Ова ће књига несумњиво бити изложена нападима. Приписиваће јој оно чега у њој нема, иако је сав материјал на ком је заснована утемељен на документима, раније објављеним, који нису били предмет критике.
Није ништа ново да „већина Енглеза не могу да владају а да притом не испољавају своју надмоћ, и да су увек имали латентну свест о питању боје коже“. Ово је запазио још Бенџамин Џоуит, предавач на Оксфордском колеџу 1870-1893. године. Познато је и да је, на пример, лорд Алфред Милнер, енглески колонијални управник у Јужној Африци, изјавио: „Управо британска раса[1] створила је империју… само британска раса способна је да је сачува“, спомињући и „крвне везе“. Нису нова ни сведочанства Хитлерове наклоности према Енглеској, наклоности која се граничила са страхопоштовањем и испољавала се, на пример, у подсмевању тежњама Индије према независности. Опште је познато (да би сада постајало све мање познато), да се Хитлер одушевљавао Енглеском управо као расиста.
Тојнби је у свом Истраживању историје запазио чињеницу да „су расна предубеђења, рођена енглеским протестантизмом… на несрећу човечанства, постала одређујући фактор у успостављању расних односа у целом Западном друштву“. Не једном је објављена и следећа, очито преувеличана, изјава либерала сер Чарлса Дилка о јединствености енглеске праксе геноцида: „Англосаксонци су једина истребљивачка раса на земљи. Никада још – све до почетка сада већ неизбежног уништења Индијанаца… Маора и Аустралијанаца (Абориџина) – ниједна тако многобројна раса није била сатрвена са лица земље од освајача“. О томе да је уништење Абориџина у Аустралији у значајној мери било „последица модернизације у матици [Британији], првој од земаља Европе која је стала на пут економског рационализма“, писао је још пре више од десет година Ричард Рубинштајн у у Лондону издатом зборнику Мозаик жртава. О не-Јеврејима, прогоњеним и уништеним од нациста (у редакцији Беренбаума, директора америчког Меморијалног музеја холокауста). Рубинштајн потврђује и да „веза између геноцида коју су спроводили насељеници колонија 18-19. века и геноцида 20. века може бити праћена у хитлеровском програму ,животног простораʼ: искуство колониста служило је за Хитлера као „модел по ком је Немачка ваљало да поступа на истоку европског континента“. Међутим, немогуће је не приметити кључне идеолошке разлике између инспиратора и инспирисаних – разлике између друштва које практикује геноцид, и државе у којој он постаје део службене политике. „Нацистичка Немачка је била држава која је спроводила политику геноцида… а (британска) Аустралија – друштво које је практиковало геноцид“. У енглеској средини (како у колонијама, тако и у самој Енглеској) притисак друштва значио је много више, а притисак државе – много мање него у Немачкој. Истребљење аустралијских Абориџина спроводило се спонтано, а не по наређењу владе. Иако је Хитлер настојао да код Немаца развије управо такав спонтани „расни инстинкт“, Ричард Рубинштајн с правом примећује следећу разлику: „уништавање урођеника… у Аустралији било је ненамерна последица државне политике“ за разлику од истребљења жртава нацизма, које је потпуно унапред смишљено и спроводило се по Хитлеровом наређењу. Ипак немогуће је не ставити „у заслугу“ друштвима која су практиковала геноцид да су „она покренула Хитлера на понављање ове праксе, а његову државу – на њено планирано оживотворење“ (очито не верујући „расним инстинктима“ немачког друштва).
Међутим, чак и просто понављање одавно познатих ствари, истински актуелних, нарушава општеприхваћени табу. Неспорне разлике између британске расистичке праксе и оне Хитлерове да се оне уопште ни не пореде, што постаје „аргумент“ у прилог тврдње да енглеске теорије нису могле утицати на нацистичку идеологију. А пошто је у 20. веку Хитлер спроводио геноцид, а Британија није, то се извлачио закључак да Енглеска ни на који начин није утицала на фирера7. Табуи се, заиста, никада нису одликовали логиком.
Овај табу био је кудикамо освештанији у Немачкој него у самој Британији, пошто је у Немачкој хитлеровска прошлост остала много врућа тема него империјални расизам епохе краљице Викторије и краља Едварда VII у Енглеској.
Због тога су управо британски налази послужили као основни извори за предмет ове књиге. Управо британски извори пружају увиде у енглеске корене неких од најважнијих Хитлерових ставова, од британског социјалдарвинизма до Карлајлове мржње према демократији. Тако је Ричард Терлоу потврдио да је државна политика Британије „потпомагала настанку фашистичких идеја у Европи… нацистичког расизма и империјализма“. „Британски утицај на континентални фашизам… помогао је развитку фашизма, посебно у Немачкој“. Пол Хејз истиче „суштински допринос британских интелектуалаца у формирању фашистичког сна о светској владавини једне расе… Енглески социјалдарвинисти пружили су својим нацистичким следбеницима оправдање…“ Хејз скреће пажњу да је управо Бенџамин Кид успоставио узајамну везу између природног одабира и процвата нације – идеју коју је, с незнатним изменама, усвојио хитлеровски идеолог Алфред Розенберг. Из кидовске „науке о власти“ Хитлер је усвојио представе о „законитостима“, у складу с којима сама природа уз помоћ механизма „социјалне наследности“ своди неки народ до нивоа „ниже расе“, при чему ову „социјалну наследност“ може регулисати и држава. По мишљењу Хејза, најјачи и најдуготрајнији утицај на фашисте извршио је расистички правац социјалдарвинизма, који је основао Карл Пирсон (бивши колонијални чиновник, потом до 1933. професор еугенике у Лондону), који се борио за „борбу расе против расе и опстанак најјаче расе“.
