДП-а, на континенту је то 40–45%, уз значајан притисак на „социјалу“ последњих десет година због миграција са југа, а сада и рата у Украјини.
Зато је за милитаризацију било потребно прибегавање позајмицама — 800 милијарди евра, који би, наводно без утицаја на социјалне исплате, омогућили повећање војних расхода до 5% БДП-а до 2035. године (од тога 1,5% на „критичну инфраструктуру“ и војну подршку Кијеву). Тако су „овце“ остале читаве, а „вукови“ америчког војно-индустријског комплекса, који ће продавати оружје и Европи и Украјини, сито нахрањени.
Оваквом развоју ситуације у ЕУ помаже и Трамп, путем обнове америчке војне помоћи Кијеву, што враћа ситуацију у време Бајденове администрације која је подстакла садашњи хибридни сукоб, или, како је признао Келог, прокси-рат НАТО-а/Запада са Русијом. Дешава се пребацивање проблема Украјине на леђа Европљана, о чему је било речи још на самиту НАТО-а у Вилњусу у јулу 2023: рат у Украјини је „проблем европске безбедности“, па Европљани морају да преузму одговорност.
Остаје да се види како ће се европске елите, спремне да се власти држе ауторитарним методама, укључујући административни притисак на странке и покрете који им прете, као што су „Национални фронт“ у Француској и „Алтернатива за Немачку“ у Немачкој, изборити са својим проблемима. Критика Европе од стране Трампове администрације због удаљавања од демократије вероватно ће морати да се ублажи, пошто се нису оправдала очекивања о брзом решењу украјинске кризе.
Истовремено, савезници ће морати да стигну Америку у расту јавног дуга, који је у просеку у ЕУ већ прешао 80%, што је изнад званичне границе (60%) за мирнодопске услове — а сада на сцену ступа ратно доба. Јужна Европа (где дуг прелази 100%) повлачи за собом Север, пре свега Немачку, чије обуздавање и даље изгледа остаје део америчке европске политике (озлоглашено „да Немци остану доле“, из формуле лорда Исмеја о сврси постојања НАТО-а). Укратко, основни постулати америчке спољне политике се не мењају — само се облици њиховог спровођења трансформишу.
Ситуација подсећа на чисто протестантски приступ финансирању рата: стварање државне банке (претеча — Амстердамска банка), прво у Холандији, па потом у Енглеској, куда је доведен Вилијам Орански у оквиру државног удара познатог као Славна револуција 1688–1689. године: пре тога није било могуће водити ратове на кредит (француски краљеви су дуго „штедели“ за рат). Унапређење банкарског сектора ишло је руку под руку с колонијализмом/империјализмом протестантских држава: 1602. основана је Холандска Источноиндијска компанија, а две године раније краљица Елизабета I основала је Енглеску Источноиндијску компанију, која је 1707. постала британска након уније Енглеске и Шкотске (Шкотска се прикључила енглеском империјалном пројекту након неуспеха свог у Централној Америци).
С временом, ове земље су постојале пре свега ради интереса свог банкарског сектора. Тако је недавно откривено да су Ротшилди 1835. године дали зајам британској влади од колосалних 35 милиона фунти за откуп робова након укидања ропства у колонијама: дуг се отплаћивао чак 180 година, у потпуној тајности (услови и коначна сума ни данас нису познати). Механизам постојања САД у интересу свог финансијског сектора је квазидржавна Федерална резерва, коју је 1913. (уочи Првог светског рата) основало 26 водећих банака под вођством Моргана.
Зато тема милитаризације Европе у новим геополитичким условима добија неколико кључних димензија. Прво, унутрашњеполитичку: да ли ће се на тај начин моћи избећи или барем одложити оно што многи у Француској и Немачкој сматрају неминовним грађанским ратом, изазваним, као у време демократа у САД, курсом либерално-глобалистичких елита ка рушењу традиционалног идентитета? Тврди се да том курсу нема алтернативе. Алтернатива би могла бити промена елита на национално оријентисане, рецимо у духу трампизма — ако је такав сценарио допуштен за европске савезнике, који за Вашингтон, не заборавимо, служе као потрошна роба, по принципу: „и од шкарт овце — макар мало вуне“.
