Они медији који играју истакнуту улогу у пружању информационе подршке протестном покрету, мислећи ту на првом месту на портале Nova S и N1, са одушевљењем су дочекали и пренели саопштење Епархије Жичке коју потписује митрополит жички Јустин (Стефановић), а у ком се још једном рециклира наратив о прекомерној употреби силе од стране безбедносних снага:
Моћ није дата ради насиља, него ради служења. Злоупотреба силе не може донети мир — може само продубити ране и оставити ожиљак који дуго не зараста. Подсећамо да су недавна хапшења и пребијања ране о којима говоримо. А свима онима који невини страдају дајемо молитвену подршку да опстану и истрају на путу истине.
Ову форму подршке задржанима — који махом представљају припаднике и следбенике НВО сектора повезане са Зелено-левим фронтом и кланом Цицварић — на данас најављеном скупу пружиће и свештеник Милић Драговић који је још јуче поручио да црква мора имати јаснији глас и осудио је оне који га због тога критикују, оптужујући да их да ”прозивају СПЦ”. Ситуација је, међутим, знатно другачија.
Епископи против патријарха
Један посебно истакнут критичар цркве који је своје незадовољство њеним гласом истицао више пута и на више начина јесте сам Јустин Стефановић који представља једног од шест епископа СПЦ који су у фебруару ове године објавили отворено писмо у ком су критиковали званичну позицију СПЦ, отворено поручујући да су сами одабрали да подрже протестни покрет.
Митрополит жички Јустин једини је потписник овог писма са јурисдикцијом на територији Србије, и један од три који делују на простору српског света (уз митрополита црногорско-приморског Јоаникија и захумнско-херцеговачког и приморског Димитрија под чијим патронатом у Дубровнику делује Владан Перишић, члан управног одбора НВО Фондација Теологија.нет).
Преостали потписници писма јесу митрополит немачки Григорије, западноамерички Максим и источноамерички Иринеј — учешће ових појединаца у јавном наступу против позиције СПЦ посебно је значајно у светлу недавног доласка Саше Петровића, суспендованог свештеника који се налази под истрагом црквеног суда, на чело покрета српске емиграције у Америци Српске народне одбране. Све ово указује на све отвореније дистанцирање епархија СПЦ на Западу од матице и од патријарха.
Претензије на имовину СПЦ
Све ово, међутим, није био први скандал у који је укључен митрополит жички Јустин — недуго по доласку на позицију, он је покушао да постави себи лојалне кадрове на чело манастира Жича. Ситуација је дошла до значајне ескалације у априлу 2015. када је епископ забранио монахињама да се причесте током литургије — формално, овај корак је објашњен неуспехом манастира Жича да исплати паушално одређен разрез у износу од 30.000 евра.
Ипак, постоје индикације да се радило о одговору на негативну реакцију монахиња на одлуку митрополита да разреши дужности игуманију Јелену и на њено место постави Науму из Овчарско-кабларске клисуре.
Напад на Студеницу
Скандал новијег датума био је везан за сукоб Јустина Стефановића са монасима манастира Студеница који су пружили отпор епископовим плановима за комерцијализацију манастирског поседа. Одговор на непослушност братије била је брутална — блокада банковних рачуна, гашење приступа интернету, отказивање бројева мобилних телефона, али и преузимање контроле над конацима, вингорадом и другим активима на манастирском поседу.
Но, ни ово није крај — Јустин је покушао да за игумана Студенице наметне себи лојалног секретара управног одбора епархије Дамјана (Цветковића), но монаси су одбили овај предлог. Након тога, митрополит у Студеницу пребацује пет себи лојалних монаха из других манастира како би на тај начин утицао на резултате предстојећег гласања.
Овај корак наишао је на жестоку критику унутар СПЦ, будући да је он довео до практичног затварања манастира Увац и Вазнесење, као и престанка служења у манастиру Свете Тројице у ком су након премештања остале само две старе монахиње и један монах на самрти којима је неопходна стална нега. Услед озбиљне критике и незадовољства локалног становништва, Јустин је био приморан да одустане од својих планова.
Импликације
Оно што у свему овоме представља посебан повод за забринутост јесте чињеница да смо и покушаје успостављања контроле над црквеном имовином и формирања дисидентских струја унутар Цркве око одређених политичких идеја могли видети у контексту настанка и развоја расколничке Православне цркве Украјине која је у априлу отворено признала да функционише готово искључиво уз помоћ донација Вашинготна — и ово није усамљен пример.
Сличан настанак политичких расколничких структура могли смо видети и на примеру Црне Горе, док у Молдавији можемо пратити покушаје потискивања Молдавске митрополије Руске православне цркве у корист румунске Бесарабијске митрополије, а у Јерменији отворене нападе прозападних власти на Јерменску апостолску цркву.
Другим речима, стварање раскола, формирање паралелних структура и дискредитација духовних ауторитета представљају добро познат механизам деловања западних стручњака за хибридно ратовање који је већ доводио до трагичних последица. И процеси које видимо унутар СПЦ указују на постојање сличних ризика — и мада о условној ПЦС још увек нико не говори, све радикалније деловање прозападних струја несумњиво представља повод за озбиљну забринутост.
ИЗВОР: Друштвени удар