Британски истраживачи који су се интересовали за утицај енглеских узора на Хитлера не ограничавају се признавањем улоге само „природнонаучног приступа“. „Критички однос Карлајла према демократији… могуће је назвати фашистичким – и иначе је ово у самој бити фашизма“ писао је Волтер Хотон. Лондонски Anglo-German Review за 1938. годину, пропагирајући Хитлеров режим, изричито тврди да је Карлајл био „први нациста“. Хитлерова карактеристика енглеске сиротиње имала је претечу код Карлајла (и Хитлеровог ментора Хјустона Стјуарта Чемберлена), који се о њој изражавао као о „бестијалној радничкој класи“, „бездушним створењима, руљи“. Карлајл је у њима видео „мајмунске њушке, ђавоље губице… псеће њушке, биковске главе“. У ратничком и хијерархијском друштву, о ком је маштао Карлајл, радило би милион црних робова којима би требало да влада стотину хиљада белих робовласника, сасвим као код Хитлера и поглавара СС-а Хајнриха Химлера, који су планирали да уведу сличан поредак на територији побеђене Русије. И управо као што је Карлајл тврдио да пружати образовање црнокошцима значи ићи против воље Божје, Хитлер је писао у Мајн кампфу: „Давати образовање Хотентотима и зулуским Кафрима – значи ићи против Воље вечног Творца“. У истом кључу могуће је окарактерисати и утицај Радјарда Киплинга: „Многе од идеја које Киплинговим делима дају нарочиту снагу и привлачност… тешко је одвојити од онога што је доприносило настајању… владавине фашистичке идеологије, посебно у Немачкој“. „Једна од ретких енглеских установа које је Хитлер ископирао биле су британске public schools (приватне средње школе, нап. СтСт)“, запазио је директор школе Хароу, сер Сирил Норвуд, наводећи то као аргумент у прилог енглеских школа… Зато је овај директор паблик скул-а у Лоуестофту, обраћајући се британским читаоцима у Тајмсовом Образовном додатку 1935, назвао хитлеровске „напoле“[2]„немачким паблик-скул-овима“ („Public Schools in Germany“). Сличног мишљења две године потом био је и директор друге енглеске приватне средње школе Џ. Тејт, написавши да су Хитлерове „наполе“ нове public schools у Немачкој. А трећи директор школе, Кристофер Сиџвик, исте те године изјављује да „до времена, када ће младићи из ‘наполаса’ Бакнанг почети да командују… националсоцијалистички руководиоци овладаће здравим разумом у тој мери у којој га приписују британским официрима, то јест постаће истински бели ,пакаʻ – сахиби[3]“. Године 1938. Руен Робинсон, такође реферишући у Енглеском краљевском институту међународних односа о „васпитању будућих нацистичких вођа“, приметио је да су нацистичке установе „у многим стварима изграђене по обрасцу… енглеских приватних средњих школа“.
Обергрупенфирер СС-а Хајсмајер[4] такође је запазио паралеле између енглеског и нацистичког васпитног система. Те 1938. године овај есесовски ауторитет приметио је да су „васпитна средства и задаци (британских приватних средњих школа)… умесни и у нашим установама“. Говорећи о циљевима васпитања, нацисти су тврдили да у школама за елиту, налик енглеским public schools, они теже „да одгоје будуће фирере [Führernachwuchs]“. Мало касније апологет нацистичке педагогије Теодор Вилхелм поносно је изјавио да „наполас највише личе британским приватним средњим школама“, и обећао: „За неколико година ми ћемо достићи такве британске школе“. Роберт Лај[5] такође је давао предност одговарајућим британским школама у односу на пруске кадетске установе: „Па Енглеска је својим итонским системом… изградила светску империју“. Нацистички васпитачи истицали су да је циљ „приватних средњих школа, попут Итона, ,бедема старе добре енглеске традицијеʻ, да васпитавају ,тип фирера попут оних који… владају Енглеском и енглеском империјомʻ“.
У тренутку објаве рата Немачкој (1939), 76 одсто енглеских бискупа, судија, директора банака и управника железнице, као и чиновника (укључујући оне из Британске Индије) и гувернера доминиона били су свршени ученици приватних средњих школа; 70 одсто генерал–лајтнанта и виших војних чинова изашли су из четири приватне средње школе, углавном из Итона и Хароуа. И мада позвани да бране Енглеску, земљу са изборним парламентарним системом, од тоталитарне Немачке, Енглези су сами били производ ауторитарног система, ауторитарног морала приватних средњих школа, мада не и „тоталитарне дисциплине“, како је (не без преувеличавања) тврдио Т. Ворсли у својој књизи Barbarians and Philistines. Democracy and the Public Schools, објављеној 1940. Још оштрија критика на адресу public schools налази се у књизи Х. Џ. Филда објављеној у Оксфорду 1982: „Енглеског дечака методички присиљавају да васпитава вољу… учећи га да гуши ма какво испољавање осећања“. „Аскетска, бесполна, нарцисоидна култура империјалне мужевности своди субјекат на нулу себе самог. Она је утрла пут култури смрти“, писао је Филд. А британски историчар Џ. А. Менган указивао је да је „свенарастајућа империјална свест међу (британским) ученицима приватних средњих школа… и виђење свог главног задатка у ратничком самопожртвовању… поражавајуће наликовала адолесцентској образовној елити у нацистичкој Немачкој“.
Не чуди да је у таквој ситуацији немачки историчар Гервин Штробл, професор на универзитету у Кардифу (Велс), изјавио да би „било штетно и апсурдно тврдити да су хитлеровскe ,наполeʻ и у чему копирали британске приватне средње школе“ – без обзира на многобројна сведочанства и наставника тих школа и самих нациста.
У иначе одличној књизи Тектонско острво. Нацистичко oпажање Британије, у издању Кембриџ јуниверзити преса, Штробл је запазио да чак у Немачкој 1920-их није ретко наићи на „величање британске снаге воље, одлучности и суровости, величање британских приватних школа, позваних да васпитавају владаоце и уче ђаке… да воде, и да се потчињавају тамо где је предводити немогуће, или виђати британске ставове попут ,са својом сам земљом, била она у праву или неʻ (my country, wright or wrong)“, коментаришући да је то „јасно показивало правац у ком се Немачка креће… Уздизање сличних (енглеских) врлина било је за нацисте утолико хитнија што су управо те вредности биле скрајнуте у (демократској) Вајмарској републици с њеним пацифизмом, а ,слављење британства у све већој мери постајало је слављење достигнућа нацистаʻ“. И заиста, позивајући се на коментар есесовског журнала из 1935. Штробл у својој књизи у издању Кембриџ јуниверзити преса седамдесетак година потом с правом препознаје „спремност да се у Британији види alter ego Трећег рајха“.