Друго, економска димензија — пре свега као функција императива Трампове MAGA политике, имајући у виду да се ЕУ не само уклања као конкурент, већ се разара и као тржиште за Кину. Баланс између „топова и путера“ ће се померати у корист „топова“, тј. производа америчког војно-индустријског комплекса, где ће војна подршка Кијеву послужити као нека врста „мамца“. Овде ће бити интересантно видети како ће се одиграти трговински рат између Вашингтона и Брисела, укључујући и у светлу увођења Трампових 30% тарифа од 1. августа. Други фактор биће увођење Трампових тарифа од 500% против земаља које купују енергенте од Русије, пре свега Кине и Индије.
Ту се може сагласити са оним неименованим америчким бирократама који, према медијима, упозоравају Трампа да ће већ и прва мера бити довољна да изазове глобалну финансијску кризу. Друга мера, ако до ње дође и ако не буде само симболична, само ће долити уље на ватру и убрзати прелазак Запада и остатка света на модел одвојеног функционисања. Није искључено да Трамп и жели такав глобални потрес који би, као некадашњи ратови, све „пребрисао“ и омогућио Америци да радикално реши проблем јавног дуга, долара (укључујући реформу ФЕД-а и увођење неке врсте покрића за долар) и неминовног урушавања берзе.
Треће, димензија је спољнополитичка, са директним последицама по Русију. Остаје нам да пратимо како ће се у пракси спроводити курс милитаризације Европе и када ће он почети да представља реалну претњу нашој безбедности — рецимо, као уочи напада нацистичке Немачке на СССР. Не може се искључити да ће се паралелно са стварањем система стратешког домета у Европи на континент увозити и америчке ракете малог и средњег домета, што би било аналогно Кубанској (Карипској) кризи.
Осим потребе да се одупремо свакој западној агресији и покушајима да се изазове нови „велики рат“ на континенту, мораћемо да одмеримо за и против стратегије контраескалације, као превентивне мере у случају да проценимо да је такав развој догађаја неизбежан — како бисмо спречили понављање 22. јуна 1941, сачували свој суверенитет и право на историјско деловање. Тим пре што нисмо заинтересовани за територијалне добитке у Европи, већ за стварање подстицаја европским престоницама да учествују у трајном мировном решењу на континенту — чему никада није дошло након завршетка Хладног рата и распада СССР-а. Такође не смемо дозволити да нам, по узору на Хладни рат, буде наметнута дугорочна трка у наоружању — као средство обуздавања нашег развоја.
У том контексту, биће нам неопходна солидарност и подршка партнера из земаља Глобалног Југа и Истока. Историја показује да је Грађански рат у Шпанији био искоришћен од стране Берлина и Рима за усавршавање њихове војне машинерије — тачно као што је сада рат у Украјини, који је по суштини одложени грађански рат и завршни чин борбе против нацизма у Европи, започете током Великог отаџбинског рата.
У закључку, може се претпоставити да милитаризација Европе треба да постане део озлоглашеног концепта „контролисаног хаоса“, односно релативно некрваве верзије светског рата, одиграног у „канцеларијским“ условима и углавном на економском пољу — што би Америци омогућило да остане лидер, али већ као индивидуална „велика сила“, остављајући иза себе колективни Запад, решивши своје проблеме трансформације на туђ рачун, могуће чак и територијално проширена (можда чак и већа од Русије — ко зна!), и да радикално промени „правила игре“ у глобалној политици.
Наш задатак је да останемо, уколико буде потребно, способни да спречимо прелазак ових планова у пуноправни „врући рат“, за који Европа још увек није спремна, али би могла да процени да има шансу на успех кад заврши превооружавање. То се већ два пута у историји догодило: и 1812. и 1941. године на нас је ударила цела континентална Европа, иако су тада њени лидери били различити.
ИЗВОР_ https://ria.ru/20250714/evropa-2029006615.html