(Хитлер је још 1935. изјавио: „Само ја, попут Енглеза, генеришем суровост потребну за остварење циља“. А још 1920. године нацистички теоретичар расизма Ханс Гинтер назвао је енглески језиком „немилосрдног акта воље“. „Воља је била… централни појам… нацистичке вере“, исправно је приметио Штробл. Англистика, наука која је процветала за време нациста и која се бавила проучавањем Енглеске, окарактерисала је енглески језик као „језик воље, језик борбе за опстанак, језик у којем и даље важе ,закони животаʻ, то значи испољава се воља расе, воља крви“. „Постепено ћемо у очима енглеске штампе стећи социјални статус раван Британцима, јер наступамо немилосрдно“, инсистирао је Хитлер.)
Штробл тачно истиче да је „нацистичко призивање реалних или замишљених британских узора… носило је карактер… отвореног усхићења“. Зато је у хитлеровској Немачкој Сесил Роудс постао јунак књига чији су наслови јасно одражавали природу његове привлачности у очима нацистичких читалаца: Освајач, За Велику отаџбину или Сан о владавини светом. Да је „Хитлер Британску империју дуго сматрао узором за прижељкивану експанзију Трећег рајха“ (како стоји у Штробловој књизи у издању Кембриџ јуниверзити преса) било је далеко очигледније него што се данас помиње. Не случајно тако подробно цитирам књигу Гервина Штробла, јер сам статус издавачке куће (Cambridge University Press) отклања сумње у „апологетску пристрасност“, које би се неизоставно јавиле да је књига објављена изван граница Британије, а посебно у Немачкој. Стога и најважнија глава Штроблове књиге носи назив „Британија као модел за нацистичку експанзију“. На самом почетку – још пре насловне странице – дат је следећи увид: „Један од темељних задатака нациста састојао се… у опонашању ,немилосрдностиʻ Британске империје у односу према Источној Европи“. „Немогуће је не сетити се Хитлерових оцена о Индији или Северној Америци као о моделима за будућу немачку владавину у Русији, и његово опште одушевљење… суштинском ,немилосрдношћу’ Енглеске… 1937. године немачка омладина била је у обавези да изучава англосаксонску историју да би превазишла сопствене моралне скрупуле… Нацистичке вође нимало нису биле обесхрабрене империјалистичким достигнућима Британије. Надали су се да ће их изједначити“. Хитлер је инсистирао да је „одржавање одстојања између расе господара и нижих раса у самом језгру британског империјалистичког етоса и да је то било тајна успеха Британаца… Несумњиво, управо овде крије се спона између расе и империје, која је преовлађивала у Хитлеровим назорима… управо овде крије се објашњење упорног Хитлеровог инсистирања да при владању Русијом Трећи рајх мора узети пример британског владања у Индији“. Ово размишљање допуњава увид Јоханеса Фојгта из 1971. године да су одушевљење Британском империјом и британско колонијално искуство Хитлеру послужили као оправдање за сопствене империјалистичке амбиције. „Британско владање у Индији постало је за Хитлера модел на који се… припремао да се оријентише… при стварању своје Источне империје. У разговорима за столом често је правио паралеле између сопствених освајачких планова и британског освајања Индије, завршавајући свој говор размишљањима о будућој империји на Истоку“, писао је Јоханес Фојгт.
И заиста, Führer се стално враћао једној те истој теми – као да је сугерисао свим Немцима: ако не постанете као Енглези, нећете завладати светом. Но какве су биле представе Немаца о Енглезима, нацији коју су они тежили да опонашају? Управо један есесовски извор из 1940. године (Нацистички план за инвазију Британије), намењен као упутство за освајање Енглеске, набраја особине британске владајуће класе којима се Ес-Ес највише дивио: „Џентлмени који никад нису размишљали ни о каквим филозофским питањима… који поседују огромну снагу воље и бескрајну енергију, и сматрају духовне вредности траћењем времена… али знају како се влада. Ово су људи… који смисао свог живота виде у промовисању интереса енглеске владајуће класе“. „У суштини ова дефиниција била је ништа друго него прикривена карактеристика њихових (вођа СС-а) сопствених нарави, пројектованих на друге, скривени израз сопствених особина“, тврдио је један хамбуршки конзервативни лист.
Но нацистичка доктрина видела је у „истинском патриотизму Енглеза“ више од пуког обрасца за подражавање. „Енглези су постигли што ми још нисмо“; Енглези су „тевтонска нордијска раса и већ отуд предодређени да буду горди… и да владају“. Тврдило се да је „вера у фирера и његову божанску мисију” својствена како „Немцима, тако и Енглезима и, следствено, тевтонска“. Један од нацистичких гараната ове идеологије, Кригер, изјављивао је да је „вера у божанску предодређеност расе природна – то што човек осећа унутар себе као глас крви доживљава се божји позив, упућен њему. Управо по овог закону Живота и Расе поступали су сви Енглези који су освајали нове земље за своју империју“.
Чак и свега годину пре Хитлерових планова за упад 1940. Енглеска је остала образац за фирерове следбенике. „Представљајући британску тежњу за светском влашћу као егоистичку и разобличавајући њихову веру у сопствену мисију као лукаву подвалу, ми чинимо медвеђу услугу националном политичком образовању. Напротив, наши васпитаници морају схватити да је управо религиозност, спремна на деловање и пуна снаге воље, усмерена на добробит нације, Енглеску учинила моћном светском државом тако рано да јој се на томе може завидети… И тим одлучније треба призвати снагу воље наших васпитаника да учине за Немачку то што су Енглези урадили за своју земљу, из истог наслеђа“. Истичући своју наклоност Енглеској, нацисти су постојано изражавали своје одушевљење британским империјализмом, видећи у њему „модел и оправдање за сопствене освајачке планове“ (Харлендер). Управо је уверење Британаца у своју Божанску изабраност, као ниједна друга црта британског националног карактера, привлачило нацисте, као подсетник да су од исте расе.
Ова особина привлачила их је до те мере да чак ни старозаветни (заправо такорећи неојудаистички) карактер енглеског постпуританског „патриотизма… вера у то да су Енглези били изабрана нација, да је ,Бог – Енглезʻ“[6] (Рафаел Семјуел) ни у којој мери није умањивао страсну жељу нациста да подражавају Енглезе, напајајући се с истог извора осећања надмоћи – тежећи, пак, да култивишу расположења слична оним у Јерусалиму Вилијама Блејка (“the divine Voice: I elected Albion for my glory; I gave to him the nations of the whole earth”) имајући на уму искључиво владавину.
Фридрих Бри je још пре доласка нациста на власт подсећао Немце да је тај Енглески бог, који се бори са боговима „неверника“, ратнички бог Старог завета, супротстављен представи Достојевског о руском Христу, руској визији искупљења света. За Хитлера, пак, Енглеска је значила једино право на моћ. Једна од ствари које Хитлер није схватио кад је Енглеска у питању је да је империјална моћ Британије била замишљена да делује као морална сила. Речено је да је британски империјализам „спасавало урођено му у довољно високој мери осећање моралне одговорности“. У години Хитлеровог доласка на власт (1933) у Енглеској је објављена књига с подсетником из XIX века да „је неправда неправда, и утолико неодбрањивија… уколико су јој жртве незаштићени људи…“, да „охолост, неправда и душевна безосећајност… међу људима на власти постају грех против Божанске воље и… повлаче за собом страшну казну“, ма колико „они који презиру јеванђеоске врлине“ то не разумеју. А век пре овога једна протестантска химна изражавала је немир, не ометају ли „тешки злочини, извршени у далеким земљама, прослављање Спаситеља“. У ствари, „уверење у то да привилегије које су дате нацији подразумевају одговорност нације, а грехови нације повлаче за собом њено кажњавање, ометало је коришћење осећања изабраности од Бога искључиво за циљеве немилосрдне империјалистичке експлоатације“.
Према Мекензију, Гледстонов морализам одиграо је озбиљну улогу у превладавању малограђанских тенденција у друштву окренутом новчаним вредностима и лицемерних изјава о моралном дугу. Било је то доба кад се ослобађање почело сматрати нарочитом мисијом Британије – реч је била о давању слобода робовима („пошто је Енглеска престала бити светски предводник у трговини робљем“). „Борба против ропства и трговине робљем показала је британски хуманизам на делу… На овај начин, право на власт било је повезано с моралним заносом.“
Морални занос је, у стварности, међутим, био уперен против трговине робљем којом су се бавили Арапи, а не робовласништва самих Англосаксонаца (попут северноамеричких јужњака). „Крхка равноправност… између (белог) ловца и Афричког поглавице, (Британског) трговца и његове афричке љубавнице, или мисионара и потенцијалних обраћеника била је у знатној мери нарушена… расном надмоћи“. А кад се империја учврстила, „Британци су се показали неспособним да се односе према Африканцима као према људским бићима“, како каже Кернз, додајући: „Односи афричких племена једних према другима замрачивали су етноцентризам појединих Британаца… Као последица, искуство у Африци доводио је до зверског стања осећајности људи“. У сличном духу изражавао се и пуковник Бедфорд Пим (у трећој деценији владавине краљице Викторије) у Лондонском антрополошком друштву: „Енглеској још предстоји да се учи томе како треба владати туђинским расама“. Покољ британског грађанског становништва од индијских „побуњеника“ 1857, који је постао претпоставка за панику због измишљене црначке побуне на Јамајци 1865. (страха пред „црњама, пијаним од крви” и „излуделим од узбуђења“), чак у већој мери него страхови повезани са ослобођењем робова у Сједињеним Државама, повукао је са собом владавину расистичке идеологије у викторијанску епоху.
(Расизам Англосаксонаца био је усмерен и против Келта. Тако је Томас Карлајл питао: „Зар није знатан благослов избећи судбину да се родиш као Келт?“, сматрајући већину Ираца „свињама у људском облику“ (1849). „У годинама глади 1846-1848. постало је очито на шта је све била спремна Енглеска да би очистила Ирску од аутохтоног становништва. Уступци које је Ирцима давала енглеска влада… намерно су били на нивоу који је осигуравао одговарајуће демографске промене… које су поздрављали вође енглеског друштва и владе: Смртност од глади и емиграција… очистила је земљу од неисплативих произвођача и отворила могућност за рационалније пољопривредно предузеће“, истиче Ричард Рубинштајн. Око 1850. единбуршки професор анатомије Роберт Нокс није само почео приписивати Ирцима низ особина неспојивих са својствима средње класе, већ је „научно“ доказивао да се „извор свог зла крије у раси, келтској раси Ирске… Ову расу треба силом изгнати из земље… они морају отићи. То захтева безбедност Енглеске“. Јер „људски карактер зависи искључиво од расе“.
Такви ставови допринели су промени схватања Британаца о урођеницима од 1865. године. Чак су и они који су – с почетка до средине XIX века – сматрали да црква није царство од овог света, и, следствено, нису веровали у божанску изабраност Британске империје, почели постајати водећи империјалисти. На такав начин, до времена формирања Хитлерових гледишта у Британији је почео преовладавати онај ток британске империјалистичке мисли који је сматрао да колоније постоје искључиво због добра расе господара – уместо претходног британског схватања о колонијама као о „од Бога посланој могућности да им донесемо добро (морално) владање“ (како је писала Катрин Тидрик). Отуд је Хитлер у британском империјализму видео само последњи правац, не и претходни. Међутим, фирер немачког народа није толико грешио у схватању Енглеске, колико је увиђао само једну њену страну – ону која је превагнула у његовој младости. Док је Хитлер још ишао у школу, Сесил Роудс је приметио (1899): „Либерали и конзервативци упиру се да би доказали ко је већи империјалиста“. Један од ових потоњих, Лајонел Кертис, објавио је (између 1934. и 1937) тротомно дело Civitas Dei, „да докаже… да је британски Комонвелт био… највише оваплоћење… вишње проповеди, преведене на језик политике“. Ипак, чак и у тренутку највећег процвата империјализма Енглез Сидни Бол, фабијанац из Оксфорда, подсећао је студенте да је „империјализам био последње уточиште ниткова“ (како је др Семјуел Џонсон једном приметио поводом патриотизма).
(Енглеска је вероватно „једина велика земља на свету у којој се интелектуалци стиде сопствене националне припадности“, изјавио је једном Џорџ Орвел још пре него што је Немачка била умрљана зверствима националсоцијализма. „У [неким] левичарским… круговима мисле да у припадности енглеској нацији има нечег срамног…“)
Међу онима који су одударали био је још један оксфордски професор, Винсент Харлоу, који је кршио жељезно правило да џентлмен никада не треба да испољава своја осећања, доводећи у нелагодну ситуацију будуће колонијалне чиновнике тиме што није могао без суза говорити о племенитој мисији старања у односу према заосталим расама… Ваља споменути и Гарфилда Тода, мисионара у Родезији од 1920, ухапшеног у Родезији – после њене једностране Декларације о независности од Велике Британије – због иступања против расних угњетавања.
Међутим, слични примери били су тек изузетак. Не само што је у данима процвата Британске империје етос империјализма преплавио сва општила, већ „У масовној култури није било антиимперијализма“, према Џону Мекензију. „Критика (империјализма) била је утуљена; пародије су исмевале саме себе“ у музичким дворанама. Чак и у тридесетим годинама, присећа се Џон Норвич, „Империја нас је окруживала одасвуд… она је била основа нашег живота. Тада смо сви били империјалисти“. Чак је и после завршетка Првог светског рата „Британија још могла дозволити себи да гледа на свет кроз призму свог посебног империјалног статуса… расне надмоћи и високе националне уображености… Дајући јасна одређења карактерних одлика британске ,расеʻ, писци књига за омладину апсолутно су раздвајали Енглезе од припадника других раса“. Чак се и један оксфордски професор, Џејмс Ентони Фрод изјашњавао против укидања ропства за Африканце. После 1890. у Британији су престали да постављају мелодраме о животу црних робова, које су раније играли за раднике, док мелодраме у музичким дворанама „више нису помињале да је циљ британског владања било ослобођење“.
Поданици Британије, лишени у својој већини бирачких права, били су принуђени да се задовоље „препуштањем владања бољима од себе“, односно „онима изнад црте“. Иако ова већина, и задобивши некакву могућност да учествује у политичком животу, практично није поседовала политичку свест, то није спречило „конзервативне класе да мисле да се радници осећају отуђеним од темељних вредности, и зато представљају претњу… Због тога је између два рата у Британији била створена политичка култура средње класе изграђена на супротстављању опасности од незадовољног радништва“. „На крају Првог светског рата британска средња класа била је мобилисана… пред ликом растућег непријатељства према политици коју је водила радничка класа“, истиче Рос Макибин, илуструјући то (1991. године) Ричфордом, предграђем насељеним становништвом средњег слоја, који је страховао од „непрегледних људских маса, које не признају ни један од стандарда средње класе, увек спремних да их прогутају“. Аутори Тајног договора Чемберлена и Хитлера наводе успомене које се тичу леди Дајане Менерс, која је у време свеопштег штрајка 1926. године „слушала шкрипање теретних кола и падање одрубљених глава“. На њено запиткивање када ће моћи достојанствено да напусте земљу, њен муж Даф Купер одговорио је: ,не пре но почне покољʻ“. И све ово без обзира што су бирачи из британске радничке класе сачували поштовање према конзервативној елити и држали се мишљења да је она „способнија за руковођење“ него они сами. (Овај однос нису могли изменити чак ни ужасни услови живота радника, на пример у рудницима Јужног Велса, које је у својим романима описао Кронин.) Истовремено, став британских радника према спољном свету био је презир – или равнодушност. Попут себи претпостављених, славили су „искрено самозадовољство што су били Британци, а не странци“ – баш како је осећао Сесил Роудс и што је, пре њега, хтео да им усади Дизраели. (Амбасадор Његовог величанства краља Велике Британије, сер Невил Хендерсон сматрао је да су „сви странци неподношљиви – само је питање степена“.)
Такви ставови радничке класе олакшали су њиховим надређеним да звоне на узбуну тврдећи да је чак властита „политичка машина Британије до те мере потчинила себи британско човечанство (sic) да јој је успело да у једну десетину изборних јединица британског парламента убаци људе туђе крви у својству својих представника… Туђинска крв… из синагоге Кајафе… може продрети до самих врхова британске политичке машине“. Демократске реформе које је спроводила ова „политичка машина јесу ништа друго него ковање нових ланаца за нацију робова“; „Мир… реформа“, демонске су речи, које оваплоћују истинско јеванђеље Синагоге Сатане… ово је оруђе Ђавола, који се спрема да украде мач од Светог Ђорђа“. Према овом делу Џона Кларка (Зов мача) „,мирʻ као ,користʻ је доктрина Мамона, а не Христа… Мач ће одвојити васељенску правду од васељенске неправде“, инсистирао је Кларк, аутор памфлета објављеног 1917. у издању Фајненшел њуза из Лондона. Кларк је тврдио да „Пруску и Немачку не насељавају хришћанске, већ јудејске нације… Шајлок – њихов је свештенослужитељ“. У његовим представама Јевреји и Немци били су истоветни. Како је показао Панаjи (Непријатељ је међу нама), већ у јулу 1918. у Британији је избила паника у погледу ове скривене руке: „Јевреји, унајмљени од Немачке, подривају моћ Британије уз помоћ проституције и венеричних болести“. „Немачка је увек тежила да зарази чисте нације са Хунима својственом еротономанијом“, писао је лист The Vigilante, наговештавајући Хитлерову и опсесију Јулијуса Штрајхера Јеврејима. У Британији за време Првог светског рата непријатељски однос према Јеврејима комбиновао се с антагонизмом према Немцима, а представу о злокобној скривеној руци раније су повезивали не са Јеврејима, већ са Немцима… Сматрало се да немачки агенти контролишу и партију либерала и партију униониста, да они стоје иза суфражеткиња и пацифиста, њих су окривљивали за организовање штрајкова.“ Ово су тврдње аутора Невидљиве руке Киртона Варлија. Још 1917. он је дао предлог у складу с којим je краљ, поморске снаге и армија требалo да окупе „одане представнике нације“ и доделе им „пуномоћјe да владају… Новом државом“, после „одрицања да ће следити ма какве партијске интересе“ – пет година пре Мусолинијевог доласка на власт и Хитлерове Mein Kampf.
У својоj књизи о Освалду Мозлију и фашизму у британском друштву (1987) Д. С. Луис потврдио је да „фашизам није био туђ Британији… Он није увезен из иностранства. Фашизам се развио на британском тлу у складу с британским потребама“. Залажући се за снажну империју, енглески фашизам се придржавао „патриотског програма“. „Хипотеза да су британском друштву биле својствене некакве посебне јединствене особине, које су га штитиле од фашизма… је непримерена ароганција… Боље је раскрстити… с митом да је фашизам искорењен цртама британског карактера попут умерености и трпељивости“. „Можда смо посвећивали премало пажње британској ,традицијиʻ фашизма и томе шта га је формирало“, запазио је Ричард Терлоу.
У стварности утицајан – ако не и одлучујући – део конзервативаца био је склон „сматрати фашисте као начелне заштитнике успостављеног поретка у свим деловима света где је постојала претња социјализма“, писао је Ричард Колодњи. Према Рос Макибин, управо је „свеопшти страх од социјализма“ ујединио британску средњу класу тридесетих година, чији је однос према самом принципу демократског владања био амбивалентан.
(„У Енглеској је на хиљаде десничара који чекају свој тренутак… очараних Хитлером и његовим Новим поретком“, спремних да га подрже и много пре рата. Тврдо језгро „десничара“ у оквиру британског естаблишмента, „екстремних, али утицајних, с одобравањем су се односили према Хитлеру. Страшно је и замислити шта би они радили да је Хитлер овладао Британским острвима… имали су много заједничког с непријатељем“, писао је Николас Бетел у Рату који је Хитлер добио: септембар 1939.)
Ситуација каква се формирала у Британији тог времена постаће разумљивија ако се сетимо да је управо у овом временском раздобљу – пред 1914. и све до двадесетих година – „Енглеску обично нису називали демократском земљом: она је била ,слободнаʻ или пак ,уставнаʻ, али не, или још увек не, ,демократскаʻ“, према речима Макибина. Свештеник Кристофер Вајвил (1792) свакако није био последњи Енглез узнемирен да ће ширење бирачких права учинити „приватну својину и друштвене слободе“ доступним за „бесудни и разуларени олош“, а народни избори довести до хаоса. Стенли Болдвин, који је трипут био премијер испред конзервативаца, изјављивао је (до 1937): „Мораћемо ограничити бирачка права“ (опет). Чак је и Винстон Черчил приметио да се „избори – и у земљама са најразвијенијом демократијом – сматрају несрећом која спречава социјални, морални и економски развитак“ (и ово без обзира што је две трећине свих чланова британског парламента изабраних између 1660. и 1945. потицало из свега 368 породица). Последњег британског амбасадора у хитлеровској Немачкој сер Невила Хендерсона називали су „представником ,декадентне владајуће класеʻ, неспособне да се помири с променама у друштву“. У међуратном периоду британска „политичка економија била је у целини потчињена… интересима… средње класе“, која је предвиђала да би сличне промене могле кренути кудикамо даље у случају ако Британија учини оружани отпор експанзији Трећег рајха. Ипак немогуће је било спровести наоружавање избегавши при том „ванредно увећање улоге организоване радничке класе у друштву. Ово се увек мора имати у виду кад се говори о „политици умиривања“ (Хитлера). Отуд је лажни рат (док Черчил није преузео руковођење земљом 1940. и спасао демократију) био покушај да се и после објаве рата сачува предратни поредак“. Поредак, у ком (према речима Невила Чемберлена упућеним краљу Џорџу VI) „Немачка и Енглеска играју улогу два стуба на којима се одржава мир у Европи и које су бедем против комунизма“. Бетел није једини који потврђује да Чемберлен, овај доносилац „мира у наше време“, „тражи одређене руке да Немачкој допусти експанзију на Исток“.
(Без обзира на уобичајене изјаве, посебно популарне у годинама хладног рата, сада је већ немогуће порицати да би Совјетски Савез пружио знатну војну помоћ својим чешким савезницима. Управо је Русија „предлагала достављање чешкој влади седамсто ловаца… Румунија се сагласила… да пропусти сто хиљада совјетских војника до Чехословачке…“)
Отуд је Фирер, са своје стране, пронашао сабеседника који га разуме у лику Невила Чемберлена, пожаливши се да се „неће осећати безбедно док не буде поништен уговор (о узајамној помоћи) између Русије и Чехословачке“. „Претпоставимо да… Чехословачка не буде више обавезана да помогне Русији у случају напада на њу… да ли ће такво стање ствари решити ваше тешкоће?“, одговорио му је Чемберлен (о чему је начинио запис у дневнику). Стога је Хитлер Чемберленов притисак на Чехословачку (и њену савезницу Француску) могао схватити као потврду да се Британија неће противити нападу Немачке на Русију – ако не и делатно подржати. Притом се напад Немаца на Русију није могао очекивати од ненацистичке владе.
Отуд је разумљиво што је у годинама „политике умиривања“ Хитлера Енглеска одлучно одбацивала „све предлоге са стране снажне и утицајне опозиције унутар Немачке“, пише Патриша Михан. У том светлу, британско Министарство иностраних послова чак је августа 1945. сматрало „крајње опасним“ поратна сведочења Хитлеровог генерала Франца Халдера о „војној слабости Немачке“ у тренутку предаје чехословачких утврђења Хитлеру од стране Невила Чемберлена. Опасно – по поверење према британској „политици умиривања“ – било је сведочење инсајдера, генерала Халдера, да је насупрот 21 дивизији Хитлера стајало 35 добро наоружаних чешких дивизија, а да је на Западном бедему стајало свега пет дивизија рајха. Сведочанство генерала Халдера потврђивало је да је „Минхен… био огроман и незаслужени тријумф Хитлеровог блефирања. Халдер је говорио и о завери (против Хитлера), скршеној неочекиваним доласком Чемберлена у Немачку“. Основаност Халдерових тврдњи потврдио је Стил, официр берлинског Штa6a британског главнокомандујућег. Више од свега Министарство иностраних послова Британије било је узнемирено могућношћу „цурења ове информације… до америчке штампе и да разглашавање ових штетних података не доведе до… демонстрација против ратних злочина“. Срећом по Британију и њен престиж, „немачком друштву није пало на памет да нас критикује што нисмо подржали заверенике против Хитлера“, приметио је 1951. године начелник политичког одељења Главне управе британске окупационе зоне у Немачкој.
И заиста, не само да немачка средства масовног информисања до дана данашњег нису износила било какву критику у том погледу – и горе од тога: кад је, 1998, британска штампа упоредила „левичарског“ министра финансија Оскара Лафонтена са хитлеровским гаулајтером, у одговору није било ни помена о договору Хитлера и Чемберлена. А кад је недуго потом енглески Дејли мејл (лист који је у своје време величао Хитлера више него иједна новина изван Трећег рајха) покренуо кампању против немачког министра културе, социјалдемократе Михаела Нојмана, називајући га „наследником Гебелса“, он у одговору није прибегао ни једној од чињеница описаних у овој књизи. Пошто још од 1871. енглески модели служе као узори[7], а јавно мњење Немачке у време сва четири режима – монархистичком, републиканском, нацистичком и натовском – се према њима односило као према „(нај)вишој политичкој школи“, то се подсећања на безбројна позивања Хитлера на британске примере и дан данас у Немачкој сматрају „апологијом нацизма“ и „десним екстремизмом“, ма колико по својој суштини били антифашистички.
Један од разлога крије се у схватању о „колективној кривици“ Немаца, чије признање је постало нешто попут пропуснице у „слободни свет НАТО“, и претпоставка за „економско чудо“ у време Аденауера. Пошто 1944-45. немачки народ није устао против оних који су га одвели у рат и катастрофалан пораз (као што је део Немаца учинио 1918), то су многи бивши нацисти могли ући практично у све институције власти послератне Савезне Републике Немачке. Њихов организаторски таленат и умеће прилагођавања показали су се незаменљивим за успостављање послератне Немачке и „економског чуда“. Једна од пропратних последица покривања нациста била је декларација о колективној кривици целог народа: јер ако су сви криви, онда нико конкретан није крив. А пошто сви никако не могу бити криви, изведен је „практичан“ закључак да нико није крив. Таква логика (коју је тешко назвати аристотеловском) често је доводило до апсурдних изјава. Тако се у круговима удружења студената правног факултета тврдило (тобоже ради заштите немачког народа од оптужби за колективну одговорност), да команданту Аушвица Рудолфу Хесу – баш њему – „није омогућено праведно суђење“[8]. А постало је и скоро уобичајено релативизовати нацистички геноцид позивањем на (истинске или наводне) злочине других.
После пада Трећег рајха управо англофони победници наметнули су Западној Немачкој своје обрасце демократије. А Немачка је добровољно наставила да зависи од англосаксонских модела, игноришући властита ранија демократска стремљења: сељачки рат 1524-1525, револуције 1848–1849. и Новембарску револуцију 1918. која је довела до успостављања прве савремене демократије на немачком тлу. Резултат таквог дуготрајног „преваспитавања“ био је трајни аксиом да немачка историја није могла сама родити демократску државу, да је она била само дуготрајни отклон од нормалног пута и да нацистички фашизам треба сматрати искључиво немачким феноменом.
Све је ово доприносило учвршћивању конвенције да је „колективна кривица“ искључиво немачка, бар међу западним савезницима. И, природно, ниједна публикација у Немачкој не сматра примереним да подсећа своје менторе да су управо они својевремено препоручили расизам и чак геноцид. И док помињање ма каквих руских (да не говоримо о „српским“ или „ирачким“) узора Адолфа Хитлера не изазива индигнацију у Немачкој, дотле се ма какво позивање на британске узоре које је Хитлер опонашао сматра табуом који су Немци дужни строго наметати сами себи – без обзира на подробне описе сличних „образаца“ у британској историографији и многобројне изјаве самог Хитлера о томе шта му је послужило као модел.
Нека као пример оног што се не сме помињати послужи део из књиге Хане Арент Извори тоталитаризма [9]који на немачком гласи: „Енглеско јавно мњење… створило је најплодније тло за… настанак биолошких представа о свету, у целини оријентисаних на расне доктрине“, док у верзији на енглеском стоји: „Енглеско јавно мњење… постало је најплодније тло за… различите натуралистичке доктрине настале у то време“. А „превод“ текста који се тицао „непремостиве дистанце на којој су се држали енглески колонијални чиновници и која је послужила као повод за мржњу према њима…“ претворио се у следећи еуфемизам: „Отуђеност је била својствена свим британским чиновницима“. Такав „превод“ одражавао је више представе послератне Западне Немачке него Британије. Слично је „осакаћен“ и текст мог предавања „Представа о Трећем Риму и Трећем рајху“, пошто је извесни Петер Паул Борнхаузен приликом „пажљивог редиговања“ избрисао следеће давно познате цитате од сер Чарлса Дилка и Херберта Џорџа Велса: „Голи варвари… спасли су се од истребљења зато што Европљани нису могли стално живети у њиховој клими (у Индији)“; „Једино разумно и логично решење у односу на нижу расу било је њено уништење“. (Нико други до Тојнби подсећао је на ово Енглезе још 1934. године.)
На истоветан начин подробна историја немачког антиинтелектуализма, коју је написао Диц Беринг, свесно изоставља „народњачку“ (völkische) (протонацистичку) изјаву Фридриха Лангеа (1899) да ће поступање по британском моделу, усвајање „џентлменског духа… довести дотле… да ће протоком времена образованих људи (међу Немцима) бити све мање… Уместо тога, успоставићемо… обуку за владавину светом, и постати равноправни с рођацима на Острву који већ владају светом…. како будемо постајали сличнији њима“.
Поклоник Енглеске Ернст Хекел (1834-1919) тврдио је да би „Немци достигли кудикамо веће успехе у владању колонијама ако би престали да се руководе идеалистичким представама“. Енглеска га је веома привлачила и често ју је посећивао, у знатној мери доприносећи ширењу идеја британског социјалдарвинизма у Немачкој. Бавио се популаризацијом идеја о „аристократским принципима устројства природе“, која је постала потом део Хитлерове доктрине, а био је и члан протонацистичког „Друштва Туле“. Хекел је Енглезе и Немце сматрао тевтонским народима и маштао о њиховом савезу – попут Хјустона Стјуарта Чемберлена, чији је главни рад био утицајан још пре Хекела. Међутим, Немац Хекел „никада се није могао подићи на исту раван с (Енглезом) Хјустоном Чемберленом у аналима нацистичке историје“, пише Гасман. Чемберленов утицај на Хитлера објашњавао се и псеудовагнеровским посвећењем појма „фирер“: управо је Чемберлен – са својим ,вагнеровскимʻ ауторитетом, као духовни вођа наследника Рихарда Вагнера – посветио Хитлера у „спасиоца германске расе“, управо он назвао га је спасиоцем ког су послали богови. У исто време, тежећи чисто практичним циљевима, Хитлер је иза Чемберленових расних доктрина њихову основу видео у светској владавини империјалне расе, светској хегемонији Британске империје.
Ипак, улози Чемберлена као инспиратора Адолфа Хитлера није посвећивана ни приближно одговарајућа пажња. Отуд се Чемберлен помиње највише као настављач утицаја грофа Жозефа Артура де Гобиноа [10]. Такво поређење било би можда одговарајуће у погледу хронологије настанка општеевропских идеја о „надмоћи аријевске расе“, али је недовољно у контексту Хитлеровог расизма. Управо је Хјустона Чемберлена, а не Гобиноа, Гебелс назвао „оцем нашег духа, пиониром, који је утро пут“. Године 1925. лист Völkischer Beobachter, службено гласило нацистичке партије, славио је Чемберленово дело Основи деветнаестог века као „Библију Покрета“ нацизма. Гобиноа су у Немачкој читали кудикамо мање. Иако је, дакле, преко њега, теорија расизма потекла из Француске, њена практична примена није почела тамо. Многи су запажали, а међу њима и Арнолд Тојнби, да су „жестоки англосаксонски расисти… сматрали да се ‘Латини’ тобоже одлично се слажу с ‘црњама’, пошто су ‘Латини’ – веома сумњива категорија белих људи“. Немачки расисти уопште односили су се према француском колонијалном царству као према негативном преседану, као према примеру „расне дегенерације“, која је била последица мешаних бракова и која је зато послужила као опомена. Британска, пак, империја и империјална раса која ју је насељавала са непроменљивом постојаношћу наметала се као узор за подражавање (који је касније био далеко превазиђен). Она је била парадигма коју је Хитлер искористио као алиби.
У том смислу, у овој књизи се не разматра утицај француског расизма на настајање нацистичке идеологије, као ни (пасивна) улога Француске у подстицању нацистичке експанзије – такозвана „политика умиривања“, пошто је у датом питању Француска скоро у потпуности зависила од позиција Британије.
Ова књига настоји да чињенице историје дипломатских односа тог времена, на пример, оне наведене у књизи Лајбовица и Финкела Тајни договор Чемберлена и Хитлера, учини разумљивијим, подсећајући на неке (никако непознате) елементе енглеске политичке културе. Ова књига не даје никакве нове увиде у политичку културу викторијанске и епохе краља Едварда VII у Енглеској. Она само указује на аспекте британске културе којима се Хитлер одушевљавао и које је тежио да подражава. У књизи се не разматрају ни аспекти Хитлерове идеологије и нацизма у целини настали изван утицаја реалних или измишљених британских модела. Било би излишно говорити о бесконачном броју „чисто“ немачких претходника хитлеризма, јер су нашироко побројани у огромној литератури посвећеној Трећем рајху. За разлику од тог, оно што је подједнако очигледно знатно је ређе помињано: утицај идеја британског империјализма на формирање представа о себи хитлеровске Немачке, на њена оправдања и њене тежње. Ваља, пак, појаснити да је Хитлер радикално „тотализовао“ британске моделе који по себи нису тоталитарни. Стога тематика ове књиге практично не дотиче опширну литературу о тоталитаризму. Ова књига у целини посвећена је утицају енглеских образаца на нацистичку идеологију. Ако би се сакупила немачка документација о овом предмету, добила би се не тако мала библиотека.
Разуме се да само ја сносим одговорност за садржај ове књиге, коју сам замислио још 1948. године.
Мануел Саркисјанц
Мерида, Мексико, јула 2002.
Мануел Саркисјанц (1923-2015) – политиколог и историчар јерменског порекла. Предавао на Универзитету у Хајделбергу (Немачка), који није хтео да му одобри курс о енглеским коренима нацизма, због чега се обратио суду и добио процес. На основу предавања објавио 1997. о сопственом трошку – пошто се ниједан издавач у Немачкој није усудио – оригинално (и досад једино) издање књиге на немачком, Adolf Hitlers englische Vorbilder, (Енглески узори Адолфа Хитлера, нап. СтСт) у тиражу од петсто примерака. Од укупно 350 страница књиге, последњих 57 страница чине извори. Књига је 2003. објављена на енглеском у Индији и Северној Ирској, исте године и на руском, а на српском, преведена с руског, у Бања Луци 2014. године у издању Романова (Бања Лука) и Bard Fina (Београд). Горњи предговор не налази се у оригиналном издању – аутор га је сачинио приликом припреме превода књиге на енглески, а дорадио за издање на руском језику.
[1] Овде и даље, осим посебно обележених случајева, курзив аутора (прим. аутора).
[2] „Напoлас“ (NAPOLA – Nationalpolitische Erziehungsanstalten (нем.)) – основани у априлу 1933. г. Образовне установе за припремање нацистичке елите. У „наполас“ учили су се старији дечаци у узрасту 10-18 година; формалнo, „наполас“ се потчињавао Министарству образовања, међутим, старији предавачки састав сачињавали су чланови Ес-А и Ес-Ес-а.
У суштини „наполас“ су били кадровска резерва нацистичке партије и оружаних снага (овде и даље, осим посебно означених случајева примедбе преводиоца на руски).
[3] „Бели пака–сахиб“ – посебно значајан и истакнут бели сахиб (господар).
[4] Аугуст Хајсмајер – министеријалдиректор, посланик рајхстага и официр Ес-Ес-а.
[5] Роберт Лај (1890 – 1945), рајхслајтер, управник орг. одељења НСДАП, руководилац „Немачког фронта рада“.
[6] Крајње поистовећивао англосаксонску расу са изгубљеним племенима Израиља (прим. аут.).
[7] Енглеска вештина владања државом била је предмет зависти Немаца, приметио је 1926. немачки министар демократа Ото Геслер (прим. аут.).
[8] 29. марта 1947. г. Хесу је изречена смртна казна и неколико дана касније био је погубљен у Освјенћиму.
[9] Немачко издање изашло је после енглеског издања 1955, под насловом Elemente und Ursprunge totaler Herrschaft (прим. аут.).
[10] Жозеф Артур де Гобино (1816-1882) – француски социолог, писац и публициста, један од утемељивача расистичке теорије и расно-антрополошке школе у социологији.
ИЗВОР: https://stanjestvari.com/2022/12/17/sarkisjanc-engleski-koreni-nemackog-fasizma/
[…] Preuzeto sa: https://naukaikultura.com/engleski-koreni-nemackog-fasizma/ […]